Fantastičan intervju Nevena Subotića: Ako ja brinem o deci u Dortmundu, ko brine o klincima u BiH ili Etiopiji?

Dva potpuno oprečna pogleda na fudbal. Dok Sandro Vagner poručuje da mu je malo ono što zarađuje u Darmštatu, te da je čak pojedinim igračima Bajerna nedovoljno 12.000.000 evra godišnje, dotle Neven Subotić svoju platu daje onima koji nemaju. Naravno, ne celu, ali podatak da, poput modernog Robina Huda, brine o siromašnima redak je slučaj u savremenom sportu, opterećenom delom jurnjavom za rezultatima, delom za propratnim efektima njegovog bavljenja.

U tako poremećenom sistemu vrednosti naš, nažalost, bivši reprezentativac osnovao je 2013. godine Fondaciju Neven Subotić, sa ciljem da obezbedi makar pristojne životne uslove deci iz najzabačenijih krajeva sveta.

Kaže, nije mu teško i može sve da stigne.
„Tokom dana imam dovoljno sati, van onih koje posvećujem fudbalu, da se brinem i o deci. Ona u Africi su na samo nekoliko časova leta od nas, ali žive potpuno drugačije. Preuzeo sam dosta obaveza na sebe, međutim, mogu da računam na pomoć fenomenalnih kolega i volontera“, ispričao je za zvaničan sajt Bundeslige štoper Borusije iz Dortmunda.

Njegova misija nije samo humana. Naprotiv, ima prizvuk jedinstvene beš zato što ju je pokrenuo sportista odrastao u industrijskom društvu. A pokušava da ga uobliči u vanvremenske vrednosti.
„Naša obaveza je da pomažemo ljudima u najsiromašnjim delovima planete. Najviše onima koji najviše pate. Deci. Želim da im pomognem tako što ću im omogućiti pristup čistoj vodi, a to znači izgradnju sanitarnih objekata. Uskoro ćemo ući u četvrtu godinu postojanja Fondacije, zasad smo prikupili blizu 1.000.000 evra i od toga novca izgradili 34 objekta, kako bi 20.000 dece u Africi dobilo pristup čistoj vodi. To je neverovatno“.

Konkretizovao je šta ga je podstaklo na, kako se to danas popularno kaže, društvo angažovani rad.
„Kad počnete da razmišljate globalno, brzo postanete svesni sa kakvim se sve nevoljama ljudi suočavaju. Kapirate da su njihovi problemi mahom nemogućnost da uživaju u normalnim stvarima. Kao što je voda. Mi u Nemačkoj smo srećni što živimo u državi u kojoj je čista voda uvek dostupna. Voleo bih da je svi imaju. Bilo gde.“

Voda je samo početni problem koji Neven pokušava da reši. Daleko veći je ono što proizilazi iz nemaštine u, na primer, Mozambiku u Etiopiji, gde je Subotićeva fondacija najviše prisutna.
„Nema zdravlja ako nema čiste vode, a bez zdravlja nema ni šanse za obrazovanjem. Na primer, naš cilj je da deca ili žene ne moraju da pešače pet ili šest sati do izvorišta bistre vode, već da im je zato potrebno najviše 30 minuta. To će im ostaviti pet do pet i po sati slobodnog vremena svakog dana koje mogu da ulože u obrazovanje. Razmišljamo o daljim koracima. U školama deca moraju da imaju sanitarnu negu. To je važan aspekt. Čak postoje dokazi da više dece u Africi pohaća nastavu ukoliko su im obezbeđeni odgovarajući sanitarni objekti“.

Nemačke novinare interesovalo je šta je podstaklo nekadašnjeg prvotimca Majnca da pomoć isporučuje baš na Crni kontinent, pa su ga, po okončanju jedne akcije, upitali: „dug je put do Etiopije, zar ne“?
„Mislio sam: „ako ja brinem o deci u Majncu ili u Dortmundu, ko onda brine o deci u Bosni i Hercegovini ili Etiopiji? Nisam želeo da ograničim sebe u pogledu nacije, porekla, mesta življenja, već da potražim mesta na globalnom nivou kojima je pomoć zaista potrebna. Kad tako postavite stvari brzo dođete do delova planete gde ljudi moraju da prežive dan sa manje od jednog eura na raspolaganju“.

Rođen u Banjaluci 1988, odrastao u Prnjavoru, Subotić se usled ratnog vihora na prostoru bivše države početkom devedesetih sa roditeljima preselio u Nemačku u potrazi za mirnijim životom. Možda u činjenici da poznaje šta znači nevolja u svojoj biti valja tražiti razloge njegovog altriuzma.
„Uvek mi je bilo važno da upoznam ljude, ne samo da o ovom ili bilo kom drugom problemu, pristupam površno. Dok sam igrao za Majnc svake sedmice sam obilazio dečija svratišta i igrao se sa mališanima. Tad sam postao svestan koliko je jedinstven svaki od njih i koliko u toj dečurliji ima potencijala. Svojim prisustvom dao sam im više samopouzdanja, shvatili su da se profesionalni fudbaler brine o njima. To je bilo sjajno, odjednom deca nisu bila van igrališta, nego na njemu“.

Nekadašnji srpski reprezentativac, koji se na sopstveno insistiranje iz državnog tima povukao u jesen 2014, manje više deli mišljenje kakvo je ovih dana u etar pustio vezista Mančester junajteda Huan Mata, uplašenog koliko su fudbaleri zaštićeni.
„Ne mogu da kažem da se osećam krivim zbog toga, ali mogu da poručim kako osećam snažnu privrženost sa ljudima kojima je pomoć potrebna. Zamislite da možete ponovo da se rodite i da budete u prilici da birate gde ćete živeti. Većina bi izabrala države u kojima život bezbedan i lep, usled sređenog zdravstvenog sistema, infrastrukture, mogućnosti školovanja i slobode misli. Srećom, živim baš u tom delu sveta gde su mi pomenute privilegije garantovane, ali... Mnogi nisu te sreće, zato je moja dužnost da sa takvima podelim sreću koja je meni dostupna“.

Njegov rad nailazi na opšte odobravanje. Što Borusijinog Žutog zida, koji može da se diči momčinom za primer, što  svlačionicom na Vestfalenu u kojoj očigledno, osim profesionalnih, ima mesta i za neke druge principe. Familijarne, na primer.
„Kad sam osnovao Fondaciju ona je za većinu saigrača bilo nešto novo, ali svi poštuju ono što radim. Cene me. Voleo bih kad bi više profesionalnih fudbalera uzelo učešće u akcijama poput mojih i postalo svesno socijalne odgovornosti. Imamo i fantastične naivjače, koji me na ovom putu podržavaju na način o kome sam mogao da sanjam. Mnogi su donirali pomoć u ugrožene delove baš zbog ljubavi prema Borusiji i zato se danas identifikuju sa ciljevima Fondacije. Veza između navijača Borusije i Fondacije zasnovana je na motu: istinska ljubav“, završio je Neven Subotić.

Poučno.

Pratite MOZZART i na našoj novoj Fejsbuk stranici!

(FOTO: Star sport, Action images)