Heroji iz radničke klase

Floskula o tome kako igrači mukotrpno zarađuju „fudbalski hleb“ počela je da iritira „običnog smrtnika“, pomalo zavidnog zbog toga što neretko rmbači mnogo više od propisanih 40 sati nedeljno za siću sa kojom jedva sastavlja kraj s krajem, dok profesionalni igrači cepidlače s povećanjem plate s milion na milion i kusur. Gotovo nepremostiv jaz u stilu života teško je zanemariti dok biraš prijatelja kojeg ćeš zamoliti za pozajmicu, sa onim gadnim osećajem da je maltene nemoguće izdići se iznad okolnosti, zbog čega makar na trenutak svi pomisle da žive u indijskom sistemu kasti. Zaboravljajući da i onima koji se nadaju profesionalnom ugovoru, situacija često deluje bezizlazno. Sa jednom razlikom – u svetu fudbala moguće je napraviti taj korak preko granice koja odvaja nesrećne i privilegovane.

Working Class Heroes je prigodan engleski izraz za junake iz radničke klase, za ljude čije su sudbine često inspirativnije od onih koje mogu da ispričaju najveće sportske zvezde. Pokušali smo da se prisetimo samo nekih fudbalskih ljudi koji su bili na „fabričkoj plati“, da bi ih samo koju godinu kasnije pune tribine pozdravljale ovacijama.

Prvi i nama u Srbiji verovatno najpoznatiji primer je nekadašnji reprezentativni golman Bojan Jorgačević koji je svojevremeno prodavao pljeskavice na Železničkoj stanici Beograd, ali njegov slučaj nije jedinstven. Naprotiv, i mnogo veći fudbaleri su u pobede kretali iz blata.

Trenutno je možda i najaktuelniji krilni fudbaler Kardif Sitija Krejg Nun, koji je imao svega 11 godina kada su mu na Enfildu rekli da nije kalibar za Liverpul, da bi mu sa 15 isto to saopštili i u Reksamu. Sa 20 je igrao za 60 funti nedeljno, sa 21 za Skantorp u kojem je dobijao 150 za utakmicu plus, oko 50 za pobedu. Lova od koje na Ostrvu ne može da se živi, pa je uporedo postavljao i krovove.
„Jednog dana me je zvao šef i rekao da radim krov na kući Stivena Džerarda. Mislio sam da se šegači. Taj posao me je inspirisao da nastavim da jurim fudbalski san“, prisetio se Nun koji je nedugo potom u „opel korsi“ vozio pet sati kako bi potpisao prvi profesionalni ugovor za Plimut Argajl.

Sada vozi rendž rover, a na zidu mu i dalje visi potpisan dres Stivija Džija.

MIROSLAVE, NISI TI ZA FUDBAL, UČI ZA STOLARA

Ipak, daleko od toga da je brzonogi Nun jedini koji je dosegao najviše visine iako mu to niko nije predviđao. Dovoljno je samo reći – Miroslav Klose.

Ubojiti nemački napadač je imao velikih problema s privikavanjem na novu sredinu kada su mu roditelji pobegli iz siromašne Poljske. Prvo u Francusku, a potom i u gradić u blizini Kajzerslauterna. Drugi najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava je, verovali ili ne, sa 19 godina igrao u sedmoj ligi Nemačke, sa 20 u petoj, da bi tek sa 22 u dresu Kajzerslauterna debitovao na velikoj sceni. Sve do tog trenutka, kada je prvi put stavio paraf na ugovor, radio je kao stolar.
„Sećam se probe u Edenkobenu, ne znam koliko sam godina imao. Trener me je posle prvog treninga poslao kući. Rekao mi je da je bolje da naučim nešto da radim, jer fudbal nikada neću igrati. Postao sam stolar“, pojasnio je igrač koji je poznat i po tome što je golove najčešće proslavljao saltom.

O čemu se radi?
„Imam prijatelja iz omladinskih dana Mihaela Avea. Kao mali nisam umeo to da izvedem, pa smo se kladili u 20 maraka da ću, ako ikad postanem profesionalac, baš tako proslavljati golove“, kaže Klose koji nikad nije zaboravio poreklo. Ne treba mi porše ili mercedes. I ovaj audi A3 i mini moris su već previše“.

Možda i najdramatičniju priču imao je Jan Rajt, legenda Arsenala. I ne mislimo tu samo na tinejdžerske bubice zbog kojih je dve nedelje ležao u zatvoru. Pre nego što je – koji mesec pre 22. rođendana – otišao na probu u Kristal Palas, bio je zaposlen u fabrici koja je izbacivala proizvode na bazi amonijaka („smrdelo je, ali sam voleo to mesto“), a pre toga je radio i moleraj.
– Renovirao sam kuću nedavno i moram da primetim da zanatski standardi danas nisu dobri. Kako su mi fugovali... Razočaravajuće – prisetio se Rajt, još jedan iz plejade onih koji zna koliko je teško zaraditi „dinar“. „Na vrhuncu sam zarađivao 17 do 20.000 funti nedeljno, a igrao sam svaku utakmicu. Nije bilo ovih rotacija. Moj sin (Šon Rajt-Filips, prim. aut.) zarađivao je četiri puta više. Pitao sam ga: Da li želiš da te pamte po kućama i automobilima ili po golovima i trofejima?“

U BOLNICI VIDIŠ SVE – ROĐENJE I SMRT, BOL I RADOST

Preko trnja do zvezda – krilatica koja bi mogla da se nađe i na naslovnoj strani autobiografije Lidsona, miljenika navijača Sportinga iz Lisabona. Prvi klub je pronašao u 21. godini, da bi iole značajniji angažman registrovao kao 23-godišnjak. Tri godine ranije radio je u supermarketu.
„Odrastao sam u skromnoj porodici. Kad je bilo hrane za jelo – jelo se. Kada nije – ideš da tražiš posao.  Ja sam se zaposlio u supermarketu, slagao proizvode po rafovima, a sećam se i da sam bio proglašen za najboljeg radnika 1995, pa sam unapređen, a plata mi je porasla sa 100 na 150 dolara“.

Skoro celu deceniju kasnije – Koritiba, Korintijans, pa osam sezona u Portugaliji tokom kojih je postigao 176 golova za Sporting, sa kojim je igrao i finale Kupa UEFA.

Zanimljiv je i životni put golmana Sevilje Havija Varasa koji je debi među stativama andaluzijskog kluba zabeležio sa nepunih 27 godina. Ni cele dve godine ranije (već mu je dakle bilo 25) morao je da se zaposli u administraciji jedne čeličane, pošto ga je Sevilja slala na pozajmice u poluprofesionalne klubove koji igrače plaćaju oko 360 evra mesečno. Čak ni kada su ga, nekoliko dana pre 26. rođendana, zvali da bude treći golman tima sa stadiona Sančez Pishuan, Varas nije verovao da će ikada uspeti.
„Jednostavno nisam zarađivao od fudbala. U fabriku jesam otišao zbog novca, ali i zbog toga što sam izgubio ponos u fudbal“, jadao se Varas.

Ipak, kada mu je već bilo 29 godina, osvanuo je na svim naslovnim stranama na Pirinejima, jer je u remiju Barselone i Sevilje na Nou Kampu odbranio jedanaesterac Lionelu Mesiju. Bio je toliko samouveren da je najbržim igračima svog tima Fernandu Navaru i Haviju Navasu naredio da stanu uz Mesijevo desno rame. Znao je gde će Argentinac šutirati i na koju će se stranu lopta odbiti.

Varasov „rimejk“ klasika „Čekajući Godoa“ ipak nije ništa naspram večnosti koja je prošla dok Đuzepe Bepe Sanino nije dočekao svojih pet minuta. Čovek koji je odrastao u siromašnom delu Napulja, ali se zbog očeve potrage za nadnicom preselio u Torino i ponekad bio prinuđen da spava na kuhinjskom podu, kao igrač je ostvario marginalnu ulogu u fudbalu, zbog čega je morao da se zaposli odmah pošto je okačio kopačke o klin. Narednu deceniju proveo je kao domar u zdravstvenim institucijama.
„Prvo sam bio u psihijatrijskoj ustanovi, a potom u gradskoj bolnici. Sve vreme sam čistio toalete, sobe, pomagao medicinskom osoblju. Ta iskustva će zauvek ostati u meni. U bolnici sve vidiš – rođenje i smrt, bol i radost.... Ustajao sam u šest ujutro, radio do 13 sati, vozio 100 kilometara do Monce ili gde god da sam trenirao klince. Potom 100 kilometara nazad, večerao bih i onesvestio se u krevetu. Ali uvek sam imao san. Ne Serija A, to je bilo previše. Samo da postanem profesionalni trener, da primam platu i živim poštenim životom“.

Dobio je i više od onoga čemu se nadao – u 55. godini debitovao je u eliti na klupi Sijene. Kasnije je dirigentskom palicom baratao u Palermu, Kjevu i sada u Votfordu.
„Shvatio sam da nam je sve zapisano, sudbina ti pokaže put, a ti moraš da koračaš njime“.

(FOTO: Action images)