Ima neka tajna veza: Zvezda, Ajaks, Lids, Parma, Porto i Bajer? (VIDEO)

 

Sigurno da nema navijača Crvene zvezde koji barem jednom u sebi nije pomislio o tome šta bi bilo da je zlatna generacija iz 1991. godine ostala na okupu još koju sezonu. Ali, rat ne bira mesto i vreme, a ponajmanje ga interesuje fudbal, pa je sa raspadom bivše Jugoslavije nestala i sigurno najjača ekipa koja je igrala na prostoru od Vardara pa do Triglava.

Ipak, daleko od toga da je zaboravljena i to ne samo u glavama okorelih pristalica crveno-bele boje. U prilog toj tvrdnji i zanimljiva analiza uticajnog Gardijana, koji je Crvenu zvezdu svrstao na listu šest ekipa čiji se uspon završio tragično… I prebrzo.

Gardijan, doduše, ne spori da je Zvezda evropsku krunu osvojila u najgorem finalu u istoriji prestižnog takmičenja, jer se trener Ljupko Petrović previše plašio kontranapada Olimpika iz Marselja pa je igračima "naredio da loptu što pre vraćaju protivnicima". Podsećaju Britanci i na kasniju izjavu Siniše Mihajlovića da je to "bilo najdosadnije finale u istorije Kupa evropskih šampiona".

Ali, ne zaboravljaju da pomenu ni da uspeh nije bio slučajan, već plod petogodišnjeg rada. Ilija Najdoski, Darko Pančev, Miodrag Belodedić, Vladimir Jugović, Dejan Savić i Siniša Mihajlović su se ekipi pridružili 1988. godine, a na Marakani su već bili asovi poput Roberta Prosinečkog i Dragiše Binića.

Plan je brzo dao rezultat, pa je 1990. godine Zvezda osvojila duplu krunu u Jugoslaviji, a naredne se popela na krov Evrope.

Međutim, već u novembru te 1991, kada se sa Mančester junajtedom borila za trofej Superkupa, ekipa je izgledala drastično drugačije, a u roku od dve godine posle istorijskog uspeha u Bariju u timu nije bilo nikoga iz zlatne generacije.
"Tragedija je to što nikada nećemo saznati koliko smo dobri mogli da budemo", rekao je svojevremeno kapiten čuvene Zvezdine ekipe Stevan Stojanović u knjizi Iza gvozdene zavese: Fudbal u istočnoj Evropi (autora Džonatana Vilsona, uglednog engleskog novinara).

Mihajlović i dalje tvrdi da Zvezda protiv Olimpika nije žrtvovala loptu zbog toga što je tim iz Marselja bio kvalitetniji, već samo zbog manjka iskustva. Francuzi su godinu ranije igrali polufinale protiv Benfike, a još sezonu iza stigli do finala Kupa pobednika Kupova.
"Kod nas su sve bili momci od 21, 22 ili 23 godine".

I zaista zašto bi oni tako mladi cepidlačili oko estetike?

Uostalom već su se dokazali u ranijim fazama. Grashopers su na strani razmontirali sa 4:1, pa je Valter Smit, koji je za Glazgov Rendžers skenirao crveno-bele, treneru Grejemu Sunesu raportirao kratko, ali vrlo jasno: "Naj…li smo!".

I bio je u pravu – u Beogradu 3:0, pa je revanš bio puka formalnost.
"Četa Grejema Sunesa se sinoć vratila kućama podvijenih repova. Svesni da bi, da su Jugosloveni bili precizniji u završnici i da Kris Vuds nije igrao herojski, bili potpuno poniženi", pisao je tada Džo Lavdžoj u Independentu.

Tek se naredni protivnik Zvezde, Dinamo iz Drezdena, nije dobro proveo – eliminisan je ukupnim rezultatom 6:0 pošto nemački navijači na revanšu nisu mogli da istrpe poigravnje Savićevića, Prosinečkog i družine.

Svi ostali timovi koji su se nadali polufinalu, a bili su to Bajern, Porto, Spartak iz Moskve, Real Madrid, Milan i Olimpik, želeli su samo jedno – da na žrebu izbegnu Zvezdu!

Kraću slamku izvukao je Bajern, koji je uprkos golu Rolanda Volfarta morao da se pomiri sa porazom na prvom meču u Minhenu – 1:2. Na revanšu, pred 80.000 glasnih navijača, Siniša Mihajlović postiže prepoznatljiv pogodak iz slobodnog udarca.

Međutim, Klaus Augentaler i Manfred Bender vraćaju Bavarce u život, ali samo da bi posle već čuvenog ubacivanja Mihajlovića Augentaler nespretno reagova i prevario sopstvenog golmana u poslednjim sekundama antologijskog meča.

I onda već pomenuto finale, ali i neizbrisiva činjenica da je Zvezda igrala neprevaziđene kontranapade, da je bila brza, moćna, nepredvidiva, da je Savićević pravio čuda po krilima i na kraju završio na drugom mestu u glasanju za dobitnika Zlatnu loptu.

Rat je, ipak, ubrzao raspad ekipe, a brojni skauti evropskih giganata nisu pomogli. Štaviše preplavili su zemlju u potrazi za "dobro skrivenim blagom".

Prosinečki je otišao u Real, Binić je završio u praškoj Slaviji, Stojanović u Rojalu iz Antverpena, Refik Šabanadžović u atinskom AEK-u, Slobodan Marović u Norčepingu… Zvezda je i sledeće sezone bila dominantna u Jugoslaviji, Darko Pančev je sa 25 golova predstavljao noćnu moru za čuvare, ali je ubrzo i on digao sidro i potpisao za Inter. Društvo u Italiji su mu pravili i Savićević (Milan), Jugović (Sampdorija) i Mihajlović (Roma).

Belodedić je karijeru nastavio u Valensiji, Najdoski u Valjadolidu…

Inače, Gardijan je na listu ekipa koje su se pojavile niotkuda i napravile bum u međunarodnom fudbalu pre nego što su otišle za milionima sa zapada, svrstao još pet klubova.

Prvi među njima je Ajaks i čuvena generacija 95 sa  Edgarom Davidsom, braćom De Bur, Patrikom Klajvertom, Klarensom Sedorfom, Markom Overmarsom, Finidi Džordžom, Jari Litmanenom, Nvankvo Kanuom i veteranima Danijem Blindom i Franjkom Rajkardom.

Jeli su sve pred sobom, ali je Bosmanovo pravilo urušilo sva nadanja Kopljanika da će zadržati momke koje su naučili fudbalu.
"Ne samo što nećemo dobiti novac za decu koju smo odgajali, već ih sada italijanski skauti love po našim mlađim selekcijama", požalio se David Viner marta 1997. godine.

Predsednik Mihael van Prag je, ipak, zadržao optimizam.
"Nikada nećemo moći da se poredimo sa klubovima sa juga Evrope, ali mi imamo nešto što oni nemaju – školu".

Ispostavilo se, ipak, da je "fudbalsko obrazovanje" izgubilo trku sa zelenim novčanicama.

Treći na listi je Lids junajted sa Polom Robinsonom, Harijem Kjuelom, Alanom Smitom, Džonatanom Vudgejtom, Lijem Bojerom, vođom oličenom u Lukasu Radebeu… Kasnije su u klub došli i Mark Viduka, Dominik Mateo, Robi Kin, , ubrzo i Rio Ferdinand, Lids je stigao do polufinala Lige šampiona…

Ali, basnosnolovni računi tek su počeli da stižu na naplatu, pa je klub uskoro bankrotirao.

Slična sudbina zadesila je i Parmu na čiji se pomen krajem 90-ih godina prošlog veka rivalima dizala kosa na glavi.

Parmalat je uneo milione u klub, trofeji su počeli da stižu, pa i genijalci sa loptom – Dino Bađo, Đanluiđi Bufon, Lilijan Tiram, Enriko Kjeza, Ernan Krespo, Huan Sebastijan Veron, Arijel Ortega…

Međutim, 2004. godine Parmalat je bankrotirao, a svi fudbaleri odjezdili zaboravivši istog trenutka na dva trofeja u Kupu UEFA, jedan u Kupu pobendika Kupova…

Na listi je, naravno, i Porto Žozea Murinja, koji se proslavio dovevši Zmajeve na krov Evrope 2004. godine. Kostur tima činili su Rikardo Karvaljo, Deko i Koštinja, iz Leirije su stigli Nuno Valente i Derlej, iz Benfike otpisani Maniš i Edgaras Jankauskas, Paolo Fereira je došao iz Setubala…

U Portugalu su bili nedodirljivi, u Evropi osvojili i Kup UEFA i Ligu šampiona.
"Murinjo, umetnik strategije", hvalio je Portugalca Gardijan.

Čim je Murinjo otišao raspala se i ekipa.

I za kraj tu je slučaj Bajera iz Leverkuzena, koji je u samom finišu sezone ostao bez titule u Bundesligi, u finalu Kupa izgubio od Šalkea, a u borbi za naslov najboljeg u Evropi od Reala.

Iako su Mihael Balak, Jildiraj Basturk, Ze Roberto, Bernd Šnajder, Oliver Nojvil, Karsten Ramelov i družina zaslužili barem nešto.

(FOTO: Action Images, MN Press)