Golman, selektor i kičica

Nećemo o kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, odgovornosti koju nosi funkcija saveznog selektora seniorske rukometne reprezentacije, trenerskim izazovima koji su ispred Dejana Perića i svemu što uz to ide... Te priče su ispričane već bezbroj puta. Ovo je neka druga priča, koja počinje nedeljnom kafom, nešto posle podneva, negde u Košutnjaku i razgovorom o slobodnom danu...

"Nedelja je sveti dan za sportiste, bar je tako bilo dok sam igrao, jer su utakmice obično bile subotom uveče. I sada, kao treneru, nedelja mi je drugačija od ostalih dana. Radujem se svim danima, a posebno nedelji", objašnjava Perke.

 Ipak, nedelja bez sporta ne ide.
"Tako nekako... Volim da poslednjeg dana sedmice imam vremena za sebe, da pogledam sport na TV-u ili uživo. Nedelju koristim i da se posvetim hobijima"...

A hobi, krajnje specifičan i neobičan za jednog profesionalnog sportistu, doduše bivšeg, sada trenera i selektora.
"Pored dobre knjige, moj hobi je slikarstvo. Dakle, slikam! U četkici i bojama sam pronalazio izduvni ventil još u vremenima dok sam bio igrač. Obično imam neke sportske ili životne dileme ili dođe do zamora, pa mir nalazim u prenošenju energije i opredeljenja na platno. Nakon toga, kada prespavam ili pustim da prođe malo vremena, neke stvari su mi mnogo jasnije, a dileme otklonjene. Za odluke koje nekada moraju da budu konkretne, meni to mnogo znači. Uz to, svaka slika koju uradiš u stvari si ti sâm, jer boje koje prenosiš i ideje koje imaš oslikavaju tebe i tvoj život u tom trenutku, kao i momente u životu".

Šta slikaš – pejzaže, portrete, mrtvu prirodu?
"Ono što me u tom momentu inspiriše. Dokle god postoji inspiracija, ona me mnogo raduje, zato što je to velika stvar i jedno veliko pražnjenje na taj način. Dajem sebi zadatke, imam belo platno ispred sebe koje je veliki izazov, a onda jedan potez u momentu otvara sve, kao i mnogo puta u životu u nekim drugim situacijama".

Šta radiš sa slikama? Da li ih čuvaš, poklanjaš, prodaješ?
"Imao sam priliku da dajem svoje slike na aukcije u humanitarne svrhe. Dobro su prolazile, iako u početnoj fazi tog mog opredeljenja nisu imale potpis autora. Dugo sam tražio od sebe odgovore i objašnjenja zašto ih ne potpisujem, iako mi se dopadaju i, normalno, stojim iza onoga što sam uradio. Međutim, vremenom sam shvatio da sam u stvari želeo da moje slike budu prepoznatljive po tehnici i načinu kako radim, a ne po potpisu, iako autori postaju mnogo poznatiji kada ih jednog dana nema, nego dok su još uvek živi. A i ljudi su mi tražili da potpisujem svoje slike, pošto sam počeo da ih usmeravam i u humanitarne svrhe".

Znači, u planu je neka galerija...
"Već sam imao izložbe na koje sam mnogo ponosan. Slikarstvo je moj hobi, ne želim od toga da pravim neku famu ili ga favorizujem, ali to je deo mene, volim da podelim osećanja i impresije sa ljudima preko belog platna. Ta vrsta hobija mnogo mi je značila i u bavljenju sportom".

Kad smo već kod sporta, šta voliš da gledaš i dobro znaš da igraš, osim rukometa, naravno?
"Imao sam sreću da smo, kao deca, u školi imali sportsku sekciju i bili usmeravani na pravi način. Ništa nam nije bilo strano ni zabranjeno, a i naši profesori fizičkog su nam, prema tim planovima, stvarno davali mogućnost da se oprobamo u svim sportovima. Sebe smatram kompletnim sportistom, a u toj evoluciji, do odluke da se bavim rukometom, trenirao sam fudbal i košarku, aktivno plivao... Sada igram rekreativno i tenis i stoni tenis, sve ono što moje telo dozvoljava posle igračke karijere, koja je trajala 30 godina. Drago mi je što mogu da igram i da budem aktivan, radujem se i pripremam za sve te mečeve i utakmice kao da su zvanične".

Kad kažeš 30 godina na golu, to zvuči prosto neverovatno!
"Dinamo Pančevo, Crvena zvezda, Atletiko Madrid, Teukro, pa deset godina Celje, Barselona, Vesprem, onda i povratak u Celje gde sam završio karijeru... Paralelno, 17 godina u kontinuitetu u dresu reprezentacije...  I to je moja priča. Za 30 godina u rukometu upoznao sam mnogo ljudi. Zahvalan sam trenerima i saigračima što su mi pomogli da postanem bolji sportista i bolji čovek".

I da završimo sa tvojom drugom kućom, Celjem koje si odveo na krov Evrope. Kako izgleda danas, kada odeš u taj slovenački grad u kome si i dalje pravo sportsko božanstvo?
"Pa istina je da me ljudi tamo vole i poštuju. Generalno, u karijeri sam ostvario sve želje i planove, što je sjajno. Iskreno, igrao bih i dan-danas da me povrede nisu omele. U karijeri sam imao devet operacija, ali mi nikad nije bilo teško da idem na treninge i da se spremam, da izvučem maksimum iz sebe. Bio sam na takvom mestu u timu, vrlo, vrlo odgovornom, gol me je naučio da upoznam sebe i sve svoje strahove, da se sa njima suočim. I još jednu bitnu stvar sam naučio na golu – da nema alibija. Na golu, lopta je ušla ili ostala napolju, nema sredine. Eto, moja karijera je išla nekim zdravim putem, usmeravan sam pravilno, poneo sam iz kuće sportsko vaspitanje i na to sam ponosan. Radujem se i što sam uvek imao zdravu konkurenciju, a to je jedino ispravno. Ili te izbaci na površinu, ili ostaneš dole, ili se predaješ", poentira Dejan Perić.

Robi je veliki čovek

Da se prisetimo jedne već kultne sportske priče... Kada si iz Crvene zvezde otišao sa Draganom Škrbićem i Igorom Butulijom u madridski Atletiko, klub je posle dva meseca finansijski pukao, pa vam je pomagao tadašnji fudbaler Reala Robert Prosinečki.
"Nas trojica smo, možda i prerano, zbog ovdašnjih oklonosti, embarga i sankcija, otišli u veliki klub koji je doživeo neke promene i probleme, pa posle dva meseca nismo imali osnovne uslove za život. Međutim, to je bila jedna velika proba za nas, jer smo u tom klubu igrali još osam meseci bez primanja. Tada je Robi igrao za Real i, eto, i ovom prilikom ga pozdravljam, jer je pokazao jednu crtu ljudskosti, drugarstva, kolegijalnosti.  I to je najmanje bilo u materijalnom smislu, samo prisustvo te zdrave energije nam je mnogo značilo. On je u to vreme bio povređen, mi u problemima, pa smo često zajedno provodili vreme... Ne mogu samo materijalne stvari da budu kompenzacija. On je mnogo puta i posle toga pokazao da je veliki čovek, mnogo veći nego što je sportista, a znamo kakav je bio igrač", priseća se Perić.