INTERVJU NEDELJOM – Nedeljko Kostić: Čovek koji ume da namiriše milione

Oprobao se Nedeljko Kostić, popularni Kole, s velikim uspehom i kao šef struke nekadašnjeg smederevskog Sartida i gnjilanske Crvene zvezde, ali se 1998. vratio tamo gde se najbolje oseća – među razdragane klince koji upijaju svaku njegovu reč. I to ni manje ni više nego kao zamenik Vladice Kovačevića, tadašnjeg direktora Omladinske škole Partizana. Potom je 14 godina i sam vodio brigu o budućim nadama crno-belih i tokom tog perioda – zahvaljujući njegovom nepogrešivom osećaju da locira majstore koji su još u fudbalskim pelenama – Partizanova kasa je neprestano kipila.

Pre dve godine Kostić je svoje mesto ustupio legendarnom Moci Vukotiću i preuzeo brigu o skauting službi aktuelnog šampiona. Na početku razgovora Kole se prisetio ranog detinjstva i odrastanja u centru Beograda...
"Otac je bio vojno lice, rođen sam u Skoplju, ali sam u četvrtoj godini došao u Beograd. Odrastao sam na Slaviji, gde sam sa drugarima u ulici Svetozara Markovića, u kojoj mi je bio stan, svakoga dana igrao fudbal".

Sećate li se tačno koja je to bila godina?
"Naravno, bilo je to 1953".

Koliko je automobila bilo tada u Beogradu?
"Recimo da je na svakih 10 minuta prolazio po jedan automobil. Osim fudbala, mi deca smo voleli da se igramo i par-nepar, tako što smo pogađali poslednju cifru na registraciji tih automobila. A kako bismo ubrzali igru, spuštali smo se do Nemanjine ulice, gde je saobraćaj bio veći".

Da li ste fucu igrali sa nekim od dečaka koji je kasnije postao poznat fudbaler?
"Na primer sa Žotom Antonijevićem koji je bio dve godine stariji od mene i učili smo u istoj školi, a solidan igrač dušanovačke Slobode postao je i Bane Mišić. Oni su prošli, dok smo mi ostali počeli da treniramo i odustali, valjda zbog nedostatka radnih navika, pošto se treniralo svaki dan. I mislim da smo možda pogrešili".

Gde ste propustili da napravite karijeru?
"U Partizanu sam počeo kao petlić, kod čika Popeskua, ali posle šest meseci sam odustao. Nisam bio nešto posebno borben, niti agresivan, ali sam bio dobar tehničar, znao sam lopte. Ipak, nešto kasnije sam igrao za Grafičar i Janko Lisjak, da bih u jednom trenutku doneo odluku da upišem trenerski kurs".

Da niste to učinili znajući da treneri ne moraju da trče i uklizavaju?
"A-ha-ha... Verovatno malo i zbog toga, ali uglavnom sam osetio kako imam dar za trenerski posao. A s obzirom da sam od anonimnog, nikakvog igrača, napravio takvu karijeru kao trener, znači da sam tada dobro sebe procenio".

Možete li za sebe zbog toga da kažete kako ste jedna verzija „srpskog Murinja“, jer ni slavni Portugalac nije igrao fudbal?
"Znate šta, ne volim kada se za nekoga kaže da nije igrao fudbal! Neko je igrao mali, neko veliki fudbal, neko s manjim, a neko sa većim uspehom. Na kraju krajeva, imate veliki broj igrača iz manjih beogradskih klubova koji su bili bolji od profesionalaca, ali takvo je vreme bilo i nisu se našli na glavnoj sceni".

U kom klubu ste započeli trenersku karijeru?
"Bilo je to u beogradskom Hajduku s Liona i tamo mi je mnogo pomogao Dule Brnović, čuveni trener s kojim sam zajedno išao na kurs. Hajduk u to vreme nije imao trenera omladinaca, pa sam na Duletovu preporuku dobio to mesto i radio godinu i po dana".

Šta ste učili na trenerskom kursu?
"Taj kurs je bio u rangu današnje A licence, posle čega sam morao da završim Višu trenersku školu, kod izuzetnog pedagoga, profesora Veljka Aleksića. Strog je bio, ali jedan od najboljih profesora uopšte na DIF-u".

Na koju temu ste diplomirali?
"Rad u pionirskoj i omladinskoj školi, a taj moj diplomski se i dan-danas upotrebljava. Baš nedavno sam se sa profesorom Aleksićem sreo na sahrani Ilije Pantelića i tom prilikom mi je rekao kako još uvek pamti taj moj rad kao jedan od boljih. Moram da kažem kako sam mnogo naučio od Bićeta Mladinića, na nekada čuvenom turniru pionira u Borovu, gde je on držao predavanja. Takođe, učio sam i od Ćele Vilotića, Šmita Nenkovića, Pere Ćosića, kao i od Miljana Miljanića".

I od zvezdaša ste učili zanat?
"Jesam, zašto da ne, mada je tu bilo znatno više partizanovaca".

Ko je presudno uticao na vaš trenerski put?
"Mladen Sarić, zemunska legenda u radu s mlađim kategorijama. Iako smo se viđali u kraju, upoznali smo se bolje na tim seminarima u Borovu i jednom prilikom, bila je 1971. godina, upitao me da li bih radio s decom u tadašnjem FK Galenika. I tako sam sa 24 godine postao trener-profesionalac".

Po čemu pamtite te dane?
"Evo, sad sam na kraju karijere i kada bolje razmislim moji najveći uspesi su ipak vezani za period rada u Galenici koja je s vremenom, zahvaljujući meni kao nosiocu, postala izuzetno cenjena omladinska škola. I to u rangu Partizana, Zvezde, OFK Beograda i ostalih, a naše omladinske i ostale selekcije bile su na kraju prvenstva često ispred njih. Možda je tajna uspeha i u tome što sam na vreme i prvi uvideo da moraju da se formiraju selekcije pretpetlića i petlića, kako bi se bezbolno izvršila smena generacija. Sećam se, ponedeljkom je dolazilo po 150 klinaca na probu, kada sam pažljivo birao one koji će ostati da treniraju. Na taj način sam oformio i omasovio Galenikinu omladinsku školu".

Navedite neka imena?
"Na primer, Zvonko Živković kojeg sam selektovao na početku moje trenerske karijere, onda Dragan Mance, Jovica Kolb, Maza Vasilijević, Miloš Bursać, a onda ovi mlađi poput Malbaše, Džodića, Milijaša"...

Verovatno ste posebno ponosni na „pronalazak“ Stevana Jovetića kojeg ste, navodno, pronašli za vreme odmora?
"Prvo moram da kažem kako sam za proteklih 16 godina u Partizanu jedanput ili dvaput koristio godišnji odmor. Čak ni slobodan dan! Fudbal je za mene veliko uživanje, uvek na prvom mestu i tako sam i situaciju u kući napravio, još mnogo pre dolaska u Humsku. Imao sam sreću da jedan od ta dva odmora koja sam koristio provedem na Zlatiboru, baš u vreme održavanja škole fudbala FS Srbije i Crne Gore, dole u Užicu. Deca su igrala na dva gola i nije mi trebalo mnogo da primetim Jovetića".

Da li je tačno kako je malo koji igrač u istoriji toliko odskakao kao kadet u odnosu na vršnjake, kao što je to bio slučaj sa Stevanom Jovetićem?
"Da, Jovetić je broj jedan, bar kada je Partizan u pitanju, dok je Ljajić odmah posle njega. Ovom prilikom moram da istaknem kako je Stefan Babović u kadetskom uzrastu bio jedan od najtalentovanijih igrača na ovim prostorima. Nažalost, ubrzano je nekako hitao napred i nije na kraju napravio karijeru kakvu je objektivno mogao".

Ko je najzaslužniji za dolazak Ljajića?
"Dobili smo Dušan Trbojević i ja dojavu od nekadašnjeg fudbalera Kurćubića koji je bio instruktor pri FS Zapadne Srbije".

Gde ste „upecali“ Nastasića?
"Na turniru „Pera Jocić“ u Novom Sadu, na čuvenoj Salajki, ali moram da priznam da mi je dojavu dao Šuljagić, koji je takođe bio instruktor u FS Zapadne Srbije. Odmah smo otišli u Valjevo Dragan Vulević iz naše komisije i ja i lako se dogovorili s Matijinim roditeljima".

Da li je istina da je Marković u Partizan došao tako što vas je njegov brat Filip zamolio da i Lazar s njim dođe u paketu?
"To je delimično tačno. Filip je 1994. godište, a Lazar je dve godine mlađi. Mi smo znali i za Lazara, međutim, kao petlić nije mogao da dođe u Beograd, pošto je bio veoma mlad. E tu je njihov otac presekao i objasnio da će majka doći u Beograd da živi s njima".

Dakle, Kiseli (nadimak oca braće Marković, prim. aut.) spasao je stvar?
"Tako je, a veliku ulogu je odigrao i moj kolega Dragan Vulević koji je bio prijatelj sa ocem braće Marković. Nama je najlakše za sve kada deca dođu s roditeljima, kao što je bio slučaj i sa Jovetićem, Ljajićem i Nastasićem".  

Na koji način doživljavate aktuelnu situaciju u Partizanu?
"Mislim da su ljudi koji su vodili klub pravili neke greške i niko ne može da me ubedi da nije tako. Omladinska škola je stvarala igrače koji su kasnije prodavani, da bi ti dan-danas ostao dužan onima, na čelu sa mnom, koji su te igrače slali u prvi tim. A jedino od tih velikih transfera Mateja Kežman i Stefan Savić nisu iz naše škole. I zbog svega toga, mi bismo prvi trebali da budemo isplaćeni, umesto što nam se duguje"!

Imate li neke bonuse kada Partizan bogato proda nekog igrača?
"Ne. Mi iz omladinske škole samo imamo procenat od premija prvog tima koji je nekad iznosio 25, a danas je 10 odsto".

U KLADIONICI NE IGRAM PROTIV FUDBALA

Poznato je da ste veliki ljubitelj sportske kladionice. Uz pomoć kakve strategije pokušavate da dođete do dobitka?
"Klađenje za mene predstavlja sjajnu razonodu, na prvom mestu. Volim da pronađem četiri para, pet najviše, uplatim do 300 dinara i praktikujem samo da igram golove. Da li je 3+ ili 2+ prvo poluvreme, nebitno, samo mi je važno da ne idem protiv fudbala"!

NEMANJA MATIĆ JE OD ONIH ŠTO SE KASNIJE RAZVIJAJU

Kako se dogodilo da, posle Crvene zvezde, i vama promakne Nemanja Matić?
"Prvo da kažem kako je on u Zvezdi bio četiri godine, a kod nas samo nekoliko meseci. Nemanja je još kao petlić na jednom turniru proglašen za najboljeg igrača, već tada se videlo da je znalac, mada je bio malo neokretan. Pokušali smo da ga dovedemo, ali je on iz zvezdaške familije i to je presudilo. E, kada nije prošao u Zvezdi, ponudili su ga nama. Uprkos činjenici da nije hteo kod nas kada smo ga jurili, prihvatili smo ga. Međutim, nije ni kod nas igrao dovoljno dobro. Prvi nagoveštaj da je vrhunski igrač zabeležio je kao igrač Kolubare, da bi bum napravio u Slovačkoj. Jednostavno, ima igrača koji se kasnije razvijaju i to je nešto potpuno neobjašnjivo".

(foto: mozzartsport.com)