EKSKLUZIVNO – MOZZART Sport kod Tadića u Amsterdamu: Ono je bilo dobro, baš dobro!

Dogovorili smo se sa Dušanom Tadićem za tili čas da ga posetimo u danima kada ga juri pola Evrope. Nešto više od 24 sata posle fudbalske simfonije u madridskom hramu fudbala stiskamo mu ruku pred jednim od najotmenijih restorana u Amsterdamu gde je rado viđen gost.

Ali ovog puta je posebno. Ovog puta u amsterdamski Konzervatorijum ne ulazi Dušan Tadić, već hodajuće božanstvo. Prvi čovek koji ga je sreo na vratima razvlači osmeh od uva do uva i kreće salva komplimenata, čestitki, zahvalnica... Kako Dušan Tadić ulazi u restoran, tako osoblje prilazi i klanja se. Bukvalno! Ljudi prvo prave dubok naklon, pa se tek onda pozdravljaju sa Ajaksovom „desetkom“. Vratari, konobari, hostese, menadžeri... Rezervacija? U punom restoranu bi svakom drugom Holanđaninu tog dana bila potrebna, ali Tadića čeka posebno mesto.

Dok prolazi, polovina gostiju prestaje da žvaće i opčinjeno, ali dovoljno diskretno gleda u čoveka koji je dan i po ranije bacio Real u Madridu na kolena, Amsterdam u trans, a svet fudbala u razmišljanje. Novi Kralj holandskog fudbala je vanserijskom partijom prekinuo kraljevsku dinastiju u Ligi šampiona. Ta igra će u fudbalske almanahe biti zavedena kao kultna.

Uredno podšišan i obrijan, u kaputiću skrojenom po italijanskoj modi, tamnom džinsu i jednostavnoj rolci, pa još sa tim vojvođanskim akcentom deluje previše pristojno za fudbalera koji je uradio „ono“ Real Madridu.
„Ono je bilo dobro, baš dobro“, skoro pa stidljivo se priseća magične večeri na Bernabeuu.

Cela fudbalska Evropa je te večeri brujala o Dušanu Tadiću. L’Ekip mu je dao „desetku“, što se do sada desilo samo osam puta. Legende Dejo, Piksi i Antić su mu se skinule kapu i poklonili mu se komentarima u javnosti...
„Velika je čast kada te legende komentarišu. Jako je lepo čuti te stvari. Ali već dosta godina igram u kontinuitetu i znam da uvek imaš neko novo dokazivanje. U današnjem fudbalu ne smeš da dozvoliš ni trenutak opuštanja, moraš uvek da praviš razliku i da daješ sve od sebe. U suprotnom – naći će ti zamenu. U svakom poslu je tako ako želiš ozbiljno da se baviš njime. U fudbalu nema opuštanja, inače će neko drugi da uleti na tvoje mesto.“

Onakva partija, protiv onakvog rivala u onakvom momentu... Ima li šta vrednije?
„Sve protiv Reala ima 10 puta veću vrednost. I da je prijateljska utakmica, pa bi bilo značajno, a kamoli što je Liga šampiona i što je u Madridu na ispadanje... Vidite, mi kao Ajaks smo jako veliki klub. Prevelik klub. Ali oni su najveći na svetu.“

Kako ste se pripremili za revanš? Da li vas je motivisao malo Serhio Ramos koji je „mudro“ procenio da treba da čisti kartone i da je revanš gotova stvar?
„Ko god da je gledao prvu utakmicu, video je da smo bili bolji od njih i da smo zaslužili mnogo više. Mene je iskreno iznenadilo Ramosovo razmišljanje i taj namerni karton. Baš je na holandskoj televiziji Rud Gulit komentarisao to i rekao da ne može da veruje šta je Ramos uradio. ’Da namerno dobije žuti karton?! Pa je l’ on gledao utakmicu? Je l’ video da je Ajaks bio mnogo bolji? Ajaks je trebalo da pobedi. Minimum nerešeno da igra... Kako praviš žuti karton protiv takvog rivala’, pitao se Gulit...“

Teško je ostati imun na to. Jeste li pričali o tome u svlačionici? 
 „Prokomentarisali smo... To te duboko u sebi još više motiviše. Tera te na inat. ’E sad ćeš da vidiš’. U tom smislu...“

I onda ceh plati Kazemiro koji završi na ringišpilu, iako ga već godinama kujemo u savršenstvo defanzive.
„Mislim da su sve ove Lige šampiona uzeli velikim delom zahvaljujući njegovim zaslugama. On im je taj osigurač ispred veznog reda, dozvoljavao je Modriću i Krosu dosta slobode u igri. Rastrećivao ih je defanzivnih zadataka.“

Ali tvoju piruetu nije uspeo da „osigura“. Kako ti je palo na pamet? 
„On mi je prišao blizu, ja sam se okrenuo... Sve se to dešava brzo i zato je bitno da se prepustiš trenutku i uživaš jer onda brže i reaguješ. Nikad ne razmišljam šta ću uraditi, samo uživam u tom danu. Ljudi ne vide koliko je tu pripreme i odricanja pre takve utakmice. I kada dođe utakmica, osećaš se kao da imaš predstavu na kojoj moraš da se pokažeš. To su trenuci inspiracije. Jednostavno je. Igraš fudbal. Ideš da se izigraš. Da probaš nešto najbolje za svoju ekipu. Nema tu planiranja ’E baš ću večeras da uradim ovo ili ono’. To se nikad ne zna. Jednostavno, treba da se prepustiš.“

Jesi li ranije pravio te poteze?
„Pravio sam. Letos protiv Standarda u kvalifikacijama sam tako namestio gol. Prešao sam čuvara i samo dao povratnu. Često ja to radim.“

Nije teško pretpostaviti da je Zinedin Zidan bio inspiracija?
„Pa ko će drugi? On mi je bio idol, uvek sam ga gledao i on je to radio perfektno. Pogotovo taj okret. Zato sam i voleo to isto da radim. I onu njegovu čuvenu biciklicu. Kada je preskoči desno i ode levo. U stvari, njegov svaki potez je bio fascinantan, elegantan... Kad je primi, vidiš da se odmah zalepila za njegovo stopalo. I da ga napadneš, ne možeš ti tu nešto mnogo da uradiš...“

Imaš li još neki omiljeni potez?  Omiljenog igrača?
„Voleo sam ’debelog ’ Ronalda. I Ronaldinja.“

A potez? Ne deluješ baš kao tip koji će raditi makazice.
„Ja i ne znam da padnem. Kada bih uradio makazice, mislim da bih se polomio, a-ha-ha. Nije to toliko ni stvar vežbe, koliko je bitno da znaš da padneš.“

Ima uostalom i lepšeg u fudbalu. Mada je utisak da klasične desetke polako izumiru. I Dušan Tadić je retka zverka...
„Ima ih još, samo sad moraš i da trčiš, pa izgleda drugačije. Ja bukvalno svaku utakmicu najviše pretrčim. Baš protiv Reala sam oborio rekord. Pretrčao sam 12,9 kilometara, ali su mi rekli da sam rekord oborio u „high speed running“. Pretrčao sam 2.400 metara sprintom. Inače, ako trčiš preko 1.500 metara sprintom, to je super rezultat... Ali bez toga se ne može u današnjem fudbalu. Mi moramo da trčimo mnogo i da radimo za ekipu. Da se nudiš i da tražiš loptu. Jer ako stojiš u mestu, poješće te. Takva je pozicija, pošto moraš da budeš svuda.“

Dakle, talenat nije dovoljan?
„Sigurno nije dovoljan. Ništa u životu ne bih postigao da nisam vredno radio. Toga sam uvek bio svestan. Ne kažu džabe: ’Eh da sam imao ovu glavu’. To kažu kada je voz već prošao. Ja sam rano skontao da moram da radim na sebi i da bez toga ne mogu ništa. I voleo sam da radim.“

Može li se radom postići i više od ovoga gde si sada? Možeš li da igraš bolje od ovoga?
„U karijeri nikad ne znaš šta može da se desi. Takav je posao da moraš baš mnogo da se odričeš, ima dosta faktora koji utiču na uspeh, ali najbitnije je na kraju da daš sve od sebe. Dok sam bio mali, najviše sam mrzeo kada mi kažu: ’Uf, pa ti si majstor, ti ne moraš da trčiš’. Naprotiv, mislio sam da moram i da je to jedini način da uspem. Bez rada i tih nekih osnovnih stvari, ne možeš ništa. Tek kada to ispuniš, možeš da postigneš kvalitet.“

Dušanova životna filozofija je jasna iz ovih nekoliko rečenica i pogleda na fudbal. A kakvi su mu planovi, gde mu je bilo najteže da igra, a gde je najveći pritisak, zašto i kako je izdejstvovao transfer u Ajaks, sa kojim selektorom mu je bilo najgore, a sa kojim najbolje, šta treba očekivati od reprezentacije Srbije, šta misli o Ajaksovim „vunderkindovima“, a šta o srpskim talentima... U velikom MOZZART Sport intervjuu sa Dusanom Tadićem u subotu.  

PIŠU: Dejan STANKOVIĆ i Aleksandar GLIGORIĆ
FOTO: MOZZART Sport