Intervju koji se čita u dahu! Nisam zvezda, ja sam Milko, igrao sam najbolje kad sam pio i pušio

Mangup. Odmetnik. Možda prznica. Rušitelj barijera. Sportskih i životnih. Večito drugačiji. Svojeglav. Takvog ga pamtimo. Ili, kako napisa Marko Timer, novinar holandskog Voetbol Internešnela „nezaboravan, neponovljiv, nepodnošljiv, brilijantan koliko i lenj“.

Različit od sveta i svega da ga morate voleti. Ako ništa drugo, bar zbog stavova. Posebnosti. Sposobnosti da se ljudima uvuče pod kožu kao dim iz cigarete koju neprestano provlači kroz prste. Zbog toga su ga u zemlji Lala nazvali Mađioničar koji puši.

I dalje kao dečkić. Juče je proslavio 56. rođendan. Pali cigarete jednu za drugom. I ide priča...
„Moj deda Nikola pušio je ceo život. A živeo 92 godine“, kao da mu ništa ne fali, prepoznatljivo hrpavim glasom govori nekadašnji reprezentativni napadač Jugoslavije, strelac važnih golova sa Crvenu zvezdu i Partizan, miljenik Groningenovih navijača.

Poznat po tome što je igrao u hulahopkama i odbijao da se brije, danas živi u slovenačkom Mariboru. Nema posla. Nema ni izraza zadovoljstva na njegovom licu.
„Nisam srećan! Osvrnite se oko sebe. Ulice su skoro prazne“, ukazuje holandskim novinarima koji su mu došli u posetu. „Maribor je mali grad, ljudi ovde baš i nemaju novca. U Titovo vreme sve je ovo bila Jugoslavija, a u Maribor, zbog blizine Austrije i Italije, narod često dolazio, međutim, posle raspada države, mnogi su otišli u inostranstvo. Samim tim i novac je ispupman iz grada“.

Pitaju ga, šta radi, čime se bavi...
„Umorio sam se. A i ostario“, odgovara dok pali još jednu cigaretu, lajtomotiv intervjua u kome ga novinar podseća da ima „samo“ 56 godina i da je i dalje vedrog duha. „Pazi, prijatelju. Do 20. godine razmišljaš kao dete, do 35. ti se život čini lepim, kao da ti je ceo svet pod nogama. Onda postaješ porodični čovek, supruga i deca su prioritet. A posle 50. život je – katastrofa! Videćete kad prevalite pola veka, setiće te se mojih reči. To je onaj period života kad se lagano primičete kraju. Sve vas boli, nervira... A znate šta mi je sad najbitnije? Da se duhovno osećam sjajno. U mislima sam i dalje mlad“.

Objašnjava kako provodi dane.
„Živim sa suprugom Andreom. Rano ustajem, pijemo kafu ili čaj, ona ode na posao, a ja u kafić. Opet na kafu ili čaj. Iz jednog kafića u drugi, opet na topli napitak, pa se vratim kući. Sve polako. Gledam televizijski program. Kad se Andrea vrati s posla, obično nešto skuva, u 19 časova gledamo vesti i opet popijemo kafu. Zatim film i pravac na spavanje. Umoran sam... Dižem se u šest svakog jutra i sve iz početka. Čaj ili kafa. U Mariboru je svaki dan nalik prethodnom. To je problem. Tako je dosadno... Lep je grad, znaš, ali za one koje imaju po 70 godina. Jedva čekam da odem na Tajland, u posetu sinu, da pobegnem od rutine. Dobro je što Mario ne igra u zemljama okruženja, jer bi ga uvek poredili sa mnom, što nije u redu. Prvo, zato što nismo isti tipovi igrača. On je vezista, ja sam bio napadač“.

Opak, ako smemo da primetimo. Voleli su ga i Delije (dok nije prešao u Partizan) i Grobari i navijači Groningena, i Makedonci odakle je poreklom i sad Slovenci, gde dušom pripada.
„Još ne shvatam zašto sam toliko popularan u Holandiji. Iskreno vam kažem. Dok sam igrao za Groningen, razumeo sam tu vrstu histerije, ali bio sam samo dobar fudbaler. Kad sam potpisao ugovor, sve sezonske ulaznice su rasprodate. Stadion je bio krcat svaki meč. A sad? Nemam pojma šta se dešava u klubu“.

U zeleno-belom dresu ostao je tri sezone. Nadavao se golova, postao miljenik navijača, pa i saigrača. Svedoči o tome anegdota sa zimskih priprema u španskoj Marbelji. Društvu pobeglo iz hotela, zanoćilo, popilo se i pojelo i kad je kapiten u gluvo doba zvao konobara, zabezeknuo se čuvši odgovor: sve je plaćeno.
„Takav je običaj kod nas. Jedan plaća za sve. To nije čudno, nego normalno. Ujedinilo nas je što smo noću bežali iz hotela u provod. Jedne prilike nas trener 'provali', te kaže 'kad sam vas video kako preskačete terasu i verete se po drveću, uplašio sam se da ćete polomiti koske, od sad idete na glavna vrata'. To nas je zbližilo, postali smo drugari, pravi tim, bilo baš je teško savladati.

Već prve godine (1993) 1:1 u Amsterdamu sa Ajaksom, kući remi sa Fajenordom, plus pobeda nad kasnijim prvakom PSV-om, 4:1 sa sve Romarijom.
„Igrao sam bolje protiv najvećih timova. Ne zato što sam bio posebno inspirisan, već zato što sam voleo velike utakmice, pred krcatim tribinama, pod ogromnom tenzijom. A kad je trebalo da gostujemo RKC-u dočeka nas 1.000 ljudi!? Ma nije to to. I u Partizanu sam najviše voleo mečeve protiv Crvene zvezde, splitskog Hajduka i zagrebačkog Dinama. Da se na njima pokažem“.

Bio je poznat i van terena. Uvek svima u lice govorio šta misli, imao stav o svemu, bio omiljen sagovornik medija. A optuživali su ga da previše puši i pije, da ima problema sa kocokm, da je umešan u krijumčarenje zlata, povezan sa kriminalnim miljeom tadašnje Jugoslavije...

Samo se nasmejao.
„Jedina istina je da sam pušio i dok sam bio igrač. Pa šta? Jesam i to bez skrivanja. I drugi su znali da povuku dim, ali niko kao ja, pred trenerom. Bez problema sam pušio na stadionu, znajući da me svi posmatraju. Nije to imalo negativan uticaj na moje partije. Možda bi, da sam – prestao!? Svaki fudbaler mora da radi ono što mu prija. Sve dok igra dobro“.

Ne poriče da su ga posećivali viđeni ljudi tog vremena iz Jugoslavije, neka vrsta zaštitnika.
„To je bilo normalno. Svaki fudbaler u Beogradu tog vremena je imao nekog, ništa drugačije nije ni u sadašnjim generacijama. Mnogima je bilo zabavno i interesantno da se nalaze u društvu igrača. Arkan, sećate se njega? Bio je jedan od onih koji su fanatično podržavali Crvenu zvezdu. Voleo sam da pijem, pušim, odem povremeno u kazino, ali nikad se nisam drogirao. Priče o krijumčarenju zlata, kockarskim dugovima, novcu na crno i tako dalje nisu tačne. Tužio sam holandske medije koji su to objavili i naravno da sam dobio odštetu. Nije mi bio problem da se nosim sa žestokim momcima, niti sam ih se ikad plašio. Ako im se svidiš – svidiš im se. Mafijaški bosovi su inteligentni tipovi“.

Jednom prilikom umalo nije završio u zatvoru zbog lažnih isprava.
„Po prelasku u Partizan policajac, navijač crno-belih, sredio mi je lažnu vozačku dozvolu. Izgledala je kao prava, jedno što broj nije bio ispravan. Vozio sam nesmetano dve godine, dok me nije zaustavio drugi policajac, pristalica Crvene zvezde. Očigledno nije mogao da oprosti što sam prešao s jedne na drugu stranu Topčiderskog brda. Otkrio je da je dozvola lažna. Mada, imam utisak da me neko izdao. Po propisima je trebalo da odležim u zatvoru šest do osam meseci, međutim, baš u tom periodu završen je transfer u Groningen i sve je sređeno, čak nisam morao ni izjavu da dajem“.

Još malo o porocima. Uverava, arhiviranim.
„Nisam okusio kap alkohola skoro 20 godina. Igrao sam 1998. mali fudbal za Kanzas u Sjedinjenim Američkim Državama, trošio dosta viskija (poznata je njegova rečenica „led nije da se stavlja na koleno kao što rade doktori, već u viski“), probudio se posle jednog pijanstva i odlučio da više nikad neću konzumirati alkohol. A kad nešto odlučim, toga se držim. Možda ne pijem više zato što sam ludog karaktera“.

Živi i dalje od fudbala. Doslovce. Otkrio im je da prima oko 400 evra mesečno od države kao osvajač medalje na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Seća se bronze iz 1984.
„To je na neki način pokazatelj poštovanja prema generaciji koja je osvojila medalju. Lep je to novac za život u Sloveniji. Naravno, i supruga Andrea radi u kompaniji za prodaju voćnih sokova. Bila je sjajna košarkašica. Osam puta reprezentativka, prestala je u 23. godini, kad je srela mene. Vreme je da i ja nađem neki posao, u suprotnom ćemo zapasti u probleme, pošto nas samo režije koštaju 600 evra. Možda Mario može nešto da mi sredi nešto na Tajlandu“, smeje se.

Mada, kaže, novac prezire. Fenseraj još više.
„Luksuz me nikad nije interesovao. Živeo sam u malom stanu u Groningenu. U stvari, samo sam spavao u njemu, ostalo vreme zujao po gradu. Kao prvo, nisam zvezda. Ja sam samo Milko. Uvek bio. Voleo sam stanovnike Groningena. I oni mene. Kad bih izašao u grad i ostao do jedan iza ponoći u kafani, niko se nije pitao šta ću tamo. Nisu me osuđivali. Tad nisam bio fudbaler, nego jedan od njih, spreman da popije koliko i oni. Sjajno vreme. Nisam bio gost u modernim kafićima, voleo sam manje barove, intimniju atmosferu, družio se sa normalnim narodom, cenili su me. Zato mi nekad prođe kroz glavu da sam po okončanju karijere mogao da živim baš tu, gde su me voleli. Ko zna, da sam ostao, možda bih bio i trener“.

Zvali su ga mangup, govorili da traći talenat, da je ono što ima u nogama obrnuto srazmerno onome u glavi.
„I u Jugoslaviji su pričali  da nisam postigao dovoljno imajući u vidu mogućnosti. No, pazite: odigrao sam oko 300 utakmica za Crvenu zvezdu, 200 za Partizan, još stotinjak za Groningen. Dakle, 600 mečeva za klubove. Plus za reprezentaciju Jugoslavije i Makedonije. Jeste, uhvatili su me u šetnji gradom posle prijateljskog meča sa Nemcima i možda zato nisam više igrao za državni tim nekadašnje SFRJ, ali daleko od toga da je to bila samo moja greška. Davao sam golove, igrao evropske utakmice, osvajao trofeje, imam i broznu sa Ol. Bio sam najbolji strelac Groningena u jednoj od najboljih sezona tog kluba. Nisam igrao za Barselonu ili Real Madrid, mada sam i bez toga zadovoljan postignutim“.

Bio je prvi u novije doba fudbala koji je uzdrmao Topčidersko brdo prelaskom iz jednog u drugi tabor večitih. Čuveno leto 1986.
„I dan-danas kad odem u Beograd, navijači Crvene zvezde se ljute na mene. Kad izgovorite moje ime u njihovom društvu, znate šta kažu? Pih, katastrofa. Pljunu na patos. Sve što sam uradio za njih, sve golove koje sam postigao, ništa od toga ne važi. Da sam opet u situaciju da pređem iz Zvezde u Partizan učinio bih isto. Možda potezi koje sam vukao nisu bili najbolji za mene, ali se nikad nisam kajao. Jednostavno, u Zvezdi me nisu tretirali pravedno. Obećavali su dosta, malo toga ispunili. U jednom trenutku mi je prekipelo. Zato sam otišao u Partizan, možda da bih naterao Zvezdu da pati. Bio sam jedan od prvih koji se odlučio na takav korak. Razumljivo, prihvatio sam nezadoviljstvo navijača“.

Pitaju ga koliko bi dobar bio da je živeo striktno sportski.
„Pojma nemam. Pokušavao sam, bilo je situacija kad sam naporno trenirao danima, ali posle takvih treninga bio sam najgori na utakmicama. Morao sam da se osećam komotno, da bih igrao kako se od mene očekuje. Da budem svoj. Da pušim i pijem. Posle treninga voleo sam da odem na pivo sa ekonomom Groningena. Pili bismo i pušili, jer šta je život ako nije interesantan?“

O novcu, kao sudeoniku savremenog fudbala – sve najgore.
„Nikad me nije interesovao. Ni dok sam igrao, ni sad. Kristijano Ronaldo može da ima 300.000.000 evra na bankovnom računu, ali ne može, kao ja, da sedi u kafiću i da mu niko ne smeta. Uživam u slobodi. To je moj život. Tako živim sad, isto kao i dok sam igrao, bilo u Jugoslaviji, bilo u Holandji. Svakog meseca dobijam tih 400 evra zbog osvajanja bronze na OI, ali sem toga, šta mi je fudbal doneo u materijalnom smislu? Ništa! Bio sam prvak i sa Zvezdom i sa Partizanom, davao golove, a da li mislite da se neki od predsednika tih klubova setio da me pozove, pita: 'Milko, kako si? Da li ti je potreban novac?' Niko ne kontaktira sa mnom. I – nema problema. Samo želim da pojasnim kako stoje stvari“.

I onda poenta:
„Dok ste aktivni, od vas traže neprestano da igrate. Čak i kad su vam kolena povređena. Nisam iz te priče. Oduvek sam radio šta je najbolje za mene. Ako igraš kako oni sviraju kazaće 'sjajan mali'. Suštinski, nikog neće biti briga u kakvom ti je stanju telo kad više ne budeš mogao na teren. A kad okončaš karijeru samo te otresu. Odj... Jeste fudbal lep, bar je bio dok sam ja igrao, ali sve oko njega je sr..... To više nije moj svet. Bolesno je. Novac ga je uništio“.

Iako je s njim davno raskrstio, pošto već treću godinu nikog ne trenira, fudbal ga i dalje prati. Kolege iz Voetbol internešnela primećuju da bi – samo kad bi hteo, kad bi bio marljiv – mogao i autobiografiju da napiše.
„Bio to bestseler“.

Potpisnik: Milko Đurovski.

FOTO: MN Press