INTERVJU NEDELJOM - Dejan Ilić: Jednom me je tražio glavom i bradom Jirgen Klop

U Ljutice Bogdana 1a došao je sa reputacijom standardnog prvotimca Zemuna koji je najbolje partije prikazivao upravo protiv naših najvećih klubova. A kako Dejan Ilić potiče iz porodice zakletih navijača Crvene zvezde, kod njega nikada nije postojala nedoumica na koju će stranu Topčiderskog brda jednog dana. Dres našeg najtrofejnijeg kluba zadužio je u vreme kada su čak i prvotimcima evropskih velikana klecala kolena kada su „silazili u rupu“, a kamoli klubovima iz domaćeg šampionata. Punih šest sezona (1997-2003) vojevovao je za Zvezdine bodove i trofeje

To što je Dejan Ilić bio isključiv u nameri da sve umeće i snagu stavi u funkciju kolektiva, treneri su i te kako umeli da cene, zbog čega je kod svakog bio jedan od ključnih šrafova crveno-belog mehanizma. Večito nasmejanom i za šalu spremnom Leskovčaninu, protekle godine gubitka moći i autoriteta kluba u kome je doživeo najlepše trenutke u karijeri – i, kako sam kaže, i u životu – teško su pale, ali se kao i svi vatreni zvezdaši nada da će i tom propadanju uskoro doći kraj.

Po Ilićevom odlasku u pečalbu malo se znalo o njegovim partijama u inostranim klubovima. Zato smo razgovor počeli od te teme...
„Igrao sam u francuskom Istru, a tamo sam otišao na poziv Meše Baždarevića, čoveka koji je u svakom pogledu sjajan. I kao čovek i kao trener. Sećam se da su mi tamnoputi igrači, gledajući na treningu šta trener ume sa loptom, što levom, što desnom nogom, prilazili i pitali kakav je to bio igrač u svoje vreme. Bio sam mali, ali odlično se sećam njegovih partija. Jednom sam mu na treningu, u šali, rekao da je samo potrebno da uzme žvaku i da se reaktivira“, počinje Ilić.

Da li te je Meša gledao na nekoj utakmici ili si otišao na preporuku?
„Bio je već godinama u Francuskoj, ali revnosno je pratio fudbalska dešavanja na našim prostorima, kao i naravno igre Crvene zvezde. Zapazio me na jednoj utakmici, a kada mu je zatrebao igrač mog profila odmah me pozvao. Pravio je novu ekipu, pošto se klub minule sezone plasirao u Prvu ligu. Takav poziv se ne odbija, mada je malo nedostajalo da umesto u Francuskoj karijeru nastavim u Nemačkoj“.

Ko je to hteo da te preseli iz Istra?
„Glavom i bradom Jirgen Klop, sada čuveni trener Borusije Dortmund koji je tada sedeo na klupi Majnca. Laskao mi je taj poziv, međutim, već sam bio pružio ruku Mehmedu Baždareviću, a to je za mene zakon“.

Koliko si ostao u Istru?
„Nešto manje od dve godine. Imali smo problem što se gradio novi stadion i kao domaćini smo utakmice igrali u 100 kilometara udaljenom Nimu. Uprkos tome, od PSŽ-a, Liona i Monaka nismo gubili, ali sa druge strane nismo davali mnogo golova. Verovatno bi sve bilo drugačije da Florijan Moris jedno vreme nije bio povređen“.

S kim si sve od poznatih igrača vodio duele na sredini terena?
„U to vreme su Majkon i Adebajor igrali za Monako, Tulalan je bio u Lionu. Igrao sam i protiv Kalstroma koji je posle bio u moskovskom Spartaku Arsenalu. Bilo je dosta duela, jer se u Francuskoj igra čvrsto i snažno, a ne polaže se previše na lepotu igre. Uglavnom, brzo sam se uklopio i dosta dobro odigrao prvu sezonu. Po nekim ocenama, bio sam jedan od boljih stranaca. Put me je posle odveo u Makabi“.

Po čemu pamtiš dane u Izraelu?
„Imao sam određene predrasude kad sam tamo krenuo. Međutim, brzo sam uvideo da je Tel Aviv prelep grad i da je život u njemu fenomenalan. Imao sam stan u elitnom delu grada, samo nekoliko minuta hoda od plaže. Klub je vrhunski organizovan, stadion je moderan, dok je samo igralište izuzetnog kvaliteta. Način na koji navijači vole i prate Makabi je nešto neverovatno. Posebna priča su utakmice s najvećim gradskim rivalom Hapoelom“. 

Jesi li tamo završio karijeru?
„Ne, nego u kiparskom AEK-u iz Larnake. Ni taj Kipar više nije ono što je nekad bio, pošto u tamošnjim klubovima gotovo i da nema Kiprana. Tamo su sve Portugalci, Holanđani i Brazilci, bukvalno u svakom klubu i uopšte nije bilo slučajno kad se ono Apoel domogao osmine finala Lige šampiona. Dobar fudbal se igra svuda i mi često umemo bez pravog razloga i pokrića druge da potcenjujemo“.

Da li si posle kačenja kopački o klin imao jasnu predstavu šta i kako bez treninga i utakmica?
„Bilo je razmišljanja na temu šta i kako dalje i u kom pravcu. Naravno, svaka opcija je bila u vezi s fudbalom. E sad, kako sam Višu trenersku školu upisao još kao fudbaler Zemuna, da bih je završio kao prvotimac Crvene zvezde, najviše sam razmatrao mogućnost ulaska u struku i tako sam krenuo na kurs za dobijanje B licence“.

Ko je bio za katedrom i s kim si sve sedeo u klupi?
„Direktor škole je bio Miša Kosanović, a bio sam u grupi sa Bunjevčevićem, Mićićem, Šmucijem Ranđelovićem i još nekolicinom iz te moje generacije. E tek tada sam uvideo koliko sam bio u zabludi kada sam kao igrač mislio da bih uradio nešto bolje od mojih trenera“.

Zbog čega?
„Jednostavno sam uvideo koliko je fudbal kompleksna materija, naročito kada se posmatra iz vizure trenera koji mora o svakom igraču ponaosob da razmišlja i uklopi ga u skladnu celinu. O detaljnom planu i programu rada od ponedeljka do subote, da ne govorim“.

Nisi valjda odustao?
„Ne, ja sam završio za B licencu, ali zbog privatnih obaveza nisam krenuo i na A. S druge strane, imam dosta drugara koji su već godinama treneri i na osnovu njihovih loših iskustava sam ustanovio koliko je kod nas trenerska struka degradirana“.

Zašto tako misliš?
„Dovoljno je što se nikad ne zna hoće li biti plata, što se na direktan ili indirektan način trenerima sastavlja tim i što nisu u situaciji da neki svoj stav izguraju do kraja. U redu, svuda postoje neki kompromisi, međutim, kada jednom kažeš „dosta“, sutradan ti saopšte da si otpušten. I, tako, slušajući stalno jednu te istu priču, malo mi je postalo mrsko sve to i nekako bih sačekao malo bolja vremena za bavljenje trenerskim poslom“.

Da li to znači da si trenutno totalno van fudbala?
„Bavim se pomalo menadžerskim poslom i skautingom. To je to, zasad“. 

S kim se družiš od nekadašnjih saigrača?
„Sa Žiletom (Bratislav Živković, prim. aut.) sam non-stop u kontaktu, igramo mali fudbal i družimo se porodično. Sa Markom se često čujem (Marko Perović, prim. aut.), dok se s Kocom (Aleksandar Kocić, prim. aut.), povremeno vidim. I ne samo s njima... Cela naša generacija iz Zvezde nastavila je da se druži i po završetku karijere. Partije malog fudbala su postale obavezni ritual dva puta nedeljno i tu možete na jednom mestu da vidite Bunjevčevića, Pjanovića, Mirkovića, Vitakića, Jelića, Lalatovića, Pericu Ognjenovića... Kada dođu na pauzu, pojave se na terminu Vidić i Boško Janković, kao i još neki drugi, da ih ne nabrajam sve“.

Ima li tenzije?
„Vidi, počne najbolje moguće – zezanje, peckanje, ali kako vreme odmiče stvari počnu da se zakuvavaju, naročito u poslednjih 15 minuta. Celog života se boriš za pobede i ta velika želja da nikad ne izgubiš dođe do izražaja i na rekreaciji. Iz tog razloga bude često napeto, ali kad odemo u svlačionicu sve bude kao da ništa nije bilo. Realno, malo koja generacija Zvezde se u tom broju održala na okupu i intenzivno se druži. I to ne samo na rekreaciji, nego ponekad zajedno izađemo u grad. Baš je skoro dolazio Jelka iz Australije (Branko Jelić, prim. aut.) i okupili smo se u jednoj finoj kafanici, ćaskali i slušali muziku“.

O čemu se pričalo?
„O svemu, o onome što je bilo, što je sada i što će biti“.

Zvezda odavno nije ono što je nekad bila. Kako doživljavaš aktuelnu klupsku situaciju?
„Kada sam došao na Marakanu 1997. godine, taj osećaj da sam došao u Zvezdu za koju porodično svi navijamo, počev od oca Bore i brata Igora, bio je ostvarenje dečačkog sna. A taj san, na moju veliku radost, trajao je punih šest godina! Nažalost, usled raznoraznih faktora, kako objektivnih i opravdanih, tako i zbog nekih neobjektivnih i neopravdanih, klub je tonuo sve niže i sad je tu gde jeste. Iskreno, kao neko ko je najlepše sportske i životne trenutke doživeo na Marakani, nadam se da će Crvena zvezda u skorije vreme zasijati nekadašnjim sjajem. Poenta se zna, sve se vrti oko para“.

Ruže nam ne cvetaju ni na reprezentativnom planu. Šta misliš o angažovanju Dika Advokata?
„Čovek ima veliko ime i iskustvo, sigurno ima kriterijume šta želi da postigne. Posle utakmice s Francuzima niti sam bio razočaran, niti očaran. Kako će to izgledati tokom kvalifikacija? Ne znam... Mi uvek imamo dobrih igrača i kakvi smo nas 100 bi sastavilo 100 različitih reprezentacija. Sto ljudi, sto ćudi“.

Veliki broj ljudi od fudbala smatra da je bilo bolje ponovo dati šansu srpskom stručnjaku. Imaš li ti stav po tom pitanju?
„Bez sumnje, oni koji su ga izabrali sigurno su tako odlučili u interesu našeg fudbala. Što se mene tiče, najviše bih na mestu selektora, prvom sledećom prilikom, voleo da vidim Slavoljuba Muslina. Imao sam sreću i čast da me trenira u Crvenoj zvezdi i to je čovek iza koga stoje veliko iskustvo i veliko znanje“.

Da li je tačno da su te saigrači peckali, tako što su govorili da ti je Muslin fudbalski ćale?
„Ovako... Voleo je Muki i Lea i Vitaku i Drulu, a ne samo mene. Uostalom, ja sam igrao i kod Kosanovića, i kod Ostojića, i kod Vojina Lazarevića, i kod Muslina i na kraju i kod Filipovića! I koji god trener da je bio, moji saigrači su pričali ’ćale tvoj, ćale tvoj’! U redu da je jedan trener pogrešio, ajde i drugi, ali ne mogu njih petorica da loše procene i stave me u ekipu“.  

Jesi li možda razmišljao da pečeš zanat kod Slavoljuba Muslina?
„Da sam prelomio i krenuo u tom pravcu, verovatno bih nešto radio s njim ili bih, možda, jednostavno pratio mesec-dva dana njegov rad. Za mene bi to bili velika čast i zadovoljstvo“.

Imaš li omiljeno mesto za izlazak?
„Još iz perioda kada sam nosio dres Zemuna, zavoleo sam splav „Keops“ na Dunavu koji drže moja dva drugara, od kojih je jedan zvezdaš, a drugi partizanovac. Najlepše se provedem kada tamo porodično odem. To je mesto gde imam priliku da se družim i s mojim bratom iz Partizana“.

Je l’ sa Sašom Ilićem?
„Naravno, sa Saletom. Baš smo pre desetak dana sedeli u „Keopsu“, popili po koje piće i popričali“.

Bude li ljudima čudno kada vas vide za istim stolom?
„A-ha-ha.. Ima toga, gledaju nas i nije im jasno, kako se to nas dvojica družimo. Ma Sale je zaista fenomenalan momak u svakom smislu. I moram da dodam da nisam dobar samo s njim, već i sa nekolicinom drugih igrača Partizana“.

Uplatiš li po koji tiket, razonode radi?
„Kladionica je za mene bukvalno to – sjajan vid razonode. Odigram malo fikseve, malo na golove i obavezno za vikend, kao i kada je na repertoaru Liga šampiona“.

Koliko iznosi tvoj rekordni dobitak?
„Ranije sam malo više uplaćivao i dobio sam jednom 200, a drugi put 100.000 dinara. Najviše volim da odigram kada sam u nekom većem društvu i tada svi stavimo svoje parove i uložimo po neki dinar“.

JOVIĆ, RISTIĆ I ŽIVKOVIĆ SU ZVEZDINA BUDUĆNOST

Ima li talentovanih dečaka po Srbiji?
„Toga uvek ima. U poslednje vreme volim da odgledam utakmice Zvezdinih mlađih kategorija. Nekoliko omladinaca, koji su ove godine priključeni prvom timu, mnogo obećavaju i najavljuju da će napraviti veliku karijeru“.

Možeš li neko ime da navedeš?
„O Luki Joviću se već sve zna, dok će se za Mihaila Ristića koji je fenonemanalan na poziciji centralnog veznog igrača tek čuti, samo ako dobije pravu priliku i podršku. To isto važi i za Dušana Živkovića, levonogog veznog igrača koji poseduje neverovatnu tehniku i brzinu. Za godinu dana može da izraste u top igrača“.

(FOTO: mozzartsport/MNpress)