INTERVJU NEDELJOM – Perica Ognjenović: Dobre igrače imamo, ali nemamo majstore!

U Crvenu zvezdu je te 1994. godine došao kao 17-godišnje čudo od deteta i Perica Ognjenović je velika očekivanja čelnika našeg najtrofejnijeg kluba, počeo da opravdava već od debitantskog nastupa. Nešto starijim simpatizerima crveno-bele boje, sigurno je i dan-danas u dobrom sećanju trenutak kad je na jednom prvenstvenom meču koji se igrao na Marakani, na teren kročio sa dresom duboko uvučenim u šorts koji mu je dopirao maltene do članaka. Početna navijačka neverica ekspresno se pretvorila u ushićenje kad je mali Perica počeo da zalama protivničke bekove, odigrava duple pasove i iz svake prilike šutira bez pardona.

Taj i svaki naredni meč je sve više nagoveštavao kako je nenadmašni Dragoslav Šekularac dobio dostojnog naslednika.  Poziv slavnog Reala koji je stigao posle četiri sezone vratolomnih driblinga, centaršuteva, asistencija, golova koje je umeo da postigne i iz kornera, to je i potvrdio.

I umesto da njegova zvezda u Madridu zasija još blještavijim sjajem, nastupili su mučni dani provedeni u klupskoj ambulanti, klupi ili tribinama. Ta povreda koja ga je u startu omela da se ustali u timu Galaktičara, po svemu sudeći je odredila dalji tok negove karijere, tokom koje je samo na mahove podsećao na igrača koji je noseći Zvezdin dres radio s loptom i rivalima sve ono što danas radi Lionel Mesi.

Perica Ognjenović se posle 16 godina, nedavno ponovo vratio na mesto velikog uspeha, prihvatajući se posla u Omladinskoj školi Crvene zvezde...  
"Već duže vreme nameravam da krenem trenerskim putem, jer to je posao koji me ispunjava, volim da sam na terenu, tako da to što sam se jedan kraći period bavio menadžerskim poslom, bilo je privremenog karaktera. Sada sam ponovo u mojoj Zvezdi, gde ću dati sve od sebe kako bi pomogao u stvaranju igrača za prvi tim", kaže Perica Ognjenović.

Pod kakvim okolnostima si ponovo došao u redove crveno-belih?
"Neposredno po imenovanju, nazvao me Dragan Mladenović, direktor Omladinske škole i saopštio koncept rada koji je osmislio, kako on sve to zamišlja da treba da izgleda, dopalo mi se i bez razmišljanja sam prihvatio da postanem deo njegovog tima. Zajedno sa Konstantinom Đurićem, vodiću brigu o omladincima, generaciji 1997/98. Krenuli smo veoma ambiciozno i poletno u projekat fabrikovanja budućih prvotimaca, a koliko ćemo uspeti u svom naumu, ostaje da vidimo".

U kojoj meri vam sumorna atmosfera u klubu, otežava posao u prvim danima?
"Celokupna situacija je takva kakva jeste i mi nismo izuzeti od svega toga što se događa. Svima je jasno kakva je finansijska i svaka druga situacija u Crvenoj zvezdi, dosta je teško, međutim, neko mora da zasuče rukave. E, sad, da l je neko radio kako treba ili nije, nije na meni i mojim saradnicima da komentarišemo. Ono što je na nama, to je da mi radimo na ispravan način, a koliko ćemo uspeti u tome, vreme pred nama će da pokaže".

Da li ste skovali plan u vezi pravovremenog lociranja talentovane dece u Srbiji i širom regiona? Komšija iz Humske koji su odavno doktorirali na tu temu.
"I to je aspekt koji ne zavisi konkretno od našeg činjenja, već od ekonomske moći kluba, odnosno od onoga šta može da nam priušti. Kako god, mi ćemo se truditi da naši treninzi budu profesionalni i na najvišem mogućem nivou, kao što se radi u svim naprednim fudbalskim zemljama sveta".

Dok gledaš te klince sa užarenim očima pored sebe, vratiš li film u dane kad si ti počinjao i pomisliš "joj što nisam mlađi..."?
"A da mi je pamet ova, a ha, ha...dobro, ja generalno nemam za čim da žalim. Moj fudbalski put je od samog starta išao jako dobrim tempom, veoma mlad sam ušao u prvi tim Crvene zvezde i potom prešao u redove slavnog Reala".

Ko je najzaslužniji za tvoj prelazak na Marakanu?
"Igrao sam za sve reprezentativne selekcije i prvi tim lige u kojoj se tada takmičila moja Goša iz Smederevske Palanke. U principu, mom dolasku u Zvezdu najviše je kumovao Vojin Lazarević koji je vodećim ljudima kluba dostavio pozitivno mišljenje o mojim igračkim vrednostima".

Kažeš da nemaš za čim da žališ, ipak, da li bi iz ove perspektive, nešto promenio u ponašanju na terenu ili van njega?
"Malo toga sebi mogu da zamerim, jer sam stvarno sve što je bilo do mene radio, kako bih igrao što kvalitetnije. Vremena su bila teška i morali smo da im se prilagodimo.  Jednostavno, mojim saigračima i meni, bilo je usađeno u glavu da moramo što bolje da igramo, kako bismo otišli u inostranstvo".

Da li ti je neka utakmica ostala u posebno dragom sećanju?
"Šta fudbaleru Crvene zvezde može da ostane u naročitom pamćenju, nego ti veliki evropski mečevi u ambijentu krcate Marakane?! Od 1994. do 1999.godine, koliko sam nosio crveno-beli dres, bilo ih je puno i svaki je na svoj način bio upečatljiv".

A kako si se osećao pred debi u večitom derbiju?
"Imao sam tada nekih 17-18 godina, davno je bilo i ne sećam se svega najjasnije. Ono što pouzdano znam, to je da me drmala jaka doza pozitivne treme. Velika je privilegija i čast kad  kao vrlo mlad igrač osetiš čari najveće i najznačajnije utakmice na ovim prostorima".

Da li te je još jači adrenalin zdrmao kad si saznao da te hoće Real Madrid?
"Prostrujala je prvo ta vest po klubu, da bi me menadžer Zoran Vekić i zvanično obavestio. U prvom trenutku to mi je delovalo neverovatno. E, onda, kako su se stvari razvijale, video sam kako sam sve bliži odlasku u Madrid. Kad si dete, maštaš o Zvezdi, a kad dobiješ priliku da odeš u jedan takav fudbalski gigant, onda čovek ne zna šta sebi još da poželi".

Ko te sačekao u svlačionici kraljevskog kluba, da se podsetimo malo tih velikih imena ?
"Jero, Roberto Karlos, Redondo, Raul, Morijentes, Peđa Mijatović, Šuker, Jarni, a posle su došli Karembe, Anjelka, Figo, Panući i mnogi drugi. Imao sam super odnos sa svima, jer su to sve bili vrhunski igrači i sjajni momci. Veliki klub, veliki pritisci i onda svi sa svima sarađuju najbolje što mogu, kako bi svima bilo dobro".

A ko je sve od trenera bio za vreme tvog boravka na “Santjago Bernabeu”?
"Kad sam došao, šef je bio Gus Hidink, onda je jedno kraće vreme ekipu vodio Tošak, posle koga je došao Del Boske i kod njega sam najviše igrao. Mada, verovatno bih češće bio na terenu i ranije da sam bio zdrav. Naime, ja sam se već na trećem treningu po dolasku u Real povredio i bukvalno sam godinu dana bio van stroja. Čim sam se oporavio, Del Boske mi je pružio šansu, ali sam se ubrzo ponovo povredio i to je bio praktično moj kraj u Realu".

Šta se dogodilo u Kajzerslauternu?
"Ista priča, pošto sam na prvoj utakmici polomio kost na stopalu i potom pauzirao tri meseca. Sve ono što me od povreda tokom pet sezona, mimoišlo kao igrača Zvezde, urotilo se protiv mene po odlasku u inostranstvo. Nikada nisam to hteo da potenciram i bilo kome se pravdam, putem medija ili ovako. Bilo kako bilo, činjenica je da bih ostvario znatno bolju karijeru da nisam imao tolike muke sa povredama. Šta da radiš?!"

Kako stvari stoje sa tvojim reprezentativnim stažom, jesi li mogao više da pružiš u državnom timu?
"Krajnje iskren da budem, neki čudni principi su vladali u tom periodu po pitanju izbora igrača, tako da sam zabeležio znatno manje nastupa nego što sam objektivno trebao. Zar nije neobično da igraš u Real Madridu i ne dobiješ poziv? Sad, ne bih da ulazim u neke teorije, uostalom, naša javnost odlično zna kakvi sve igrači nisu dobijali poziv. Generalno, da nisu igrali oni najbolji, pokazalo se kroz postignute rezultate, pošto su godinama bili sve gori i gori".

Je l su to sad dugovi stigli na naplatu?
"Naravno, jer kad se neispravno radi, naplata mora da usledi pre ili kasnije".

Možeš li da navedeš još neki razlog koji objašnjava srpsko, fudbalsko propadanje?
"Istina je živa da mi već duže vreme ne proizvodimo fudbalere koji mogu da naprave razliku. Tačno je da imamo dosta igrača po velikim svetskim klubovima, u koje se, budi rečeno, danas mnogo lakše dolazi, pošto se transferi mnogo brže realizuju nego ranije. Uglavnom, sve su to dobri klupski igrači, međutim, niko od njih nema potencijal da napravi ozbiljnu razliku na terenu. Rečju, mi dugo nemamo igrača koji kreira igru u nekom trofejnom evropskom klubu".

Hoćeš da kažeš da nemamo "desetku"?
"Nemamo tu desetku, a nemamo ni lucidne napadače bez kojih naša reprezentacija ne može da zaigra na dovoljno visokom nivou, da bismo bili među 20 najboljih na svetu. Očigledno da smo godinama unazad, uz poštovanje iskrene namere svih trenera da stvore dobre igrače, negde grešili u radu s mlađim kategorijama. Takođe, neophodno je i da liga bude u funkciji mladih igrača, a zašto to nije tako, ne znam".

Može li u skorije vreme Andrija Živković da postane taj čovek koji pravi razliku?
"Dečko ima kvalitet, e sad, videćemo kakav će njegov dalji razvoj da bude. Nezahvalno je donositi zaključke posle dve-tri utakmice, ali ono što je u ovom trenutku izvesno to je da ide dobrim putem. Sigurno će da usledi i poziv za reprezentaciju, videćemo..."

Jesi li gledao Partizanov okršaj sa Steauom?
"Jesam, jesam i svakako da je dobro za srpski fudbal što su prošli. Crvena zvezda će možda ove godine da bude šampion, možda sledeće i sigurno da niko normalan ne navija da Zvezda igra četiri pretkola, ako ne mora. Svaki pravi zvezdaš bi trebalo tako da razmišlja posle ovog uspeha Partizana i Vojvodine".

Dosta si posvećen fudbalu,  na koji način se relaksiraš od obaveza?
"Slobodno vreme provodim u krugu porodice, sa suprugom Jelenom i kćerkama Emilijom koja sad kreće u drugi razred srednje škole i Andrejom koja je od jeseni “osmak”. Dobri su đaci, vole sport, a mlađa Andreja trenira atletiku u Zvezdi. Normalan jedan život, ništa specijalno".

Igraš li mali fudbal rekreativno?
"Pre sam imao vremena da ispoštujem drugare kad me pozovu na neki turnir ili termin u balonu, međutim, kako imam sve više obaveza, sve slabije i slabije obuvam patike".

Maštaš li o danu kad ćeš da sedneš na klupu Crvene zvezde kao šef stručnog štaba?
"Kako da ne. Ja sam u trenerskom poslu početnik i namerno sam izabrao baš ovakav razvojni put, iako sam imao mogućnost da vodim ’neki klub u nečijoj Prvoj ligi’! Bez razmišljanja sam odbio varijantu da radim tako što će neko da me pokriva sa licencom. Hoću da idem ispravnim putem, edukujem se i napredujem kao trener, kao što sam postepeno napredovao i nekada kao fudbaler. Nema tu prevare!"

MESIJA I RONALDA NE TREBA UPOREĐIVATI!

Mesi ili Ronaldo?
"To su momci koji su, bezmalo, obeležili čitavu deceniju. Neminovno je da će u jednom momentu da posustanu i biće zanimljivo videti da li će se pojaviti neko kao oni. Stvarno su asovi koji prave abnormalnu razliku na terenu i samo je pitanje ukusa da li se nekome malo više sviđa Mesijev ili pak Ronaldov stil igre. Mesi, meni lično, više imponuje, mada Ronaldu ne može ništa da se ospori. U principu, nema potrebe da se upoređuju njihove igračke moći".

Ali da se ne zaboravi kako je Perica igrao... Stariji ga neče zaboraviti.