INTERVJU NEDELJOM - Ivan Tomić: Drulović lebdi i to nije dobro

Kada je podvukao crtu na pretrčane kilometre, odigrane pasove i postignute golove, Ivan Tomić je pošteno sebi priznao da samo jedan san nije uspeo da dosanja. O tom neostvarenom snu, prvim fudbalskim koracima i vremenu provedenom u Partizanu, a zatim u Rimu i aktuelnoj situaciji u našem klupskom i reprezentativnom fudbalu, sa Ivanom smo razgovarali pred početak partije tenisa s njegovim velikim suparnikom u ovom sportu, legendarnim Draganom Ćirićem.

Iz tog razloga, prva tema nam je bila vezana za „beli sport“... 
"Tenis sam počeo da igram pre tri godine, kada su me Gordan Petrić i Bata Mirković pozvali da odigramo interni turnir, na kojem je učestvovao i naš drugar Gaja. Svi smo u to vreme bili manje-više na istom nivou, što je praktično značilo da smo bili zadovoljni samo da prebacimo loptu preko mreže. I malo-pomalo sam napredovao", započinje Ivan Tomić razgovor za MOZZART Sport.

Šta ti je na početku najteže išlo? Da nije servis?
"Servis mi i dan-danas zadaje problem, a-ha-ha... Definitivno postoje stvari koje moraju da se vežbaju s trenerom, međutim, mi smo odabrali teži put, odnosno da budemo samouki. E zato se javlja problem kod tehnike izvođenja udarca, servisa i igranja na mreži. Ali kad i na rekreaciji igraš za bodove i želiš pobedu, onda se sporije usavršava igra".

Skidaš li neke cake dok gledaš vrhunske tenisere?
"U principu se to može, jer na Jutjubu ima dosta snimaka sa usporenim kadrom, gde može dosta toga da se vidi".

Ko je najjači u vašoj teniskoj družini? Je l’ Dragan Ćirić – Ćira?
"Tu smo negde svi, dobro igraju i Bolić i Svetličić i Pandurović, Savo Milošević i Mirković, Petrić, Žarko Lazetić... Sad da ne nabrajam, ali Ćira je možda najatraktivniji".

Održavate li tradiciju internih turnira?
"Kako da ne, do sada smo se više puta sastajali i ozbiljno organizovali turnir. To znači da na tabli ispišemo šemu i satnicu mečeva i borba za prvo mesto tada kreće. Igramo na Partizanovim terenima, a uvek učestvujemo i na turnirima u kojima igraju javne ličnosti u humanitarne svrhe. Ipak, suština je da se družimo, gotovo svakodnevno smo u kontaktu, provodimo vreme napolju i ujedno se nadmećemo, pošto nam je to svima u krvi".

Koliko istine ima u urbanoj legendi po kojoj ste se ti i tvoji drugari preorijentisali na tenis pošto ste, igrajući mali fudbal u balonu, vremenom formirali isuviše napetu atmosferu, ravnu onoj iz večitih derbija?
"Za druge ne znam, ali ja jesam tako doživeo te termine na kojima sam se pojavio nekoliko puta. Par puta smo čak igrali i protiv nekadašnjih fudbalera Crvene zvezde. Oblačili smo regularne dresove i, što se tiče tenzije i žestine, bilo je kao sad na ovom pravom derbiju. Odmah sam shvatio da je tu veliki rizik od povreda, pošto mi telo nije u potrebnoj fizičkoj spremi za toliki napor. I zašto bih doživeo težu povredu na rekreaciji, kada sam je izbegao kao igrač?"

Hajde da se prisetimo tvojih fudbalskih početaka. Zahvaljujući čemu si imao tako uspešnu karijeru?
"Prvenstveno zato što sam pred sebe uvek postavljao visoke ciljeve i verovao u sebe. U Partizan sam došao 1993. godine i prvi san mi je bio da postanem prvotimac, posle čega sam zamišljao sebe s kapitenskom trakom i podignutim trofejom. Pobede i golovi u megdanima sa Crvenom zvezdom i dres reprezentacije se podrazumevaju. Sve su to bili stimulansi koji su me motivisali da idem napred".

Da li posle svega osećaš dozu žala zbog činjenice da u Romi nisi ostavio dublji trag? Znaš li tačno gde si pogrešio?
"Naravno da postoji žal i naravno da znam gde sam pogrešio! Sigurno da mi nisu bili treneri krivi, pošto nikad nisam prebacivao odgovornost na njih i govorio kako me ne vole iz ovog ili onog razloga. Valjda je svakom stručnjaku u interesu da mu u timu budu najbolji igrači. Jednostavno, bio sam mlad i psihofizički nisam bio spreman za sve što me tamo čekalo. Možda bi sve bilo drugačije da sam prvo otišao u neki manji klub, jer je Roma tada imala na mojoj poziciji objektivno bolje igrače od mene, poput Emersona, Di Bjađa i De Rosija. Kasnije sam uvideo koliko sam pogrešio što nisam prihvatio poziv ondašnjeg trenera Verone Čezarea Prandelija, uveren da ću se nametnuti u Romi".

Koliko te je opterećivala visina transfera?
"I to je bilo svojevrsno breme, sve zavisi ko je kakav karakter i kako će se nositi sa svim tim teretom. Lično, nisam mogao da ne osećam odgovornost što sam toliko plaćen. Čak kod mene i dan-danas postoji ta vrsta nelagodnosti prema Romi i njenim navijačima, zato što nisam ispunio njihova očekivanja. Taj klub i ta zemlja, u krajnjoj liniji, dosta su mi dali. I krivo mi je kad danas razmišljam o tome. Ipak, svojim ophođenjem, ponašanjem i pristupom, zaslužio sam da me čelnici Rome veoma poštuju i cene".

Da li je De Rosi iz tog razloga nedavno izjavio da si ti među tri najbolja čoveka koja je u svetu fudbala upoznao?
"De Rosi je tada počinjao karijeru i s njim sam imao sjajan odnos. Nikad ni njega, ni Akvilanija, niti ostale mlade igrače, nisam tretirao drugačije, nego kao ravne sebi i ostalim prvotimcima. Iz tog razloga sam svima pomogao. Iskreno, bio sam mnogo ponosan na tu njegovu izjavu koju je dao posle toliko godina od našeg druženja. Za mene je to velika satisfakcija".

Kako je došlo do toga da teren veoma brzo zameniš za direktorsku fotelju?
"Pre isteka ugovora sam otišao kod tadašnjeg direktora Nenada Bjekovića s namerom da ugovor raskinemo. Naprosto, smatrao sam da nisam igrao na nivou koji je potreban Partizanu i da u 31. godini života zatvaram mesto mlađim igračima. Nenad je smatrao da treba da igram još i ubrzo se otvorila opcija da postanem sportski direktor, doduše više u medijima. Ipak, konkretna ponuda je stigla na kraju sezone od strane Nenada Popovića, tadašnjeg predsednika, direktora Bjekovića i generalnog sekretara Žarka Zečevića".

Jesi li imao dilemu da li da prihvatiš?
"Nisam, naravno. Ceo život sam u fudbalu i imao sam želju da ostanem u njemu, a to je bio samo jedan drugi način. Doživeo sam to kao veliki izazov i veliku čast u vreme kada su klub zadesile turbulencije. Verovao sam da posedujem afinitete i kvalitete da prepoznam šta je potrebno Partizanu i njegovom vernom navijaču. Na taj način je došlo do interakcije između nas i ona je proizvela rezultate koji su usledili".  

Razmišljaš li posle pauze koju si napravio o povratku u fudbal? Ovoga puta možda u svojstvu trenera?
"Kujem trenerske planove i već imam B i A, pa je na redu dobijanje PROFI licence. I na tom polju imam izuzetno veliku ambiciju i to mi je sledeći izazov. Sad, videćemo, možda ću u hodu malo i promeniti smer".

Kako doživljavaš moderni fudbal?
"U stalnoj trci za što boljim rezultatom fudbal je izgubio svoju prvobitnu suštinu, tačnije odrednicu da je on samo igra, predstava, spektakl i da kao takav privlači publiku. Nekako su u prvi plan iskočili rivalitet i netrpeljivost, a ne nadmetanje i viteška borba, demonstracija većeg talenta i bolje organizovanosti. Prvo klubovi, a onda treneri i mediji, takve stvari bi trebalo da forsiraju i ističu kako bismo se izdigli s trenutnog niskog nivoa na kojem egzistira naš fudbal. To mi je misao vodilja koju želim danas-sutra da prenesem na teren kada počnem da radim".

Šta misliš o aktuelnom trenutku naše reprezentacije?
"Imamo jednu specifičnu situaciju, u smislu da Drulović ili treba da dobije poverenje i radi posao selektora – da ne zavisi od jedne utakmice, kako bi sebi kupio vreme za još dve – ili da se što pre proceni zaslužuje li on tu priliku ili treba naći nekog drugog. Sad, ne bih da se nekome mešam u posao, ali smatram da bi to što ranije moralo da se prelomi, kako Drulović ne bi više lebdeo ili levitirao u vazduhu".

Znači li to da ne deliš mišljenje onih koji smatraju da selektor mora da bude baš iskusan trener?
"U principu, ljudi iz Saveza bi trebalo da znaju šta i koliko može Drulović, pošto je dugo selektor mlađih selekcija. E sad, da li neko može da bude selektor, a da nije vodio više klubova?! Na primer, moj prijatelj Gvardiola, s kojim sam i igrao, vodio je filijalu Barselone i odmah posle toga prvi tim. A da je prvo trenirao Hetafe, nikad ne bi mogao da sprovede u delo igru koju je demonstrirala Barsa i Bajern, niti bi došao na ovaj nivo. I stoga se apsolutno ne slažem da neko ne može da vodi veliki klub, ukoliko prethodno nije vodio one male. Uostalom, Kapelo je u jednom intervjuu rekao da ne proizvodi mlade igrače, ali osvaja trofeje".

Za koga si navijao u Ligi šampiona? Za svog prijatelja Gvardiolu?
"Karla Ančelotija mnogo poštujem i više drugara mi je za njega potvrdilo da je podjednako dobar stručnjak i dobar čovek. Iz tog razloga ima moje simpatije, pošto se teško na tom nivou može za nekoga čuti toliko lepih reči. S druge strane, Gvardiolin pristup fudbalu je sjajan i on je granice igre pomerio na mnogo veći nivo. I sa brojem defanzivnih igrača, s nekim rotacijama i izmenama u toku meča. Rečju, Pep ima totalno atipičan pristup poslu. Sviđa mi se i Atletiko Madrid koji pokazuje veliku ambiciju i pozitivnu drskost, praktično je Simeone sve svoje pozitivne igračke odlike preneo na svakog igrača i to mi je baš impresivno. On nije trener spektakla, ali njegov tim pruža 110 odsto mogućnosti konstantno".

Pređimo malo na vanfudbalske teme. Pratiš li politička dešavanja u našoj zemlji?
"Pratim i trudim se da budem informisan koliko je to danas objektivno moguće. Kažem to, jer pitanje je u svetu politike šta je istina, a šta nije, šta su realna obećanja, a šta gola borba za glasove".

Šta radiš u slobodno vreme kada ne igraš tenis?
"Volim da gledam filmove i to nešto drugačiju vrstu kinematografije koju predstavljaju dokumentarni i nekomercijalni filmovi. Redovan sam posetilac takvih festivala koji se kod nas održavaju. Blokbastere ne gledam uopšte".

Kad smo kod tema iz kulture, kako komentarišeš uvođenje bibilioteke u odaje FK Partizan?
"Sjajna stvar i mnogo mi se dopala ta ideja koju je klupski marketing uradio u saradnji sa izdavačkom kućom Laguna. Ispratio sam tu akciju i u potpunosti je pozdravljam. Mladim igračima će to možda izgledati atipično, pojedincima možda naporno, ali vremenom će naučiti da cene taj potez".

-------------------------------------------------------

PARTIZAN ZASLUŽENO SLAVIO, BILI SU PENALI!

Jesi li zadovoljan kvalitetom poslednjeg večitog derbija?
"Derbi je posle dužeg vremena bio interesantan, dinamičan i sve pohvale za ambijent i ponašanje igrača. Partizanova pobeda je sasvim zaslužena. Jedina zamerka bi bila vezana za dosta laganih grešaka u pasovima na desetak metara i taj detalj mi je zasmetao. Da je slučajno ostalo nerešeno, Partizan bi žalio za propuštenim šansama i hrabrijom igrom, a Zvezda za dva promašena penala. Onako nešto se retko kad dešava, pogotovo na takvim mečevima".

Jesu li bili penali?
"Jesu, oba su postojala! Sudija mora da reaguje, ma koliko bilo situacija za kazneni udarac. S druge strane, crno-beli su drugi derbi na svom stadionu rešili u 90. minutu zaista prelepim pogotkom, a i prvi je bio fantastičan, naravno. Partizan nije imao više loptu u posedu, ali je više želeo pobedu i zasluženo slavio".

Ima li šansi za veleobrt u finišu prvenstva?
"Ne verujem da će Zvezda prokockati ovu prednost. Bar da su u pitanju tri boda, ali četiri... Teško".

-------------------------------------------------------

NEĆU DA BUDEM TRENER PO SVAKU CENU

Slažeš li se da postoje stručnjaci koji funkcionišu dobro samo u malim klubovima?
"Naravno, to su majstori za opstanak ili plasman u sredinu tabele. Većina je bila prinuđena da izgubi lični identitet i prilagodi se potrebama određenog kluba i mentalitetu igrača. Sad, ne kažem da nije dobro imati iskustvo, ali kao što mlad igrač bude gurnut u vatru, isto tako treba da se kale i talentovani treneri. Na kraju krajeva, dobio sam priliku da budem sportski direktor sa 32 godine i posao sam odradio prilično korektno. I zato sutra neću da budem nigde trener ako ne budem bio u mogućnosti da sprovedem ono što želim. Ni po koju cenu, jer ću tako više da izgubim. Nisam pritom prepotentan, pretenciozan ili arogantan".

(FOTO: MOZZART Sport)