INTERVJU NEDELJOM - Dragoljub Bekvalac: Neko "odozgo" je stopirao da budem trener Zvezde, Partizana i reprezentacije

Verovao je Dragoljub Bekvalac, ili Beki kako ga svi oslovljavaju u fudbalskim krugovima, da će miljenik sreće postati bar u ulozi trenera. Išao je tokom protekle dve i po decenije, od kluba do kluba u čitavom regionu i u velikom stilu svuda gasio požare. Poseban pečat njegovom trenerskom radu daje činjenica da je dugačka lista igrača koje je još kao tinejdžere gurnuo u vatru i koji su kasnije postali cenjeni prvoligaški asovi i reprezentativci.

I taman kada je pomislio da će mu se višegodišnji trud i muka isplatiti, parafiranjem ugovora s naša dva najveća kluba, đavo je ponovo umešao prste!

Ali pre nego što smo stigli do te, za njega delikatne teme, Dragoljub Bekvalac se osvrnuo na vreme kada je započeo trenersku karijeru i aktuelni trenutak našeg loptanja...
“Raditi 25 godina u našem fudbalu, gotovo bez prestanka, nije mala stvar i zaista je velika razlika u odnosu na period kada sam vodio ekipe u vreme stare Jugoslavije, potom Srbije i Crne Gore i danas. U Srbiji je trenutno najnepovoljnija situacija i trenerima je izuzetno teško da rade. Od nas se traži da klub ima što bolje rezultate i istovremeno da se stvaraju mladi igrači za prvi tim, što jedno s drugim nikako ne ide. To kod nas mogu samo dva-tri kluba koji svoju pravu vrednost pokazuju na evropskim utakmicama. Ostali jedva preživljavaju, odlaze u niže lige ili se gase. Evo pogledajte samo vojvođanske fudbalske gigante i u vreme SFRJ, a koji su nestali sa scene. Proleter, Novi Sad i Bečej danas ne postoje, a bojim se da takva sudbina čeka i mnoge druge”, kaže Dragoljub Bekvalac.

Uprkos svemu, ne napušta vas entuzijazam i velika, ponekad preterana strast prema fudbalu. Odakle to crpite motive?
“Posao radim maksimalno profesionalno u skladu sa svojim mogućnostima, a u potrošnji živaca dolazi do malo veće eksplozije temperamenta. Čovek dođe u situaciju da ne može da kontroliše emocije iz raznoraznih razloga. Ponekad bude to i nesportski. Ranije me sudije nisu isključivale, međutim, došlo je poslednjih godina i do toga.”

Može li se reći kako ste fudbalska verzija Duleta Vujoševića?
“Jeste, počeo sam izgledam kao gospodin Dule, kojeg izuzetno cenim i meni je kompliment kada me neko i na taj način uporedi s njim.”

Važili ste u svoje vreme za kvalitetnog fudbalera. Verujete li da biste bili još bolji igrač da ste tada znali sve ovo što znate danas kao trener?
“Kako da ne i sada tek kapiram koji su mi treneri bili pravi, a koji su bili, eto, samo da se zovu treneri. Ja i moja generacija smo pogrešno živeli i pogrešno se hranili i bili neprofesionalni, ali iz neznanja, ne iz nekog hira. Primera radi, mi smo dnevno pili minimum po dve litre „koka-kole“, a nekada i duplo više. Zna se kako je to pogubno za sportistu.”

Bolje pivo da ste pili?
“Da. Takođe, nismo se ni hranili ispravno, jer nam je brza hrana bila glavni obrok. Uz to, nismo praktikovali ni odmor koji je mnogo bitan. Naravno, to ne znači da smo po gradu pili i pušili, ja konkretno nisam radio ni jedno ni drugo, nego sam sedeo u društvu do iza ponoći i onda bih spavao ujutro do 10. Apsolutni odmor za sportistu je kada uveče legne na vreme i dobro se naspava. Što se tog segmenta tiče i danas je totalno poremećeno vreme odmora, pošto je ovaj savremeni život prepun izazova i ulica je vrlo opasna. Prolaze samo oni o kojima ima ko da vodi računa ili su prave askete i sportski fanatici.”

Smatrate li da roditelji mladih fudbalera na pravi način vode brigu o deci?
“U ovakvoj ekonomskoj situaciji mnogi roditelji vide izlaz iz finansijskih nedaća u svom detetu, pa ga oni sami stavljaju pod pritisak. Sve bi bilo drugačije kada bi ta deca prvo u sportu uživala kroz igru, da bi tek kasnije počela ozbiljno da rade. Ja jesam za to da se dete sportski i fudbalski vaspitava, ali ne i da se prepusti u ruke menadžera koji često umeju da gledaju neki svoj sitan interes. I tako se veoma rano uništi talenat mladog sportiste.”

Složićete se da isto tako postoje menadžeri zahvaljujući kojima veliki broj talentovanih dečaka napravi veliku karijeru?
“Rekao bih da menadžere ne možeš da iskoreniš, jer su oni nužno zlo. Nažalost, ima mnogo kvazimenadžera, a oni pravi, kao što su na Zapadu, i te kako su potrebni. Nekolicine takvih ima i kod nas i oni zaista gledaju i svoj i interes igrača i interes kluba. Sve bi bilo drugačije kada bi moglo da se, kao u stara dobra vremena, uvede limit za odlazak u inostranstvo, bar do 22 ili 23 godine.”

Šta mislite o potezu čelnika FSS-a da ponovo angažuju stranog stručnjaka?
“Uveren sam da je i kod nas bilo kvalitetnih imena za to selektorsko mesto i rekao bih da to što niko od naših trenera nije dobio šansu, predstavlja svojevrstan udarac za struku! Istovremeno, to ne znači da Advokat nema našu punu podršku, pošto će u slučaja plasmana na EP-u, biti povećan naš i trenerski i igrački rejting. Ipak, činjenica je da su raniji kiksevi reprezentacije nenadoknadivi, što se najbolje vidi po tome gde naši treneri i igrači odlaze. Čak i reprezentativci idu na neke probe. A samo kad se setim da sam ja, kao kapiten Vojvodine, odbio berlinsku Hertu.”

Zbog čega?
“Nadao sam se da će posle SP u Španiji 1982, na kojem smo učestvovali, cena jugoslovenskih fudbalera biti još veća. Svi znamo šta se dogodilo, tamo nam se dogodi krah i automatski smo svi bili degradirani. Od Pižona i Sušića, do svih drugih. Takođe, Branko Perovanović, nekada čuveni menadžer, ponudio mi je transfer u najveće grčke i turske klubove, bez ikakve probe i formalnosti. Bog da mu dušu prosti, odbio sam ga i ne znam šta mu sve nisam, onako povređen, rekao. Sada su Turska i Grčka misaona imenica za naše reprezentativce i igrače, dok je Uzbekistan realnost.”

Bili ste šef struke u velikom broju klubova u regionu, a mnoge ste vodili više puta. Čime ste to kupili poslodavce da vas ponovo angažuju? Možda zbog činjenice da klubovi na čijoj ste klupi sedeli nikad nisu išli u niži rang?
“U principu, rezultat i jeste prvo merilo, ali isto tako i taj korektan odnos sa ljudima u klubu. Takođe, nigde nisam nogom zatvarao vrata. Na taj način mi je i pošlo za rukom da budem četiri puta šef i jednom direktor Vojvodine, OFK Beograd sam vodio u tri navrata, Hajduk iz Kule isto, sad sam i u Kragujevcu po treći put, dok sam minimum dva puta trenirao ostale klubove. Bez dileme, važan je i moj stvaralački rad i hrabrost da poverenje ukažem mlađanim debitantima.”

Da li ste ikada figurirali kao kandidat za šefa struke Crvene zvezde i Partizana?
“Možda sam jedini srpski trener koji je skoro imao gotov dogovor i sa Zvezdom i s Partizanom, ali uvek bi se našli neki razlozi da se on ne realizuje.”

Kada ste pregovarali sa crveno-belima?
“Unazad nekoliko godina sam pregovarao tri puta sa Zvezdom, međutim, iako sam razgovarao s vodećim ljudima kluba, oni nisu imali dovoljno snage da sprovedu dogovor sa mnom.”

Je l’ stopirano „odozgo“?
“Stopirano!”

A šta je bilo sa Partizanom?
“Dogovor sam postigao sa tri glavna čoveka kluba i to tadašnjim predsednikom Popovićem, Zečevićem i Bjekovićem. Čak smo postigli sporazum i u vezi s pomoćnim trenerom. Palo je tu čestitanje, da bi me posle tri sata, usred čašćavanja prijatelja, nazvao mislim Bjeković i rekao: „Beki, tako i tako...“! Ubrzo su imenovali Đukića.”

Mi, izgleda, ne možemo bez mešanja politike u fudbal?
“Apsolutno! Samo za mene je i sama činjenica da sam bio u najužoj konkurenciji za trenera naša dva najveća kluba, veliko priznanje.”

Sigurno ste bili vrlo razočarani?
“Jesam, ali sam još više bio povređen kada sam od strane Stručnog odbora bio postavljen za selektora naše mlade reprezentacije, da bi neko iz vrha FSS-a blokirao tu odluku. Imao sam žarku želju da predvodim naš državni tim, što je za svakog trenera vrhunac posla i zato sam bez razmišljanja raskinuo sjajan ugovor s mađarskim Đerom, s kojim sam beležio odlične rezultate.”

Izgleda da niste politički podobni?
“Nikada nisam bio politički „ofarban“, iako sam uvek za ljude koji donose bolji život našem narodu i uvek ću podržavati takve političare. Jednostavno, čelnici saveza su rekli da Bekvalac ne može da bude selektor mlade reprezentacije, bez obzira što su priznali da sam jedan od najboljih srpskih trenera. Naknadno je to mesto obećano Dujkoviću koji je uspeo tri meseca da bude selektor.”

Prisetite se nekih igrača koji su zahvaljujući vama još kao juniori osetili prvoligaški barut?
“Na primer, Slavko Perović je debitovao za Obilić s nepunih 16 godina. U Vojvodini su kod mene zaigrali tada klinci Stepanov, Vukelja, Lane Jovanović i Krasić, a pre njih Lerinc, Stojak, Dunđerski, Bajčetić, Pantelić... U OFK Beogradu je bila posebna priča. Jedno vreme je sedam-osam igrača bilo u mladoj reprezentaciji, počev od Tošića, Trišovića, Jokića, Baše, Ivanovića, Stanića, Stančića, Simića, Mrdakovića, Bakovića i golmana Perića. Ispod 20 godina smo imali prosek. U Novom Pazaru sam u vatru sa 15,5 godina ubacio Bihorca protiv Vojvodine i bio je jedan od najboljih na terenu. Čim sam otišao iz Pazara, prestalo je njegovo forsiranje. U Kuli sam Nišu Saveljića doveo do reprezentacije, kao i Dragana Stoisavljevića do Partizana.”

Na koji način se relaksirate od stresnih utakmica?
“Punih 30 godina nedeljom pre podne igram mali fudbal sa dugogodišnjim prijateljima. Uz to igram i neizbežni nožni tenis. Uz to, u restoranu našeg prijatelja na Dunavu  imam običaj da odigram po koju partiju preferansa i remija. Zanimljivo da su mi sve to drugari iz detinjstva s kojima se znam 50 i više godina. Imam običaj da uplatim i poneki tiket, tako što izaberem pet-šest parova i uložim hiljadarku-dve.”

Može li da se kaže kako ste vi Nataši pomogli na početku njene karijere, dok je ona vama uzvratila kada je postala popularnija od vas?
“Ona nije meni pomogla. Nataša je moje drugo dete i željeni dečak. Tada sam igrao u Vojvodini i svakodnevno je, od njene druge godine, išla na treninge sa mnom. Vaspitavao sam je u sportskom duhu i čak je od svoje 10. do 12. godine trenirala fudbal. Jednog dana mi je svečano saopštila kako neće da bude fudbalerka, nego pevačica. E onda sam vaspitanje prepustio njenoj majci koja je, kao i ja, učiteljica, pošto smo oboje završili Učiteljski fakultet. A počeli smo da se zabavljamo kada smo imali 16 godina i dan-danas smo zajedno.”

Kod vas je sve na duge staze?
“Da, jeste. To je poseban kvalitet, jer nekoga upoznaš, ali prijatelja kao iz detinjstva ne možeš da imaš. Iz tog razloga vodim brigu o prijateljima iz detinjstva i dosta se družimo.”

Šta ste pomislili kada vam je Nataša rekla da hoće da peva?
“Nisam bio iznenađen, pošto je uveliko nastupala na festivalima. Sećam se da je imala običaj da kaže kako će doći vreme kada ljudi neće govoriti „to je kćerka Dragoljuba Bekvalca“, nego „to je otac Nataše Bekvalac“! Na moju sreću, to vreme je i došlo, moje dete je uspelo u životu i stoga me i u sportskim krugovima predstavljaju kao oca Nataše Bekvalac.“

Smeta li vam to veoma često opsežno bavljenje medija Natašinim likom i delom?
“Smeta mi ponekad što zadiru u njen privatni život, mada znam da su sve javne ličnosti izložene tome. Međutim, problem nastaje kada počnu da se služe poluistinama, pogotovo neistinama. Na taj način ti preusmeravaju život i to može da bude jako neprijatno. U takvim situacijama, čovek teško može da se kontroliše i prosto ti dođe da ideš i lično isteruješ pravdu. Zakonski bi trebalo zaštiti integritet i privatnost javnih ličnosti.”

Šta vas naročito pogađa u vezi s napisima o Nataši?
“Teško mi je kada sedim i čitam da je moje dete na Ibici, kako je u Grčkoj, kako ovo-ono, Pera, Đura, Janko, Marko, a ona s decom sedi pored mene na salašu! Odgovorno tvrdim, što kaže i sama Nataša: „Tata, ja sam jedna velika sponzoruša, ali sponzor mi je Dragoljub Bekvalac“. Priče, kamioni, avioni, Kostić, mostić, ovo-ono, nemaju veze. Kostić je uložio u Natašu isto koliko su i vaše novine! Kao, Kostić joj kupio stan!? Taj stan sam joj ja kupio i pare mi je vratila. U stvari, nije još sve, duguje mi 6.000 evra i kada me nešto naljuti, umem da je podsetim da mi nije vratila sav dug, a-ha-ha. Uglavnom, ni sa kim nije bila iz interesa, nego samo iz emocija i u svaku od tih nekih ljubavnih afera ulazila je zbog čistih osećanja! Vaspitana je u duhu časti i poštenja i to ne pričam ja, nego svi oni koji je poznaju”, zaključuje u intrevjuu za MOZZART Sport, Dragoljub Bekvalac. 

(FOTO: MOZZART Sport)