INTERVJU NEDELJOM - Goran Drulić: Na Marakanu nisam išao da me nedostojni ne bi ponižavali

Nedugo po donošenju odluke da dugovanja od crveno-belih potraži preko suda, Goran Drulić, dobri momak iz Negotina, povukao se u totalnu medijsku ilegalu. Iz tog razloga revnosni hroničari turbulentnih dešavanja u Ljutice Bogdana nisu verovali svojim očima kada su popularnog Drulu, pre izvesnog vremena, videli kako obučen u trenerku izlazi iz svlačionice mlađih kategorija Crvene zvezde.

Tragom te vesti stupili smo u kontakt sa nekadašnjim rasnim golgeterom i dogovorili susret u njegovom rodnom gradu.
“Karijeru sam završio 2010. u Grčkoj i tada sam zajedno sa porodicom – suprugom Natašom, kćerkom Jovanom (10 godina, prim. aut.) i sinom Markom (9) – doneo odluku da živimo u Saragosi. Fizički sam se sjajno osećao i planirao sam da po povratku u Španiju još igram profesionalno. Međutim, nisu se složile kockice kako bi trebalo i na nagovor prijatelja počeo sam, čisto rekreacije radi, da igram za neke trećeligaške klubove. Ispostavilo se da je to bilo sve drugo osim rekreacije”, kaže Drulić.

Zašto?
“Iz jednostavnog razloga što u toj pokrajini punih 15 godina nijedan klub nije ušao u tu Drugu B profesionalnu ligu. Formirala se dobra ekipica i dobar trener, počeli smo vrlo ozbiljno da radimo, tri-četiri puta nedeljno smo trenirali. I tako, za četiri godine, sa tri različite ekipe sam izborio plasman u viši rang. Baš sam uživao u fudbalu u to vreme. Na taj način sam uplovio i u trenerske vode, pošto su me ljudi iz uprave kluba pitali da li bih trenirao decu od sedam godina. I malo-pomalo taj trenerski posao počeo je sve više da me intrigira".

Koliko imaš trenerskog staža iza sebe?
“Pet godina već radim s decom uzrasta od sedam do 15 godina, za to vreme sam dosta toga naučio”.

Jesi li odmah upisao Trenersku školu?
“Čim sam video kako me je trenerski posao uzeo pod svoje, rešio sam da dobijem PROFI licencu i upisao sam se na kurs pri FS Srbije. Naravno, kao nekadašnji reprezentativac, odmah sam dobio B licencu. Na svim predavanjima zaista sam mnogo naučio, a glavni mentori su mi bili Milan Đuričić i Srđan Vasiljević. Takođe, mnogo su mi pomogli Dušan Savić i Miloš Miljanić. Posećujem povremeno i predavanja za trenere u Španiji i mogu vam reći da nisu na nivou kao kod nas”.

---------------------------------------

DAJ BOŽE DA IMAMO DESET KLUBOVA KAO ŠTO JE ČUKARIČKI!

Da li znaš da perspektivni srpski igrači više ne maštaju o dresu Zvezde i Partizana, nego Čukaričkog?!
“To sam čuo kada sam poslednji put bio u Beogradu, da je Čukarički mnogo dobro organizovan klub i da finansijski dobro stoje. Iz tog ugla gledano, normalno je da igrači prvo gledaju tu stavku koja se tiče primanja. Mada, niko ne može da me ubedi kako će sutra-prekosutra neko bolje da se proda iz Čukaričkog, nego iz Zvezde ili Partizana. Glupo je i da pričamo o tome. Ipak, drago mi je što neko ulazi u borbu i parira našim najvećim klubovima. Daj bože da imamo deset klubova poput Čukaričkog ili Jagodine, jer bi nam kvalitet fudbala u tom slučaju bio na znatno višem nivou”.

------------------------------------------

Da li je fudbal isti kada se gleda očima igrača i trenera?
“Dok sam igrao pričali su mi kako posao igrača i trenera nemaju mnogo dodirnih tačaka. Bilo mi je to vrlo čudno. Danas tačno znam da to uopšte nije isto, jer si kao igrač neka vrsta robota kojem trener kaže šta i kako bi trebalo da uradi na terenu, da bi bilo dobro i njemu kao pojedincu i kolektivu. A kada si trener ozbiljne ekipe, moraš da misliš na sve igrače”.

Zbog čega napominješ „ozbiljne“ ekipe?
“Zato što sam u Španiji video da postoje treneri koji na treninge i utakmice dolaze nepripremljeni. A što je još gore, ima i onih koji vežbe skidaju sa interneta, što je pogubno, pogotovo za rad s decom”.

Kada „napadaš“ PRO licencu?
“Prvobitno je trebalo u decembru, ali su mi javili da predavanja počinju već u septembru”.

Kada si definitivno prelomio da se maksimalno posvetiš stručnom usavršavanju?
“Dogodilo se to posle mog šestomesečnog angažmana na Tajlandu, gde sam se obreo slučajno, jer me je jedan prijatelj menadžer prošle godine pitao da li bih tamo u jednom klubu radio sa špicevima. Pristao sam i imao fenomenalno iskustvo u klubu Buriram Junajted. Osvojio sam prvenstvo i kup, a u azijskoj Ligi šampiona smo bili među prvih osam. Sticajem okolnosti, prvi trener nije imao odgovarajuću licencu, tako da sam ja došao u prvi plan".

Verovatno si imao predrasude o tajlandskom fudbalu?
“Bio sam ubeđen da im je fudbal nikakav. Međutim, odmah sam video da sam u zabludi. Imaju dosta stranaca, mnogo ulažu u fudbal i stalno napreduju. Baš sam bio prijatno iznenađen. Po infrastrukturi, kvalitetu terena i finansijama, mogu da se nose sa Evropom, ali su kao profesionalci u velikom zaostatku. Moram još da kažem kako sam na Tajlandu primetio da igrači mnogo više poštuju trenera koji je nekada bio dobar i poznat fudbaler, nego onog koji ne može da se pohvali sa igračkom biografijom".

Da li je tačno da Mario Đurovski vedri i oblači u tajlandskom fudbalu?
“I te kako je to tačno! Mario je glavni igrač Muntonga, najvećeg rivala Burirama i bez njega taj tim ne bi mogao da funkcioniše. Jednostavno, on se na svakom meču poigrava sa suparničkim igračima. Uz to, fenomenalan je i kao momak”.

Da li je postojala mogućnost da ostaneš duže na Tajlandu?
“Prvenstvo se završilo i posle dva meseca je trebalo da se vratim. U međuvremenu je tamo došlo do nekih građanskih nemira, zbog kojih sam tražio neke dodatne stavke u ugovoru. Oni nisu pristali i nismo se dogovorili. Malo sam razmislio i odlučio da se posvetim daljem školovanju i dobijanju PROFI trenerske licence, pošto sam uvideo da bez nje danas nigde ne možeš da dobiješ posao. Istovremeno, planiram da od nekoga, nekih godinu dana, što bi se reklo, kradem zanat”.

Od koga na primer?
“Prvenstveno od trenera koje poznajem, poput Slavoljuba Muslina ili Ratka Dostanića. U principu, taj stručnjak ne mora da bude iskusan, nego samo neko od koga mogu nešto da naučim".

Pratiš li situaciju na Marakani, na koju u poslednje vreme sve češće odlaziš?
“Mnogo mi je drago što je Lala (Nenad Lalatović, prim. aut.) dobio poverenje ljudi koji vode Crvenu zvezdu, jer smatram da je on trener u velikom usponu i da je zaslužio šansu. Situacija u Zvezdi, klubu u kojem je ponikao ogroman broj igrača, veoma je teška i stoga svako od nas na bilo koji način bi trebalo da se stavi u funkciju kluba i pomogne najbolje što zna. Ponekad u šali kažem da bismo mogli da se organizujemo i damo bar po 10 evra, nešto bi značilo. Uprkos svemu, formirana je nova klima unutar kluba i siguran sam da igrači koji dolaze imaju osećaj da će im Zvezda biti odskočna daska u karijeri, baš kao što je to bila generacijama igrača decenijama unazad".

Koliko dugo nisi bio na Marakani?
“Pošteno, otkako sam došao na polaganje za A licencu i kada sam nedavno mesec dana trenirao Zvezdine klince, nisam bio na Marakani od onog dana kad sam otišao iz Zvezde, a to je bilo 2000! Sad, neću da pričam o ružnim situacijama koje sam imao s klubom, ali ih je bilo. Često su me saigrači pitali zašto nisam išao na stadion. Svima sam odgovarao da nema potrebe da sebe dovodim u situaciju da nekome ko nije zaslužio da bude deo Crvene zvezde dam priliku da me ponižava i da mu zbog toga uputim neku ružnu reč. Za tako nešto zaista nema potrebe. Jednog dana sve će se to promeniti, kao što se i menja”.

Misliš na rukovodstvo kluba?
“Ne samo na njih, nego kompletno na ljude koji su tamo i čije ime neću da izgovorim, jer nisu dostojni toga. Uglavnom, dolaze neki novi klinci, s nekom novom snagom i vizijom za budućnost! Nadam se da će Lala ovim svojim gestom, pošto je posao u koji se upustio veliki rizik za mladog trenera, pokrenuti na akciju sve iskrene zvezdaše, da kao što malopre rekoh pomognu Zvezdi na bilo koji način”.

Šta misliš o našoj reprezentativnoj sceni?
“Mnogi se slažu da je naša reprezentacija najbolje funkcionisala kada je na njenom čelu bio gospodin Radomir Antić. On je jednostavno umeo da se stavi u kožu svakog igrača koji mu dolazi iz kluba u kojem je imao napornu sezonu. Znao je da ih oseti, dozvoli određenu slobodu i potom su mu oni to poverenje uzvraćali izvlačeći iz sebe ne 100, nego 150 odsto mogućnosti. Normalno, svi selektori to isto rade, samo što nemaju svi šlifa da sa igračima uspostave takvu vrstu saradnje".

A kakvu je saradnju sa reprezentativcima imao Siniša Mihajlović?
“Imao sam tu čast da sa Sinišom igram u državnom timu i znam kakav je bio igrač i profesionalac. Velika je šteta što nismo s njim napravili više i što mu se nije posrećio rizik kada se oslonio na mlade snage. Uprkos svemu, mi za budućnost ne bi trebalo da brinemo, jer imamo čitavu plejadu mladih igrača koji mnogo obećavaju”.

-----------------------------------------------------
NEMAČKA JE IGRALA  KAO NEKAD ŠPANIJA

Za koga si navijao tokom prohujalog Mundijala?
“Od samog početka Nemci su igrali najlepši fudbal. Zašto? Zato što igraju fudbal isti kao Španci na prošlom evropskom i minulom svetskom prvenstvu. Agresivno u odbrani, uz korišćenje lažnog špica, sa šest igrača u rotacionom sistemu i s jednim fiksnim ispred odbrane. Znači igraju 4-1 i onih pet se rotira. To je taj Gvardiolin sistem koji kod protivnika izaziva pometnju. I, ono što je najvažnije, demonstrirali su nešto najlepše u fudbalu i to je presing na izgubljenoj lopti. Ipak, pribojavao sam se da Argentinci na kraju ne slave, ali se to na moju veliku radost nije dogodilo. Sjajno su igrali Meksiko i Čile, bili su nalik Nemcima”.

--------------------------------------------------------

Dosta se polemisalo na temu da li Drulović treba da ostane ili ne. Na kraju FSS se odlučio za Dika Advokata. Jesi li i ti za selektora stranca?

“Imamo mnogo kvalitetnih trenera i ne vidim zbog čega bismo angažovali stranca, iako protiv njih nemam ništa protiv. Smatram da će naš trener uvek bolje sagledati kvalitete igrača, nego neko ko će doći sa strane i ko polovinu od potencijalnih reprezentativaca ne poznaje dovoljno dobro. Nije isto kada si sa ovih prostora i sve sam vidiš i znaš i kada imaš 10 pomoćnika koji će da prate igrače umesto tebe. Na nadležnim organima je da naprave pravi izbor".

 

Da li je tvoj naslednik Marko gledao utakmice s tobom?
“Naravno da je gledao, pošto trenira fudbal od svoje četvrte godine i sve voli da pita i sve voli da zna. Dobro sad, nije zagrižen kao nekada njegov tata, ali važno da je u sportu i da voli da trenira”.

Dolaziš li često u rodni kraj?
“Zna se, čim počne raspust, pakujemo se i dolazimo u Negotin. Doduše, otkako sam počeo da radim kao trener dogodi se da ne mogu da krenem s njima i tada supruga odvede decu kod bake i deke. Oni mnogo vole da dođu u Srbiju, a pogotovo otkako je Natašin brat dobio kćerkicu Mašu. Svima nam je super u Negotinu, gde vlada baš opuštena atmosfera. Marku je neobično što mi i ovde i u Beogradu prilazi veliki broj ljudi i pozdravlja, što ponekad i mene iznenadi. A onda se prisetim da sam oduvek imao normalnu komunikaciju sa svima i da nigde nisam zatvarao vrata leđima”, zaključio je Drulić.

(FOTO: Mozzart sport)