DOSIJE BARSA: Mes(i) que un club

Barselona je izgubila od Reala i sve je pošlo dođavola... Da je kojim slučajem reč o nekom presudnom El klasiku u maju, ovakav epilog možda i ne bi bio iznenađenje. 

Ali problem je što je Barsa izgubila meč od REAL SOSIJEDADA na polovini sezone!? U takvim klubovima se takve stvari ne dešavaju posle takvih poraza. 

Da je pobedila, Barselona bi bila prva na tabeli Primere. Uz prvo mesto u grupi u Ligi šampiona ispred PSŽ-a i Ajaksa i standardno mesto u osmini finala Kupa kralja, to je bilans kakav bi svaki sosios Barse rado potpisao uoči početka sezone. Gde ćete bolje u najjačoj ligi Evrope? Uz statistički najbolju odbranu Evrope i atomski napad koji poput vulkana može da proključa svakog časa, niko normalan tu ne bi video problem i ne bi imao šta da pridikuje. Ali poraz od Real Sosijedad je bio okidač za eksploziju u Kataloniji. Izneo je na površinu sve spletke i zlu krv koji su se minulih godina taložili na Nou Kampu. 

Ako je neki klub prethodnih sezona bio primer jedinstva i automatizma, onda je to bila Barsa. Vladao je gotovo „sektaški“ pristup prema kojem svako ko ne misli isto i ko se ne povinuje davno uspostavljenim Krojfovim kanonima – jednostavno nije dobrodošao. Sve je bilo isplanirano do sitnih detalja, a trofejni muzej je polako postajao tesan. 

Procvat je započeo dolaskom Đoana Laporte 2003. posle očajnog mandata sjajnog potpredsednika, ali lošeg predsednika Đoana Gašpara. Laporta je u okviru grupe Plavi slon napravio drim tim funkcionera koji imaju jasan cilj kako da skrešu troškove i naprave od Barse ultraprofitabilni brend. Sandro Roselj je došao iz Najkija, marketing genijalci Feran Sorijano i Mark Ingla su napustili uspešne privatne firme i posvetili se klubu. Kreiran je slogan „Primer, el Barca! (Barsa na prvom mestu)“. Laporta ubedljivo pobeđuje Luisa Basata na izborima i pravi čistku u foteljama. Nunjezovi dinosaurusi su konačno kapitulirali. Matora garda je zbrisana. Što se sportskog sektora tiče, Laporta je otišao na hodočašće kod Johana Krojfa. Nikada nije krio da mu je Krojf bio duhovni otac, išao je kod njega po mišljenje i to je bio razlog Rajkardovog dovođenja. Krojfov đak iz Drim tima Ćiki Begiristajn je preuzeo ulogu sportskog direktora. Ronaldinjo je bio prvi veliki potez. I to u trenutku kada je prva meta Dejvid Bekam izabrao Real pre Barse. Dinjo se ispostavio kao najbolji plan B u istoriji fudbala. Roselj je znao kako sa „svojim“ Najkijem da iskoristi sav marketinški potencijal brazilskog čarobnjaka. Barsa i R10 postaju fudbalski brend broj jedan, a Rajkardova ekipa tada igra spektakularan fudbal koji donosi armiju novih navijača na svim kontinentima. Milioni samo kaplju u klupsku kasu. 

U leto 2005. usledili su prvi potresi kada je Roselj s Bertomeuom i svojom ekipom okrenuo leđa Laporti. Možda je jabuka razdora bila i politika. Laporta je na prvim izborima počistio Luisa Basata, ekstremistički nastrojenog secesionistu bliskog nekim opasnim grupama iz katalonskog podzemlja. Iako je Laporta važio za pristalicu katalonske nezavisnosti, očigledno nije bio dovoljno uverljiv i desničarski nastrojen u tim stavovima. Još kada je otkriveno da je u klub uveo Alehandra Ečeveriju koji je u prošlosti podržavao fondaciju Fransiska Franka, Laporta je definitivno izgubio poverenje secesionističke elite u Kataloniji. Roseljov odlazak ga ipak nije povukao na dno. Ronaldinjo i Larson su doneli Ligu šampiona. Navijači su tada obožavali Laportu koji u idelanom trenutku bez protivkandidata na izborima započinje drugi mandat. 

Svi oko njega su radili perfektan posao. Dovoljno je reći da je Sorijano utrostručio prihode i da je klupski deficit od sedamdeset miliona godišnje prerastao u suficit od sto miliona evra. Roselj je postavio standarde u zaradi od TV prava, a Ingla naterao Audi, Telefoniku, Betendvin, Tošibu i ostale gigante da se utrkuju ko će dati više novca Barseloni. 

Ali Laportin harizmatični, liderski stil se nekima nije svideo. Pokupio je svu slavu za sebe i počela su previranja. U leto 2008. Laporta doživljava drugi opozicioni udar, ali i ovoga puta izlazi kao pobednik. Feran Sorijano i još neki članovi upravljačkog borda su izgubili i podneli ostavke. Uticaj Krojfa na Laportu je postajao sve veći, ali tada u vreme druge krize im se nebo otvorilo i zajedno su doneli istorijsku odluku imenovanjem Pepa Gvardiole za trenera. Krojf je u svom nekadašnjem miljeniku i produženoj ruci na terenu video idealnog naslednika koji će primeniti njegovu doktrinu. 

Gvardiola je raskrstio sa Ronaldinjovom generacijom i lansirao Mesijevu. Barsina tiki-taka tada drma Evropom, a Real i Ronaldo mogu samo da gutaju prašinu. U prvoj sezoni Pep i Mesi su osvojili sve! Laporti tada ističe mandat i kao najuspešniji predsednik u istoriji kluba mora da napusti fotelju. Poslednji Laportin potez u leto 2010. godine je i jedan od najkontroveznijih. Na nagovor Krojfa je menjao Etoa i pedeset miliona evra za Zlatana Ibrahimovića.

Na izbore izlaze Laportina prva (Roselj i Bertomeu) i druga (Ingla i Sorijano) opozicija. Roseljova ekipa je pobedila i zauzela čelne pozicije u klubu.

Svestan šta se dešava na izborima, nogu je za Laportom povukao i sportski direktor Begiristajn. Dve godine kasnije je zajedno sa Feranom Sorijanom posle neuspešnog „bušenja“ Roseljove uprave za ogromne pare otišao u Mančester Siti. 

Kako je sve funkcionisalo tako besprekorno Roselj i ekipa nisu mogli, a ni smeli bilo šta da promene. Odlaskom Laporte, Mesi i Gvardiola postaju veći i jači od svih u klubu, pa i od novog rukovodstva. Prilično čudno za klub čiji je moto „Mas que en club.“ Zahvaljujući Gvardiolinom uticaju, funkciju sportskog direktora je od Ćikija preuzeo Zubizareta iako to nije bilo po volji Roseljovim najbližim saradnicima. Epilog smo videli pre nekoliko dana... 

Dolaskom Roselja ograničen je Krojfov uticaj. Roselj ne može da smisli Krojfa i jedna od prvih odluka je bila da mu oduzme titulu počasnog predsednika, nakon čega je Krojf rekao da više neće kročiti na Kamp Nou dok je „ta banda tamo“. Na taj način se i Pep lagano istrgao iz Johanovog čeličnog zagrljaja i dobio potpunu autonomiju. Učenik je nadmašio učitelja u kojem je tada kuljala sujeta.

Gvardiola je postao hit, a Mesi vladar Evrope. Ni dolazak Murinja u Madrid ne uspeva dovoljno da uzdrma temelje katalonske imperije.

Ali Mesi polako počinje da jede klub iznutra. Zbog njega je čak i Ibra višak i mora da se spakuje. Gvardiola tada pristaje da sve podredi Mesiju. Pokazuje da je genijalac, jer bi samo ludak u bilo kojoj priči žrtvovao Mesija. Oličenje La Masijine dominacije. Pa makar i zbog Ibre. 

Pep je bio jedini trener koji je znao da „hendluje“ Mesijem. Dovoljno inteligentan i lukav da mu hrani sujetu, ali i da izvlači ono najbolje iz njega. Znao je Pep kada sme lagano da pritisne Argentinca, ali se nikada nije usudio da gradi autoritet u ekipi preko leđa najboljeg igača. Limenka koka-kole je povukla granicu  u svlačionici i pokazala da je Mesi gazda. On može ono što mu se prohte, pa čak i da pije koka-kolu kada ostali ne smeju. Uostalom, ako na stranu stavimo Pepa i njegov način, jedini trener koji je bio veći od Mesija i kojem Leo nije smeo da postavlja pravila je Maradona. Svi znamo kako se to završilo... Ni Pep nije mogao više od četiri godine. Nije upao u zamku samozadovoljstva i laskanja već je doneo pravu odluku da napusti klub posle veličanstvenih rezultata i prvog ozbiljnog udarca od Murinja.

Kada je Gvardiola otišao, Mesijev uticaj je postao neograničen. Iznad njega nije bilo više nikoga. Ali ono što je savršeno funkcionisalo kod Laporte, Sorijana, Begiristajna i Gvardiole počinje da se raspada kod Roselja. Pokojni Tito Vilanova nije mogao da iznese takav teret i nažalost nije imao ni dovoljno vremena. Nastavio je Pepovim stopama, vratio krunu u Primeri, bacio Kataloniju u trans kada je protiv Levantea zaigrao sa 11 igrača iz La Masije, ali ga je opaka bolest sprečila da pokuša da nadmaši učitelja. Ubrzo su stvari otišle toliko daleko da je klub imenovao Mesijevu želju Tatu Martina za trenera! Projekat koji se završio prilično neslavno. Zanimljivo, sardanju su ubrzo nastavili u reprezentaciji Argentine. 

Istovremeno Roselj i kompanija sami sebe sahranjuju nekim glupim potezima. Muljanje s Nejmarovim transferom je na kraju koštalo Roselja i ostavke, pa je Bertomeu preuzeo klub. Čovek iz košarke je preuzeo fudbalskog diva! To je značilo i giljotinu za Zubizaretu. Na žalost slavnog Baska, ni on nije dao mnogo povoda da dobije podršku u ratu sa Bertomeuom. Koliko je on zaista imao uticaja u svim tim transferima, teško je proceniti. Ali istorija je zapisala i u njegovom CV-ju će stajati da je potrošio preko devedeset miliona evra na Afelaja, Adrijana, Fabregasa, Sančeza i Songa. Mega kupovine poput Vilje, Nejmara ili Suareza su ipak bile odluke koje su veliki klupski projekti. Četiri godine je Zubi bezuspešno tragao za štoperom i Barsa je često doživljavala i blamaže u tim potragama, da bi se sve završilo dovođenje Matjea i Vermalena za trideset miliona! U poslednjih godinu-dve je zanemarena i La Masija, Barsina deca su se rasula po belom svetu, a posebno bolan udarac za Katalonce je kada vide kako su posle odlaska proigrale neuspešne akvizicije Sančez i Fabregas. Na kraju, klub je došao u situaciju da oba desna beka (Montoja i Alves) mogu da idu bez obeštećenja. A Barsa to ne može da pokrije jer su je zabranjene nove kupovine. 

Zubizaretin izbor je bio i njegov dugogodišnji saborac Luis Enrike. Roselj je jedva progutao taj potez. Posle debakla sa Tatom Martinom, možda je Zubi tražio nekoga sa čvršćom rukom. Prgavi Lućo se uklapao u profil i plus je čovek iz Barsine kuće. 

Ali Mesijev prag tolerancije je mnogo manji nego ranije. Real Madrid je od kluba gde je Murinjo podizao temperaturu i gde su igrači bili podeljeni na klanove, dolaskom Ančelotija postao složna i harmonična sredina. Situacija se okrenula za 180 stepeni na relaciji Madrid - Barselona. Najviše na štetu Mesija. Ronaldo je prvo prekinuo njegovu dominaciju i uzeo Zlatnu loptu, potom je Real osvojio Ligu šampiona, pa su mu Nemci uzeli i Mundijal, a sva je prilika da će mu Ronaldo uzeti još jednu pozlaćenu loptu. Previše gubitaka i bolnih momenata za velikog šampiona kakav je Leo. Poslednje što mu je bilo potrebno je trener koji će zavoditi disciplinu. Počela je još jedna sapunica na Nou Kampu i zla krv je opet provrila. 

U San Sebastijanu je sve eksplodiralo, iako je meč imao sjajnu uvertiru za Katalonce posle toliko čekanog poraza Reala na Mestalji. Enrike je uoči zimske pauze dao južnoameričkim fudbalerima bonus od tri slobodna dana u odnosu na ostatak tima jer ih narednog leta čeka Kopa Amerika. Međutim, Suarez i Maskerano su za razliku od Mesija, Nejmara i Alvesa odbili pnudu i pojavili se na treningu 30. decembra sa ekipom. Možda je Luis Enrike pokušao da napravi neki test i proveri poverenje svojih igrača. Uglavnom, uradio je to na pogrešan način u jednom od najgorih momenata. Na stadionu Anoeta na kojem Barsa nije pobedila u prethodnih pet gostovanja i gde je ovoga puta mogla da dobije prvo mesto na tabeli, Lućo je odlučio da vesla uzvodno ostavivši Mesija, Nejmara, Alvesa, Pikea i Rakitića na klupi. Naravno, jedino je zbog Mesija na kraju ispao problem. Psiholog ekipe (kojeg je doveo Enrike) posle meča je hteo da razgovara sa Leom i odbijen je na nimalo prijatan način. Da bi Argentinac potom „zapratio“ Čelsi na Instagramu i sutra zbog „stomačnih tegoba“ propustio trening! Priča u koju niko nije poverovao i koja je izazvala opštu paniku  u Kataloniji. Bertomeu je jedva čekao kiks da konačno otpusti Zubizaretu, ali ga je na kraju snašla lavina kakvoj se nije nadao. Ako Zubizaretin odlazak može nekako da objasni, kako onda objasniti i odlazak legende Pujola? Loša atmosfera koja vlada u klubu se potpuno prenela na ekipu, a starosedeoci Ćavi, Inijesta i Buskets su pokušali da smire situaciju i organizovali sastanak na kojem su poručili predsedniku da „Mesi mora da bude srećan“. Uostalom, trener je umeo i njima i Pikeu da stane na žulj ove sezone konstantnim rotacijama.

Bertomeu svakako nije fan Enrikea, a već sada može da se odbrojava do kada će Lućo izdržati na klupi Blaugrane. Međutim, ime njegovog naslednika neće biti Bertomeuova briga. U poslednjim anketama, „čovek iz košarke“ je najomraženiji predsednik u istoriji Barse. Raspisao je izbore i polako završava svoju neuspešnu misiju iako će se sledećeg leta opet kandidovati. Uz njega se očekuju još tri kandidata. Miljenik navijača i favorit Đoan Laporta, zatim Laportin nekadašnji saradnik Agusti Benedeto i Roseljov „trojanac“ Toni Freića. Iste struje se i dalje bore za prevlast dok Barselona pati. Za prethodne dve godine su osvojena samo dva trofeja. Ko god da bude novi predsednik, očekuje ga brdo posla. Popuniti trofejnu salu, dovesti novog dirketora i novog trenera, ostaviti ekipu konkurentnom uprkos zabrani tansfera i što je najvažnije: rešiti situaciju sa Mesijem!

Barsin najbolji igrač ima ugovor do 2018. godine i nerealno je očikvati da ode iz kluba u narednih godinu i po. Malo je klubova koji mogu da ga priušte, a tu je i finansijski fer-plej. Gvardiola i Bajern bi mogli nešto da pokušaju uz pomoć Adidasa, Sorijano, Begiristajn i kum Aguero bi mogli da pokušaju da ga namame u Mančester Siti, ali najrealnija opcija je da ipak ostane u Barsi. 

Do sada nije pokazivao želju da ode iz Katalonije, a trenutna ljutnja je samo upozorenje da Enrike može da traži klub za sledeću sezonu. Ako se Laporta opet vrati u klub narednog leta, otvorena su vrata i za povratak Gvardiole 2016. godine, a onda bi i Mesiju sve bilo potaman. 

Barsa do tada mora da pokuša da izvuče nešto od aktuelne sezone. Jedina dobra stvar za njih je što su za razliku od Bajerna, Reala ili Čelsija, oni daleko ispod svojih limita u dosadašnjem delu sezone. Ako prorade, Katalonci mogu da izazovu uragan. Prva šansa je meč sa najtežim rivalom Atletikom u narednom kolu. Rival nije mogao da bude komplikovaniji. Simeoenov Atletiko koji Barsa nije nijednom pobedila u šest mečeva prošle sezone i kojem Mesi nije dao nijedan gol u tih šest duela. Ili će Barsa proraditi ili slede totalni krah i letnji remont.

(FOTO: Action Images)