Drvo? Ružno pače? Ederbajor? Hteli su Uga Vijeiru, a dobili heroja koji je ispravio greške Paulete

Kada je Kristijano Ronaldo izašao u suzama, bilo je normalno pomisliti da je za Portugalce gotovo. Iako ih Ronaldo nije doveo do finala, iako su nam danima uporno objašnjavli da su TIM. Ali Ronaldo je previše veliki da se bilo kakva njegova situacija sagleda objektivno.

Kada je šok bio absorbovan, a želudac opet na mestu, logično pitanje je: Kako nastaviti bez najboljeg igrača, lidera, čoveka koji je polovina tima?

U srcima portugalskih navijača je tada verovatno počela da tinja nada, a da se u glavi razvijaju film kako bi ovo mogla da bude noć Rikarda Kvarežme. Ili će Nani možda postati Ronaldo? Neki su nade polagali u raspomamljenog Rui Patrisija da će odbraniti sve, pa i penale. Ili u tornjeve Pepea i Fontea. Možda u levicu Rafaela Gereira? Verovatno su i sanjali o nekom bajkovitom potezu nove fudbalske Pepeljuge Renata Sančeza. Ili su verovali u nekog diskretnog heroja poput Žoao Marija ili Adrijena Silve. Ko zna šta se sve večeras motalo po glavi portugalskih navijača... Nadu niko ne može da ti oduzme. I da je bilo 0:3 i igrač manje, pa bi se opet nečemu nadali u finalu.

Osim jednom.

Niko (možda tek poneki ludak) nije razmišljao kako će junak najslavnije stranice u istoriji portugalskog fudbala biti Ederzito Antonio Masedo Lopeš. U narodu poznat kao omraženi Eder! Čupava momčina koja je prethodnih meseci više bio predmet javne sprdnje nego ozbiljne fudbalske polemike. Retko koji Portugalac je do sinoć voleo da vidi Edera u dresu reprezentacije. Štaviše, kosa na glavi bi mu se digla klada bi se zavijorili Ederovi dredovi u bordo dresu. U Srbiji imamo pogrdan, žargonskli ili kako već hoćete nadimak za takve igrače. Drvo. Svi znate po jedno „drvo“ koje vam je pojelo živce. Oni jalovi špicevi, fizički dominantni koji su sa prijemom lopte „na vi“. Nisu atraktivni za gledanje, a mnogo češće promašuju nego što pogađaju. Jednostavno, oni što iritiraju...

Sličnim nadimcima poput srpskog izuma je prethodnih meseci u Portugaliji čašćavan i Eder. Novinari su se suzdržavali da ne napišu ono što običan čovek misli.

Eder nikada nije bio ničiji idol. Kada igrač prođe kroz Porto, Benfiku ili Sporting uvek će biti idol za neke pa makar bio i najgori u timu. Kada dođe iz Brage nema taj kredit, nema ljude koji će mu laskati i tapšati ga po ramenu, govoriti mu je da je najbolji i najlepši. On je išao težim putem do reprezentacije Portugalije. On je jedan od devetorice igrača koji nisu rođeni u Portugaliji, a sinoć su bili u sastavu od 23 koji je upropastio francusku žurku.

Eder je rođen u Africi. U nekadašnjoj portugalskoj koloniji Gvineji Bisao. Kao dete je poput mnogih klinaca iz te zemlje krenuo ka Portugaliji. I počeo da se bavi fudbalom u Koimbri. Igrao je po niželigaškim klubovima, pre nego što ga je kao 19-godišnjaka uzela Akademika gde je počeo sa profesionalnim fudbalom. Posle četiri sezone ga je kupila Braga i to je već bila najava neke ozbiljnije karijere.

Igrao je sa Bragom i u Ligi šampiona, pružao dobre partije, bio u tandemu sa onim isto tako čupavim Alanom pa ne zante koji je koji i tako je došao poziv u reprezentaciju.

Ipak, velikih očekivanja od njega nije bilo. Uostalom, Portugalcima je dosadilo da čekaju „devetku“. Naježe se kad im pomeneš „devetku“. Nedostatak klasičnog centarfora je godinama rak rana reprezentacije čiji dres je nosio jedan od najboljih špiceva svih vremena Euzebio. I one je došao iz afričke kolonije. Kao da dete u Portugaliji kada se rodi premažu nekim otrovom za „devetke“. Kada su izgubili Evropsko prvenstvo od Grka na svom terenu, jedan od glavnih krivaca je bio nesrećni Pedro Pauleta koji je irgao na svakoj utakmici turnira, a nije dao nijedan gol?! Pauletu su kasnije nasledili Elder Poštiga i Ugo Almeida, ali su uvek bili najtanja karika portugalskog tima i prednost protivnika. Da je Portugalija imala predatora u šesnaestercu poput ostalih velikih reprezentacija, verovatno bi i ranije osvojila neko veliko takmičenje. Vrlo moguće da ne bi bilo španske imperije koja im je dva puta nanela bolne poraze. Sve su imali osim „devetke“. Verovatno zato i ima nadimak Ederbajor. Po fizičkoj sličnosti i bezopasnosti nekada odličnog napadača Arsenala koji se pretvorio u lelemuda i velikog ljubitelja visoke plate.

Nikakvih naznaka da će nešto promeniti nije bilo ni pred ovo prvenstvo. Poštiga i Almeida nisu više bili dostojni reprezentativnog dresa jer bi to bilo vređanje inteligencije, a Eder je (p)ostao jedini izbor. To više nije bilo ni „sa konja na magarca“, nego sa magarca na nešto još gore... Uostalom, šta očekivati od napadača koji je na prvi gol u reprezentaciji čekao tri godine, odnosno 15 utakmica, odnosno 598 minuta na terenu, odnosno „milion šansi“. Bilo da je počinjao utakmicu ili ulazio sa klupe, Eder nije predstavljao nikakvu prevagu i nije bio čovek koji bi Ronaldove, Nanijeve ili Kvarežmine asistencije konačno prtevorio u golove. Ukratko, nije bio opasan.

Navijači i javnost su gubili strpljenje, a još kada je Eder doživeo debakl u Svonsiju niko više nije želeo da čuje za njega. U Svonsi je prošlog leta došao kao veliko pojačanje, ali u 13 utakmica nijednom nije zatresao mrežu i Labudovi su ga pozajmili Lilu posle samo šest meseci. Jedva su čekali da mu vide leđa. A ogroman deo Portugalaca je to rado dočekao sa malicioznošću i potvrdom da je sve loše što su ikada rekli o Ederu, bilo potpuno tačno. Surovo, ali tako je. Čovek nikada nije napravio nikakav incident, nikada nikoga nije uvredio, uvek se ponašao kao profesionalac... I niko ga nije voleo.

Zamisliti Edera na EP u reprezentaciji Portugalije, bilo je baš ludo pre šest meseci. Ali selektor Fernando Santoš je imao svoju logiku i bio jedan od onih koji je tvrdoglavo verovao. Tim pre što u Ederu nije video tu toliko čekanu „devetku“ na koju će pasti sav pritisak, već je gledao širu sliku. Santoš se opredelio za igru bez klasičnog centrafora, sa Ronaldom, Nanijem ili Kvarežmom. Edera je označio kao džokera koji bi ulascima sa klupe menjao koncepciju i pomagao kada ne ide. Kao sinoć kada su njegovim ulaskom prešli na 4-3-3. Santoš je to tako video, ali portugalska javnost nije. Navijači nisu želeli Edera u reprezentaciji.

Podsetićemo vas na anketu u portugalskoj štampi uoči objavljivanja spiska za EP. Navijači su u anketi dali više glasova i Ugu Vijeri iz Crvene zvezde. Uz sav respekt prema Ugu i sezoni u Zvezdi, to više govori o animozitetu prema Ederu nego o veri u nekoga ko igra u tamo nekoj Srbiji. Na tom navijačkom spisku od 23 igrača koje bi navijači želeli da vide u Francuskoj bilo je mesta za Vijeiru, ne za Edera. I u brojnim drugim anketama su neki drugi napadači dobijali glasove, a Eder ne. Ma bilo bi mesta i za Cacu Ciganina, samo da Edera ne gledaju u reprezentaciji.

Na sreću Fernanda Santoša, samog napadača i od sinoć celog portugalskog naroda, Eder je pogodio prelaskom na pozajmicu u Lil šest meseci pre početka prvenstva. Razigrao se u Francuskoj, trener Antoaneti ga je pumpao samopuzdanjem, počeo je da pogađa posle fijaska u Svonsiju i tako se na pripremio za smotru evropskog fudbala u Francuskoj na kojoj će zabiti kolac u srce tim istim Francuzima.

Koliko je Santoš verovao u njega, najbolje govori i prijateljska utakmica sa Norveškom uoči EP. U drugom poluvremenu, izenanđeni Eder je dobio kapitensku traku. Na društvenim mrežama je prštalo od šala i prozivki da će ubrzo smak sveta kada je došlo do toga da Eder nosi kapitensku traku. I njemu je posle meča bilo neprijatno da objašđnjava kako je dobio traku, pa je deklamovao ko je sve izašao i da je to splet okolnosti što mu je pripala čast. Jednostavno, njemu je javni sud zabranio da uživa u svakoj privilegiji koju sa sobom nosi reprezntacija.

Valja se prisetiti i jednog detalja sa početka prvenstva. Santoš je na konferenciju za medije 11. juna poslao Edera iako se očekivalo neko veće ime da novinari imaju šta da pišu. I prvo pitanje je bilo kako se oseća kao „ružno pače“ portugalske reprezentacije. Iz ove perspektive to deluje nepristojno, a tada je to bilo legitimno jer Eder trpi sve.
„Pokušavam da se distanciram, da ne razmišljam o komentarima i kritikama. Neću nikoga da ućutkujem, ne pada mi na pamet. Pokušaću da napornim radom zaslužim poverenje. Jedino me zanima uspeh tima“, rekao je Eder braneći se od rafalne paljbe medija koji su pokušavali da isprovociraju neki zapaljiv odgovor kojim bi ga još više ogadili navijačima.

Rekao je: Uspeh tima. Dakle, nije pominjao svoje golove. Nije ništa obećavao. Upravo ga je trener Antonaeti iz Lila opisao kao igrača koji ima mnogo kvaliteta, ali i jedan nesvojstven za „devetku“. Antoaneti je rekao da Eder nije sebičan i da je čak previše darežljiv prema saigračima kada je u šansi.

Čupavi je čekao svoju šansu i rastao sa timom koji nikoga nije oduševio na ovom EP. Sva ta ogorčenost u narodu zbog portugalske defanzive, račundžijskog pristupa, čekalice i taktike možda proizilazi i iz podsvesti da Portugalci igraju lep fudbal. Uvek su igrali lepo. Igrali su najlepše 2004. i vratili se kući nezasluženo posle polufinala. Bili su moćni sa Figom i Rui Koštom 2004. ali su završili na kolenima pošto su upali u grčku zamku. Ovoga puta su rešili da oni budu ti koji će čekati...

I kao što su Portugalci čekali protvnike celo prvenstvo i kažnjavali ih ispraćeni ogromnom dozom sreće, tako je i Eder čekao da odigra svoju ulogu sa klupe. Čekao je sve do trenutka kada je voda došla do grla. Mnogima nije bila jasna odluka Santoša da ubaci Edera umesto Sančeza jer je bio orijentisan na potpunu defanzivu. Ali portugalski selektor je tokom ovog prvenstva bio u pravu za svaku izmenu koju je napravio. Pogledajte izmene koje je pravio, minute u kojima je to radio, karakteristike rivala protiv kojih je igra, konačan epilog i sve će vam biti jasno. Najbolju je sačuvao za kraj.

Eder po ulasku nije napravio neke bitne stvari. Bio je tu kao martinela, da odvuče pažnju sa Nanija ili Kvarežme, eventualno da skoči na nekom prekidu... A onda je u njemu prokuvala neka sirova afrička snaga kao kod nesrećnog roba koji skine okove. Primio je loptu na 35 metara, dva puta se Koščielni odbio od njega kao malo dete. I opet je delovao nezgrapno, bezopasno i kao da nije znao šta će sa loptom. Verovatno prvi put u životu je rešio da bude sebičan. Zategao je desnom nogom i raspalio u donji ugao. Igo Loris nije to očekivao. I ne gtreba ga kriviti. Niko to nije očekivao od Edera!

Posle adrenalinskog skoka i urlika radosti, svaki Portugalac je u tom trenutku osetio grižu savesti, poželeo da se nekako izbriđu sve one uvrede, kritike i komentari koje je po raznim portalima napisao o Ederu. Pomislio je na sve one etikete koje je nalepio na leđa Edera. Cela Portugalija je u tom 109. minutu uskliknula, a verovatno je u 110. poželela da kaže jedno kolektivno „IZVINI“.

A on?

Nije trenutke slavlja iskoristio za pet minuta osvete. Prvo se zahvalio timu, pa otkrio kako mu je Ronaldo rekao da će dati gol i jednostavno poručio da je srećan. Na ovu sreću više niko ne može da mu pljune. On je uspeo ono što nisu Euzebio, Futre, Rui Košta, Figo, Nunjo Gomeš, Kristijano Ronaldo...

Od sinoć, pa za večnost će u fudbalskim alamansima stajati ime: Eder. Nije to ni njegov imenjak iz Zikove generacije Brazila sa nadimkom „Đule“, ni ovaj Argentinac sa italijanskim pasošem iz Intera. Eder broj jedan je od sada čupavi baja što je zategao praćku u 109. minutu. I što je zaslužio jedno veliko izvinjenje. Otišao je na fudbalski Olimp. Kada za 20, 30, 50 godina bude izašao neki album sa sličicim, neka brošura, vodič ili nešto slično za najavu evropskih prvenstva, stajaće tamo da je Eder rešio. Kao što se razne generacije pitaju ko su bili Ponedeljnik, Marselinjo, Anastazi, Panjenka, Vilfort, Birhof ili Haristeas tako će se neko jednog dana pitati ko je bio Eder.

I opet kada vas neko bude pitao “a kakav je igrač bio taj Eder“, mnogi će odgovoriti „ma, drvo“...

Nije on ništa bolji igrač od sinoć. Nije preko noći postao jedan od najboljih evropskih napadača. Ali nešto se vratilo, neki geometar je presudio da je Ederzito Antonio Masedo Lopeš – zaslužio!

(FOTO: Action images)