INTERVJU NEDELJOM - Petar Puača: Milioner u duši

Mnogi će s punim pravom reći da nije napravio karijeru srazmernu neverovatnom daru, ali Petar Puača je ostvario san da zaigra u prvom timu Crvene zvezde. Osetio je i čari igranja u Seriji A, u zlatnoj eri Kalča, i ta iskustva danas za njega nemaju cenu. Pre devet godina je u Novom Sadu osnovao klub i školu fudbala, pa sada u velikom stilu pronalazi i brusi neke nove asove srpskog fudbala.

Istovremeno je od 2006. godine i skaut Crvene zvezde za teritoriju Vojvodine...
"Doveo sam na Marakanu u proteklom periodu više od 60 dečaka, što iz moje škole fudbala, što iz ostalih vojvođanskih klubova. Žao mi je što smo, greškom jednog prošlog rukovodstva Zvezde, propustili priliku da dovedemo trojicu veoma talentovanih igrača – Danila Pantića koji je sada u Partizanu, mladog reprezentativca Čavrića i Stefana Jankovića, takođe mladog reprezentativca koji je sa 17 godina postao standardni prvotimac OFK Beograda. Na sreću, takav dragulj nije promakao Zvezdanu Terziću, tadašnjem prvom čoveku Romantičara", kaže Petar Puača.

Vratimo se u vreme kada si ti bio fudbalski dragulj. Po čemu pamtiš detinjstvo na Novom Beogradu?
"Odrastao sam u dva najopasnija kraja u to vreme. Zvali su ih Harlem i Bronks i to su bili Zemun u kojem sam živeo prvih šest-sedam godina i potom Blokovi 70 i 45 na Novom Beogradu. Od malena sam zavoleo loptu, ona me je uzela pod svoje i izvela na pravi put".

Ko su ti bili idoli?
"Milko Đurovski i Dragan Mance, zbog kojih sam zavoleo fudbal, da bih kasnije postao veliki fan Darka Pančeva i Piksija Stojkovića, koga smatram našim najboljim igračem svih vremena. Mada, nisam uživo gledao Šekularca, Džajića, Pižona i još neke velike majstore".

Gde si počeo da treniraš?
"U FK Bežaniji, jer mi je bila blizu. Ubrzo sam prešao u Partizan u kojem sam bio od 10 do 12 godine života. Trenirao me je čuveni Florijan Conja Matekalo. Usledio je dolazak u Zvezdu u kojoj sam prošao sve mlađe selekcije do prvog tima. Steva Ostojić mi je sve vreme bio trener i on je čovek koji mi je mnogo pomogao. S njim smo u svakoj sezoni bili prvaci države i osvojili 35 međunarodnih turnira".

Možeš li da izdeklamuješ taj čuveni tim?
"Zvonko Milojević, Momir Mileta, Aleksandar Jović, Vladan Milojević, Miroslav Čermelj, Srđan Vasiljević, Ivan Adžić, Aleksandar Zelenović, Petar Puača, Zoran Jovičić i Nebojša Krupniković. Strašna generacija!

Znaš li koliko si golova tačno postigao?
"U petlićima sam za godinu dana dao 105 golova, kao pionir 96, kadet 86, a u omladincima sam postigao 68 golova i to od 86 koliko je postigla cela ekipa! Oborio sam tako omladinski rekord Pančeva iz 1982, kada je postigao 64 gola. Zlatnu kopačku, kao prvom strelcu Evrope, uručio mi je Alesandro Altobeli, na svečanosti u Rimu 21. juna 1991. godine".

Kada si debitovao za Zvezdin prvi tim?
"Bilo je to u Vinkovcima 1989, kada sam imao 16,5 godina. Trener Dragoslav Šekularac poslao me je na teren umesto Darka Pančeva, pet minuta pre kraja meča. Neopisiv je to osećaj bio. Sjajno su me prihvatili i Darko i Piksi, Prosinečki, Jugović... Kasnije je šef postao Ljupko Petrović i on me je poveo na pripreme sa prvim timom, zajedno sa Zvonkom Milojevićem i Ivanom Adžićem. To je bila velika čast za mene. I onda sam načinio, ispostaviće se, veliku grešku što nisam poslušao Dragana Džajića koji mi je bio kao otac i savetovao me da se strpim i sačekam šansu. Hteo je da me pošalje na kaljenje, ali sam mislio da kao prvi strelac Evrope i najbolji strelac na turnirima na kojima su igrali Zidan, Dugari, Figo, Rui Kosta, Albertini, Toldo, Kristijan Cige, Patris Loko i mnogi drugi, zaslužujem odmah pravu šansu".

S kim si utanačio prelazak u Partizan?
"Ključni su bili Bjeković, Zečević i Stojanče Ristevski, prvi operativac za dovođenje igrača. Saznali su da sam nezadovoljan i obećali mi bolji tretman kod trenera Miloša Milutinovića. To je bila čuvena generacija – Mijatović, Jokanović, Brnović, Pandurović, Petrić, Zahovič, Krčmarević, Milan Đurđević, Šćepović...  Da ne nabrajam sve tadašnje asove. Ipak, ni u Humskoj nisam dobio šansu, tako da sam platio cenu mladalačke zablude da se jede sve što leti. Na moju veliku sreću, prešao sam u OFK Beograd i tu je bio kraj mojih lutanja".

Kome ponajviše možeš da se zahvališ na tome?
"Iliji Petkoviću i Zvezdanu Terziću! Sećam se kao da je bilo juče kada sam ušao u kancelariju kod Ilije i onako nadmeno i prepotentno, u mom stilu, rekao kako sam najbolji juniorski strelac Evrope sa 68 golova".

Šta ti je odgovorio?
"Rekao je da to poštuje i pitao koliko sam dao golova u seniorskoj konkurenciji! Ubrzo mi je dao šansu da dokažem kako se nisam hvalio bez razloga i opravdao sam je u velikom stilu".

Ko je pored tebe igrao u toj generaciji Romantičara?
"Zvezdan Terzić je bio kapiten, igrali su još Rus Karavajev, Đani Ćurčić, Vanja Grubač, Stevica Kuzmanovski, Miško Mirković... Već u prvoj polusezoni sam bio treći strelac lige iza Save Miloševića i Darka Kovačevića. Dva gola sam dao Zvezdi na Karaburmi i dva na Marakani, potom dva Partizanu i novinari su počeli da pišu o meni kao golgeterskom čudu. Međutim, Ilija Petković je novinare, zajedno sa mnom, sve vreme spuštao na zemlju, govoreći da nisam ni „f“ od fudbalera i da sam tek na putu da to postanem".

Da li si u to vreme dobijao inostrane ponude?
"Atletiko iz Madrida i Monako su nudili OFK Beogradu obeštećenje od 500.000 maraka. Čelnici kluba su tražili duplo više i do transfera nije došlo. Zanimljivo da sam od Atletika i tadašnjeg trenera Tomislava Ivića imao ponudu još kao omladinac Zvezde, ali nisam imao petlju da tako mlad odem preko. Pogrešio sam".

Zato nisi pogrešio kada si s Karaburme prešao na Vračar u redove Obilića. Po čemu pamtiš te dane?
"Pre svega po izuzetno korektnom odnosu Željka Ražnatovića koji je do tančina ispoštovao svaku stavku u ugovoru i bio po tom pitanju najkorektniji od svih. Prilikom mog predstavljanja na konferenciji za medije obećao sam da ću dati 25 golova, na šta je Arkan odmah odreagovao i kazao da će mi u tom slučaju pokloniti BMV. I stvarno me ispoštovao, jer sam dao tačno 25 golova. Imao sam odlične saigrače pored sebe, poput Blaža Raosavljevića, Lešnjaka, Saše Drakulića, Katića, Antonića, Grozdića i da ih ne nabrajam sve. Moćan tim"!

Pod kojim okolnostima si prešao u Crvenu zvezdu?
"To je, posle rođenja moje kćerke Emanuele, za mene bio najlepši dan u životu. Znao sam da je Partizan bio zainteresovan za mene, da bih tog hladnog decembarskog dana 1995, posle četiri godine dokazivanja, dobio poziv da se vratim u moju Zvezdu. Zazvonio mi je telefon i kada mi se čovek predstavio kao Ljupko Petrović, mislio sam da me neko zeza. Rekao mi je da dođem na Marakanu u 18 časova, na razgovor s njim, Džajićem i  Cvetkovićem. U tom trenutku sam se osećao kao čovek koji je dodirnuo nebo".

Arkan nije imao ništa protiv tvog prelaska u redove crveno-belih?
"U to vreme Željko je bio veliki zvezdaš, a na Zvezdu se naljutio 1998, kada mu nisu dozvolili da protiv Atletika i Bajerna igra na Marakani. Uglavnom, proveo sam u Zvezdi prelepih godinu i po dana, tokom kojih smo osvojili duplu krunu, a ja sam bio prvi strelac lige, pošto su se prenosili golovi iz Obilića".

Evropsko putešestvije si započeo u Italiji. Nabroj gde si sve igrao?
"Put me prvo odveo u Seriju A i Đenovu u kojoj sam bio sezonu i po, da bi potom tri godine nosio dres Kremonezea i jedno vreme Peskare. Bio sam i igrač Nice, Osasune i AEK-a iz Larnake. Najveći transfer sam napravio odlazeći u švedski Helsingborg i to je i dan-danas tamo najveći transfer, a iznosio je tri i po miliona maraka. U tom klubu sam dobio nadimak švedski Ronaldo. Ipak, nisam toliko uživao u fudbalu, pošto mi se klima baš nije sviđala i usledio je povratak u Kremoneze".

Jesi li zadovoljan ostvarenom karijerom?
"Generalno jesam. Postigao sam 220 golova, nosio dres naših najvećih klubova, A reprezentativac bio dva puta, onda kapiten pionirske, kadetske, omladinske, mlade i mediteranske reprezentacije. Igrao sam protiv Zidana, Del Pjera, Vijerija, Bađa, Totija, Inzagija, kao junior dao četiri komada Toldu i to je iskustvo koje se ne može platiti svim parama ovog sveta. Posebno pamtim meč koji sam odigrao kao igrač Kremonezea, protiv Intera sa onim slavnim timom u kome je igrao moj idol „Zuba“ Ronaldo. Toliko sam bio opčinjen njime da me je trener Điđi Simoni na poluvremenu pitao hoću li da igram ili da gledam u Ronalda kao u TV u boji, a-ha-ha".

Da li žališ za finansijskom stranom, jesi li mogao više da zaradiš?
"Iskreno, postigao sam 50 odsto od onoga što sam realno mogao. Za to je kriva moja luda glava i sladak život koji sam vodio. Sve bi možda bilo drugačije da nisam odrastao bez oca, jer majka Rada nije mogla sama da se izbori sa mnom. Bilo kako bilo, zaradio sam tri i po miliona maraka i niko mi nikad ništa nije poklonio. Za svaku zarađenu marku sam se izborio, što bi se reklo „s kramponima“ po snegu, ledu i kiši! Koštalo me sve to pet teških povreda, tako da me, sve u svemu, život nije nimalo mazio. Pare dođu i prođu, a to gde sam i protiv koga igrao, što imam sve dokumentovano, ostaće jednog dana divna uspomena za moju kćerku i unučiće".

Jesi li imao dilemu šta ćeš raditi po završetku karijere?
"Stvarno nisam imao jasnu predstavu u kom pravcu da krenem i onda je moja supruga Ivona predložila da otvorim školu fudbala. Sasvim slučajno smo se nastanili u Novom Sadu i pala je odluka da registrujemo klub, a u okviru njega Školu fudbala Petar Puača. Učinili smo to 1. marta 2006. Na otvaranju je bio ceo prvi tim Crvene zvezde koji je tada vodio Valter Zenga. Naš meteorski uspon je odmah počeo, pošto smo u prvih mesec dana upisali 260 dečaka i s vremenom postali ubedljivo najtrofejnija škola fudbala u Srbiji i to bez premca. I tu, naravno, ne računam Zvezdu i Partizan, jer su to klubovi".

Koliko godina imaju najmlađi fudbaleri?
"Škola fudbala nam je od pet do 12 godina, posle čega u klubu imamo petliće, pionire, kadete i omladince. Ukupno smo za devet godina osvojili 1.660 pehara, što sa domaćih, što sa inostranih turnira. A 16 puta smo bili prvaci Srbije u različitim kategorijama".

Znaš li koliko je tvojih učenika, posle odlaska u novu sredinu, nastavilo sa dobijanjem „petica“?
"Brojka od 55 reprezentativaca Srbije u raznim starosnim uzrastima, najbolje govori o njihovom daljem učinku na terenu. Takođe, 155 mojih učenika je svoje mesto pronašlo u Zvezdi, Partizanu, Vojvodini i Radu. I još da kažem da su moja deca uvek dominirala na kampovima, na primer Milana i Čelsija".

U čemu je tajna tvog uspeha? Šta i kako to učiš decu da budu uspešnija od vršnjaka?
"Tajna je u dobroj selekciji, ali i u mom fanatičnom radu. Radimo po najsavremenijim metodama Reala, Barselone i Atletika koje smo dobili od Radomira Antića. Često putujem u Italiju i Španiju, tako da sam počeo da ubacujem i programe tamošnjih škola fudbala. Onda sam otišao korak dalje i koristim nemačke i holandske modele. Nemci pored bazne obuke veliku pažnju posvećuju fizičkoj spremi i zato moja deca imaju pored dobre tehnike i sjajnu fizičku spremu".

Dugo čekamo na novog Piksija! Da li je razlog tome što treneri klince s brzim i veštim nogama sputavaju, tako što im ne dozvoljavaju da puste mašti na volju?
"To je tačno 300 odsto! Naime, treneri u mlađim kategorijama, kako u školama, tako i u klubovima, uključujući Zvezdu i Partizan, isključivo idu na rezultat. To je pogrešno, jer naša je misija da stvaramo nove asove i nipošto ne bismo smeli deci da uskraćujemo pravo na kreativnost. U mojoj karijeri sam imao priliku da igram pored trojice lucidnih igrača, Perice Ognjenovića, Đanija Čurčića i Ramba Petkovića. Ako želimo da se takvi asovi ponovo pojave, ne smemo da gušimo decu, nego da im pustimo mašti na volju".

ZVEZDAŠI, SVAKOG MESECA
PO EVRO ZA SPAS KLUBA!

Veruješ li da će Zvezda u dogledno vreme ponovo biti ona stara?
"Dobro je što su na čelo kluba došli sposobni ljudi. Zvezdana Terzića dugo poznajem i znam da je izuzetno sposoban sportski radnik, natprosečne inteligencije. Uveren sam da će uz pomoć Slaviše Kokeze, i ostalih saradnika, uspeti da izvuče klub iz nezavidne situacije. Naravno, trebaće vremena za taj podvig. Pobornik sam ideje da milionska armija zvezdaša svakog meseca izdvoji bar jedan evro na ime pomoći klubu, kao što su svojevremeno uradili navijači Olimpijakosa".

ZVONKU NE SMEMO DA OKRENEMO LEĐA!

Postoji li segment u karijeri na koji si naročito ponosan?
"Za vreme NATO bombardovanja igrao sam u Italiji i ispod dresa sam nosio majicu sa natpisom „Stop NATO bombardovanju“. Pokazivao sam ga prilikom postizanja golova. Na taj način sam ostao bez 105.000 maraka, ali nijednog trenutka se nisam pokajao, jer je to za mene bio patriotski čin. Nastavio sam sa humanitarnim radom i kasnije, donirajući novac brojnim pojedincima i institucijama. Trenutno razmišljam o organizaciji mog oproštajnog meča na kojem će se pojaviti moji brojni saigrači i s kojeg će prihod biti uplaćen Zvonku Milojeviću. Našem Zvonku ne smemo da okrenemo leđa"!

(foto: mozzartsport)