INTERVJU NEDELJOM - Jovan Stanković: U Zvezdi sam loše prošao kao igrač, a još gore kao trener!

Jedna od prepričavanijih beogradskih, fudbalskih urbanih legendi je i ona o načinu na koji je Jovan Stanković, kao 20 i neki fudbaler crveno-belih pojačao redove španske Majorke, u kojoj je potom blistao punih šest sezona. Po završetku bogate karijere oprobao se u ulozi menadžera, ali je brzo ukapirao kako je to hleb sa sedam kora i spontano se okrenuo ništa lakšem trenerskom poslu. Verujući da je istrpeo dovoljno niskih udaraca od strane giganta s crveno-bele strane Topčiderskog brda, Jovan Stanković je ponovo potražio sreću na Marakani i ljuto se prevario.

O lepim i ružnim igračkim danima, o debiju za reprezentaciju, prvim trenerskim koracima i propratnim nevoljama s kojima je suočen u ambiciji da se dokaže i kao stručnjak, razgovarali smo u klupskom kafiću FK Sinđelić, kluba koji Jovan Stanković predvodi od početka jesenjeg dela šampionata Prve lige.
“Čelnici Sinđelića su prezadovoljni mojim radom, a i ja sam sebe pronašao u ovoj sredini, tako da smo se dogovorili u vezi s nastavkom saradnje. Imamo mladu ekipu s mnogo talentovanih igrača koji su mahom iz Crvene zvezde i Čukaričkog. Druga liga je mnogo teška i komplikovana, sve su to ozbiljne ekipe od kojih šest timova ima ambiciju da uđe u Superligu, tako da našem, možda najmlađem sastavu, neće biti lako. U jesenjem delu mnogi su mislili da će s nama lako izaći na kraj, ali smo svima sjajno parirali. Uveren sam da ćemo na proleće da prikazujemo još bolje partije”.

Pod kojim okolnostima si postao trener Sinđe?

“Radio sam u Zvezdi jedno vreme kao trener mlađih kategorija, da bih u jednom trenutku otišao u Španiju zbog dobijanja PROFI licence”.

Zašto nisi pokušao kod nas?
“Primetio sam da je to ovde komplikovano i teško, kao i sve. Većinom su neke kombinacije, a to nije samo moj stav, nego mnogih. Evo, na primer, jedan Dragan Mladenović koji je imao vrhunsku karijeru, nekoliko godina bezuspešno konkuriše. Isto tako i Bratislav Živković koji je takođe igrao za reprezentaciju i u Evropi. Imao sam sreću da licencu dobijem u Španiji, mada ni tamo nije lako, jer je uslov da imaš osam prvoligaških sezona u nogama ili nekih 300 utakmica”.

Priznaju li se neke druge evropske lige?
“Priznaju, ali tako što možeš da imaš sedam španskih i jednu prvoligašku sezonu u Srbiji, ali ne i sedam u Srbiji i dva meseca u Španiji. To ne može. E postoji i drugi sistem, napravljen za one koji nisu imali zapažene karijere i oni idu na predavanja znatno duže od mesec dana, koliko traje škola za nekadašnje uspešne igrače”.

Po završetku karijere si odlučio da se oprobaš kao menadžer, ali si brzo „zatvorio tu knjigu“. Zbog čega?
“Zoran Stojadinović, naš poznati menadžer, ponudio mi je saradnju, međutim, posle godinu i po dana sam uvideo da to nije za mene. Jednostavno, taj menadžerski posao nema toliko veze s fudbalom. Svi misle da je to lako, uzmeš igrača, prodaš i pritom previđaju kako je menadžerska konkurencija ogromna. Rečju, baš sebe nisam našao u svemu tome”.

Šta si radio posle?
“Skoro pet godina sam živeo na relaciji Španija – Beograd i nisam ništa radio. U stvari, počeo sam da se bavim trenerskim poslom, kao pomoćnik u portugalskom Beira Maru. Odatle sam, posle šest meseci, prešao u španski trećeligaš Baleares, gde sam radio nešto više od osam meseci. Čim sam definitivno sebe video u ulozi trenera, upisao sam Trenersku školu FSS-a i položio za B i A licencu, posle čega sam, kao što već rekoh, bio prinuđen da glavnu licencu dobijem u Španiji”.

---------------------------------
OD TORESA I ETOA NISAM VIDEO BRŽE IGRAČE!

Nabroj imena slavnih saigrača?
“Igrao sam u Marselju sa Žorž Veom i Vilijamom Galasom, dok sam četiri godine bio cimer i dobar prijatelj sa Samjuelom Etoom. I dan-danas smo u kontaktu, povremeno se vidimo, a poslednji put sam bio kod njega u Austriji pred početak Svetskog prvenstva. Svlačionicu sam delio i s Fernandom Toresom koji me, baš kao i Eto, oduševljavao neverovatnom brzinom. Toresu je taj polazni korak stravično brz i isto tako je fizički izuzetno jak, mada deluje krhko. I što je najvažnije, brzi su i s loptom, zbog čega su i igrali tamo gde su sve igrali, a-ha-ha...” 
---------------------------------

Kako je došlo do tvog angažmana u Crvenoj zvezdi?
“U to vreme na čelu kluba bili su Vladan Lukić i Ivan Adžić koje sam kontaktirao, ali su mi rekli da su sva mesta popunjena. Ipak, izašli su mi u susret i počeo sam da radim s Miletom Jovinom. Nešto kasnije sam sarađivao s Momčilovićem, da bih onda preuzeo omladince i samostalno radio. To je generacija ’95 Filipa Jankovića, Ristića koji je sad u prvom timu, Karaklajića, Maksimovića koji je kapiten reprezentacije i mislim da je sad igrač Udinezea, zatim Tišme koji je potpisao za Bari...”.

Da li je tačno kako si imao najveće zasluge za dolazak Mihajla Ristića u crveno-bele redove?
“Jeste, jer kako mi reče Mihajlo tri puta su ga odbijali. A učestvovali smo na jednom veoma jakom turniru u Bosni i Ristić je došao kod nas na probu. Pustio sam ga da na tri utakmice odigra nekih 60 minuta. Preporučili su mi ga kao levog beka, međutim, on mi je u razgovoru rekao kako može da igra levo krilo, iza špiceva, ali i kao desno krilo, ono kao Dejo Savićević. U jednom trenutku sam video da je dečko talentovan i da ima fantastičan šut. Po povratku za Beograd, odmah sam sugerisao klupskim čelnicima da ga angažuju. Odgovorili su mi da ima bosanski pasoš i da to komplikuje stvar, na šta sam predložio da trenira s nama šest meseci dok ne stekne pravo potpisa. Poslušali su me i danas je Ristić Zvezdin prvotimac”.

Šta misliš o aktuelnoj situaciji na Marakani?
“Stvarno ne znam šta da kažem, pošto sam otišao s Marakane na mala vrata. Naime, dok sam polagao u Španiji za PROFI licencu, oni su nešto izmuljali i oterali me, a da me nisu obavestili. Ime tog koji je to odradio ne bih da spominjem ovom prilikom”.

Jesi li se pokajao što si pokušao da gradiš i trenersku karijeru u Zvezdi?
“Jesam, tim pre što sam sad kao trener, prošao još gore nego nekad kao igrač! Nadao sam se da ću posle toliko uspešnih godina koje sam zabeležio u Španiji, gde sam napravio ime, imati bolji tretman. Prevario sam se. Međutim, nisam dozvolio da neko dođe i sa mnom briše pod! Odlazim i gledam utakmice s kćerkama, ali u službene prostorije ne ulazim”.

Kad si već pomenuo to vreme, kako danas gledaš na nepravdu koju si pretrpeo kao igrač crveno-belih?
“Svaku utakmicu koju sam odigrao u Zvezdi, odigrao sam dobro, a često sam umeo da budem i najbolji na terenu. I 20 i kusur godina kasnije mogu da konstatujem kako nisam imao čoveka u upravi, niti menadžera koji je mogao da me izgura, kao neke druge. Izgleda da oni u meni nisu videli potencijal. Dobro, Džaja je u jednom periodu mislio da sam veliki igrač, da bi kasnije promenio mišljenje. Na kraju je ispalo da su mi napravili uslugu i oterali u Španiju”.

Priseti se, šta se tačno dogodilo?
“Igrao sam u Radničkom Jugopetrolu, kada je Zoran Stojadinović doveo Pepea Boneta, poznatog menadžera kome sam jedino ja zapao za oko, posle odgledanih utakmica Zvezde, Partizana i Vojvodine. Odmah je Zoran pronašao moj broj telefona i pitao me da li sam zainteresovan za odlazak u Majorku. Bez razmišljanja sam prihvatio i sve je bilo rešeno za nekoliko dana”.

Kakav je osećaj kad ti se život tako preko noći drastično promeni nabolje?
“Neverovatna je to bila promena za mene i to ne samo u fudbalskom smislu, nego i usled činjenice da sam ostavio sneg od pola metra u Beogradu i našao se na 25 stepeni u sunčanoj Majorki. Čak i kad sam potpisao ugovor, bio sam u strahu da se nešto nepredviđeno ne dogodi i ne vratim se nazad. Gledam onu lepotu i pitam se je l’ moguće da se to meni dešava! Valjda smo mi Srbi tako naučeni da se stalno nekoga i nečega plašimo”.

Da li si očekivao kako ćeš od starta pružati onako dobre partije?
“Važno je da napomenem kako je i dan-danas teže igrati u Srbiji, nego u Španiji! Pritisak je preveliki, a naročito u Zvezdi i Partizanu. Tamo nema toga, igraš normalno i ako izgubiš, niko ne pravi dramu, niti viče na tebe, nego se odmah okreću pobedi u sledećem meču. E ako odigraš celu polusezonu slabo, lepo ti zahvale, isplate i isprate iz kluba”.

Po čemu posebno pamtiš nastupe u reprezentaciji?
“Hm... Možda zbog činjenice da su me u državni tim pozvali igrači”.

Kako to?
“Ova verzija je stigla do mene! Te 1998. godine sam proglašen za najbolje levo krilo u španskom fudbalu i onda su oni koji su bili pozvani od strane našeg Saveza pitali zašto mene nema u svlačionici s njima. Eto, da nije bilo Mijata, Jokana i ostalih, niko me se ne bi setio!”

Ko je tada igrao na tvojoj poziciji u Realu i Barseloni?
“Holanđanin Zenden u Barseloni i Solari u Realu. Majorka je u te dve sezone bila treća na tabeli, igrala finale španskog i finale tadašnjeg evropskog Kupa kupova”.

Protiv koga si debitovao u plavom dresu?
“Igrali smo s Brazilom 1:1 u Sao Luisu i odigrao sam fenomenalno utakmicu protiv Kafua, znači fenomenalno. U selektorskom mandatu Milana Živadinovića igrao sam sve mečeve, a kasnije je ponovo bila stara priča. Sklonili su me, iako sam tada igrao u Atletiko Madridu”.

---------------------------------------
ČIM FUDBALSKO DIVLJE SEME PROKLIJA, MI GA PRODAJEMO!

Na koji način doživljavaš poslednja događanja u našem nacionalnom timu i promašaj sa angažmanom Dika Advokata?
“Mislim da nisu promašili sa strancem, jer da se nije desilo ono s Albanijom, možda bismo dobili utakmicu i sve bi bilo normalno. Problem je što mi ne gledamo druge i mislimo da smo najbolji na svetu. A kad pogledate uslove za rad u Srbiji i Azerbejdžanu, ustanovićete da je tamo, između ostalog, mnogo kvalitetniji ambijent za rad s decom. Isto tako i u Arabiji, gde sa mlađim kategorijama rade kvalitetniji stručnjaci. Druge zemlje mnogo više ulažu u fudbal nego mi. Da budem slikovit, kod nas fudbal funkcioniše tako što se baci divlje seme i ako neko zrnce proklija, odmah se prodaje. U ostalim zemljama, ono bi se tek tada negovalo, tamo se mnogo bolje radi, nema šta. Iz tog razloga mnogo je talentovanih igrača propalo”.
----------------------------------------

Maštaš li da jednog dana postaneš trener Zvezde?
“Voleo bih to, samo šansu mogu da dobijem jedino ako dođu da vode klub neki moji drugari koji me poznaju. U Evropi, u svim velikim klubovima, daju šansu svojim najboljim igračima. Evo, na primer, Holanđani su najbolji primer. Kod njih nije moglo da se dogodi da priliku ne dobiju Klajvert, Frank de Bur ili Rajziger kojeg sam sasvim slučajno nedavno sreo u Knez Mihailovoj ulici.

Je l’ te prepoznao?
“U prvi mah nije, ali kad sam ga pitao da li me se seća, odmah se nasmejao i lepo smo se ispričali. Igrali smo mnogo puta jedan protiv drugog, pošto je on bio desni bek Barselone. Sad je jedan od trenera holandske reprezentacije do 16 godina i polako ga pripremaju za glavnu scenu. Tako oni neguju nekadašnje asove koji su zainteresovani za trenerski posao”.

Očekuješ li da se neko i tebe seti iz našeg fudbalskog saveza?
“Iskren da budem, očekivao sam i imao sam želju da dobijem vođenje neke selekcije. Tim pre što odlično poznajem igrače iz generacija ’95, ’96 i ’97, zato što su momci mahom iz Zvezde! Samo, teško da će od toga nešto da bude! “

Baviš li se rekreativno fudbalom?
“Odigram u balonu kod Spire Grujića po koju partiju u društvu Krupnikovića, Podunavca, Drulovića... Ali otkako sam se posvetio Sinđi, nemam toliko vremena”.

Bave li se kćerke nekim sportom?
“Anđela ima 21. godinu, voli moderan ples, dok mlađa Nađa trenira tenis”.

Odlaziš li u rodni Pirot?
“Ranije sam redovno išao, međutim, ne toliko u poslednje vreme, opet zbog obaveza u Sinđeliću. Drago mi je što se već tri-četiri godine ulaže u FK Radnički i jesenji deo šampionata su završili na prvom mestu. Nadam se da će ove godine konačno uspeti da se domognu Druge lige”