Dušan Kecman za MOZZART Sport: Gledam Partizan i nerviram se kao da ja igram…

Buke francuskog vina, raskošni dvorci u komšiluku, ukusna hrana u izobilju... Mali grad, supruga, sin i košarka. Dovoljno da Dušan Kecman i u 37. godini uživa u životu. Partizanov dres natopljen stresom zamenio je Roanovim. Promenio je način života, iz rodnog Beograda otišao u miran francuski gradić, ali strast prema igri koja mu je mnogo dala nije izgubio.

Junak Grobara je daleko od očiju onih koji u njemu vide legendu i strelca jednog od dva koša (uz Đorđevićev iz finala Kupa šampiona 1992. u Istanbulu) koja zauzimaju posebno mesto u istoriji kluba iz Humske.
“Roan je idealno mesto za porodičan život. Grad od nekih 40.000 stanovnika, miran, lep, sve ti je tu... Sin ide u obdanište, kada nemam obaveze prošetamo se, nema žurbe kao u Beogradu. Sve se stiže. Na 50 minuta vožnje je Lion koji mi se mnogo svideo. U okolini ima mnogo prelepih dvoraca, hrana je odlična, što i ne čudi jer je ovaj kraj najpoznatiji po vrhunskoj kuhinji, vinu, sirevima... Ma uživanje”, počinje priču za MOZZART Sport jedan od najtrofejnijih košarkaša crno-belih u istoriji, Dušan Kecman.

U Roanu je i jedan od najpoznatijih restorana na svetu – „Tri grozda“, s prestižne tri Mišelinove zvezdice.
“Gosti su bili Bijonse i Džej Zi. Jedna od stanica u Francuskoj bila im je i Roan. Hrana u restoranu je stvarno odlična, šef kuhinje je godinama isti i služi se po 15 vrsta jela, salata, kolača... Cena prava „sitnica“, oko 250 evra po osobi!”.

Francuska Pro A nekada je važila za „penzionersku“ ligu u kojoj nije teško igrati, ali Kecman se ne slaže s ovom konstatacijom.
“Prvenstvo je čudno i neizvesno. Poslednjih godina šampion nikada nije bio isti tim. S pobedom ili dve si među pet-šest na tabeli, a ako izgubiš, već si u opasnoj zoni. Ima mnogo Amerikanaca i Afrikanaca, igra se brzo i fizički je izuzetno zahtevno takmičenje. Teško je bilo koga pobediti, a prednost domaćeg terena skoro da i ne postoji”.

Upravo ovaj detalj je nešto što ne ide uz mentalitet i shvatanje košarke čoveka koji je, između ostalog, s Panatinaikosom osvojio i evropsku krunu.
“U skoro svim klubovima u kojima sam igrao postojali su pritisak i tenzija, moranje da se osvoji trofej. Kada dođeš u sredinu kao što je ova, gde je normalno i kada pobediš i kada izgubiš, gde nema mnogo emocija, naravno da ti je neobično. I takve stvari treba da se nauče i prihvate kakve jesu, ali meni je teško”.

Kecman nema veliku minutažu kod trenera Luke Pavićevića. Međutim, nada se da će se i to u nastavku sezone promeniti.
“Kada sam dolazio sigurno da sam očekivao da ću više da igram. Odluka trenera je da rotira šest-sedam igrača. Oni imaju njegovo poverenje i oni igraju. Prihvatio sam trenutnu situaciju, ali verujem da ću u nastavku sezone više vremena provoditi na parketu.”

Čelnici Partizana proteklog leta Kecmanu nisu ponudili nastavak saradnje. Koliko mladom timu nedostaje igrač s takvim iskustvom brzo su shvatili i navijači, koji su često „dozivali“ Kecmana u pomoć.
“Kada se sezona završila, ništa konkretno nismo razgovarali. Već tada se znalo da će se verovatno vratiti Duško Vujošević. Otišao sam na odmor, a nešto kasnije sam dobio ponudu Roana koju sam prihvatio. Nedostaju i meni navijači Partizana, zbog publike se igra košarka, ona ekipi daje motivaciju i snagu. U Francuskoj toga nema, čak ni dvorane nisu pune. Dođu ljudi, pogledaju utakmicu, lepo se provedu i odu kućama. Drugačije se ovde shvata sport”.

Upoznati su simpatizeri Roana, ali i saigrači s Kecmanovim potezom karijere iz finala Jadranske lige 2010. u Zagrebu.
“Koš protiv Cibone u poslednjoj sekundi mi je dao pečat karijeri i mnogo je lepo kada znaš da će te ljudi po nečemu pamtiti. Prija mi i danas kada neko pokrene priču o meču u Zagrebu. Cela ta sezona, u kojoj smo se plasirali i na Fajnal for Evrolige, ostala mi je u najlepšem sećanju”.

Otkako je otišao u Francusku, Kecmana skoro da i nema u medijima. Posvetio se porodici, ali bez Partizana ne može ni dan.
“Malo sam se primirio. Posle burnih i uspešnih godina ova sezona je ležernija i mirnija. Kada je Partizan u pitanju, mogu da kažem da gledam svaku utakmicu. Nerviram se kao da sam ja na terenu. Mnogo mi je bilo teško kao kada su na jednu loptu gubili od CSKA, Barselone, Bamberga... Ekipa je mlada i ima ogroman potencijal. Naravno, potrebno je vreme da sve dođe na svoje mesto i da se momci naviknu da Vujoševićev sistem rada, kao i obaveze u velikom klubu”...

Bivši Kecmanov saigrač i kolega iz studentskih dana Petar Božić nedavno je seo na klupu Partizana. Dule ima identične ambicije.
“Čestitao sam Peri. I Partizan i on su napravili pravi potez. Moja je želja da jednog dana budem trener, a kada će se to dogoditi, pokazaće vreme. Uvek sam svesno i racionalno razmišljao i znam da nije daleko dan kada ću završiti karijeru. Na kraju sezone ću videti kako me telo služi, da li postoji motiv da nastavim dalje i u krajnjem slučaju da li ću imati neku ponudu”, istakao je Kecman.

Piše: Darko Matić