INTERVJU NEDELJOM - Boban Dmitrović: Kako su me Dejo i Osim napravili reprezentativcem!

Devet sezona je Boban Dmitrović u velikom stilu „riljao“ levom stranom austrijskih fudbalskih terena i njegove konstatno dobre partije nisu promakle oku tadašnjeg selektora Dejana Savićevića koji ga je ekspresno promovisao u reprezentativca. U srpski fudbal se vratio kad je imao 33 godine, nadajući se da će pronaći dovoljno žara da odigra oproštajnu sezonu i potom se vrati u rodno Konarevo kod Kraljeva, kako bi tamo odakle je krenuo u fudbalsku pustolovinu, okačio kopačke o klin.

Na Bobanovu i sreću čačanskih ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu, tako nije mislio i Miodrag Božović Grof, u to vreme šef struke Borca koji ga je vizionarski prebacio s levog beka na poziciju štopera i ispostaviće se, tako mu podario drugu fudbalsku mladost. Posle šest godina, tokom kojih je na impresivan način komandovao svim linijama tima Moravskih zebri, teška srca je rekao zbogom Čačanima.

Usledile su igračka epizoda u kraljevačkoj Slogi i trenerska u Metalcu, posle čega se vratio u matičnu Budućnost iz Konareva. Na početku razgovora, kraljevački Kuman se prisetio vremena provedenog u gradu na obalama Zapadne Morave.
“U Borcu sam igrao od 2005. do 2011. godine i kad bolje razmislim, pogrešio sam što sam po završetku karijere napustio Čačak. U opticaju je bila ideja da ostanem u klubu kao pomoćni trener i da kasnije dobijem PRO licencu. Spletom okolnosti, zbog te moje sulude borbe za prava igrača, sve se promenilo preko noći”, kaže Boban Dmitrović.

UVEK SAM ŠTITIO MLAĐE SAIGRAČE

Šta se tačno dogodilo?
“Uprava kluba je donela odluku da igrače kazni u visini jedne plate, što se meni nije nimalo dopalo. Odreagovao sam, iako sam moje prinadležnosti dobijao pravovremeno i tom prilikom moju platu nisu dirali. Jednostavno, zaboleo me taj postupak i stao sam u odbranu ekipe, posle čega su čelnici kluba smatrali da je najbolje da me se reše”

Da li si tada razmišljao o kačenju kopački o klin?
„Osećao sam da mogu još da igram na visokom nivou i stoga sam prihvatio poziv kraljevačke Sloge. Te sezone smo bili na pragu plasmana u viši rang. E, onda su se i tu izdešavale neke „situacije“, zbog čega sam praktično stavio tačku na aktivno igranje. Okrenuo sam se trenerskom poslu i godinu i po dana vodio ekipu Metalca, da bih potom preuzeo tim Budućnosti"

Po principu svuda pođi – kući dođi?
"Upravo tako. Rođen sam i odrastao u Konarevu, ovde sam započeo karijeru i na nagovor drugara sam se vratio da pomognem klubu i to kao trener i povremeno kao igrač. Sve je na potpuno amaterskom nivou i trebalo mi je vremena da se priviknem na drugačiji takmičarski ambijent"

Dugo si sjajno igrao, prkoseći godinama i bukvalno šest sezona noseći na leđima ceo tim Borca. Zašto čovek pomisli kako je fudbal izuzetno jednostavna igra, dok gleda majstore tvog formata?
"Sve to dolazi sa iskustvom. Govorili su navijači „Boban je brz“, što je bilo tačno, ali sam isto tako bio brz u čitanju igre. Ta osobina mi je pomagala da u deliću sekunde preduhitrim protivničke igrače. Isto tako, velike zasluge za produženje mog igračkog veka idu na adresu Miodraga Božovića, tadašnjeg trenera čačanskog Borca. Grof me je praktično primorao da zaigram na poziciji štopera".

Postoji li nešto zbog čega žališ u tvojoj bogatoj igračkoj karijeri?
"Zahvaljujući Dejanu Savićeviću koji je u to vreme bio naš selektor, ostvario mi se san da zaigram za reprezentaciju. Sve se dogodilo iznenada, jer su se povredili Krstajić i Dragutinović i Dejo je predložio mene. Sada pokojni Bata Bulatović je pozvao Ivicu Osima i Švaba mu je rekao sve najbolje o mom umeću. Debitovao sam u 29. godini i zaigrao pored fudbalera koje sam do tada gledao samo na televiziji".

TOLE HTEO DA ME DOVEDE U PARTIZAN

A da li u tebi ima sete što nikada nisi obukao dres Crvene zvezde ili Partizana?
"Hm, svojevremeno je Tole Karadžić u dve prilike insistirao na mom prelasku u Partizan, međutim, ljudima koji vode Borac nije bilo u interesu da napustim klub. Tek kasnije sam saznao kako su crno-belima „na kvarno“ prikazivali kako imamo dvogodišnji ugovor. A zapravo smo uvek pravili ugovor na godinu dana. Čelnici Borca su me stalno odvraćali da ne idem, govorili da će ispasti iz lige i ostajao sam. Dugo sam bio u Čačku, srodio se sa svima i stvarno mi nije bilo lako da odem. Možda sam pogrešio, ne znam, ali ipak sam te 2009.godine od strane trenera izabran u idealan tim, tako da sam na stadionu kraj Morave ostavio neki tragić".

Možeš li da ponudiš neko objašnjenje, kako je to Kraljevo sa okolinom, postalo istinski fudbalski majdan?
"Da, duga je to niska imena, počev od golmana, braće Simeunović, Ace Trifunovića, braće Dudić, Mladenovića, Lukovića, Anđelkovića, Piksija Kovačevića, Lekića i da ne nabrajam više. Ovde su ponikli Aco Gojković i golman Strahinja Savić koji su sada u Borcu i mnogo obećavaju, baš kao i moj sin Filip koji s velikim uspehom brani gol austrijskog Klagenfurta. Zanimljivo da su skoro svi oni rođeni u krugu od par stotina metara. Očigledno da neka zlatna fudbalska žica ovde postoji"

Šta to bi da tvoj naslednik stane na gol, umesto da šparta kraj leve aut-linije?
"Ma počeo je on kao špic, da bi jednog dana došao kući i saopštio mi kako u napadu mora dosta da se trči i da bi zato radije na gol. Rekao sam u redu i počeli smo s golmanskim treninzima. Propisno sam ga napucavao loptom, sve u želji da ga zaplašim i odvratim od ideje da bude golman. Ta taktika mi nije prošla, stoički je podnosio sve udarce i evo, postao je mladi reprezentativac Srbije. Nažalost, neće moći da putuje na aktuelno SP na Novi Zeland"

Zašto?
"Klagenfurt igra utakmice baraža za ulazak u Drugu ligu i morali smo da biramo između kluba koji mu nije dao zeleno svetlo i reprezentacije. Ja sam bio za to da ide, međutim, gde bi smo se onda vratili?! Prava šteta, jer je protiv Hondurasa odlično branio i zadobio poverenje svih, počev od selektora Veljka Paunovića, do Save Miloševića i Mitra Mrkele",

Zbog čega naša reprezentacija nikako da „uhvati dobar vetar“?
" Sve mi se čini da je za sve kriv mentalitet i nedostatak čvrste ruke! Po priči mojih drugara reprezentativaca, Radomir Antić je bio na dobrom putu sa svojom  energijom i hijerahijom koju je uspostavio. Isto tako, lako smo se odrekli Siniše Mihajlovića koga su mnogi pljuvali zbog insistiranja na pevanju himne, a verujem da će se za nekoliko godina ispostaviti da je i te kako bio u pravu. Takođe, krivo bi mi bilo da sad istrošimo i Ćureta i ostale mlade trenere. Čini mi se da se oni prerano bacaju u vatru".

Generalno, ima li nade da naš fudbal u skorije vreme napusti slepi kolosek?
"Ima, sudeći po onome što sam nedavno video u našem kampu u Staroj Pazovi. Naime, na poziv Milana Đuričića bio sam trener-gost i nisam mogao da verujem koliko ova zemlja ima talentovanih dečaka. Baš u svakom godištu sam video mnogo mađioničara s loptom. E, sad, zašto većina njih kasnije nestane sa scene, krivi smo zasigurno mi treneri i naravno, ljudi koji vode naš fudbal".

Piše: Milorad Plazinić