Na današnji dan, pre 64 godine, 9. oktobra 1949. otvoren je tada novoizgrađeni stadion Jugoslovenske narodne armije, a na njemu se okupilo 70.000 gledalaca da posmatra utakmicu Jugoslavija – Francuska (1:1) u okviru kvalifikacija za plasman na Mundijal u Brazilu.

Zanimljivo je da je stadion izgrađen na mestu nekadašnjeg stadiona predratnog Beogradskog sportskog kluba (BSK), koji je posle rata odlukom države dodeljen Partizanu. Do izgradnje novog zadanja taj objekat je nosio naziv ''20. oktobar''. Kapacitet mu je bio 5.500 hiljada mesta na drvenim tribinama, uz maksimum još 25.000 stajaćih mesta.

Oktobra 1948. godine u Beogradu je trebalo da se održe balkansko-srednjoevropske atletske igre, ali se pričalo da je Staljin stavio veto na to atletsko nadmetanje, ali su generalni predvođeni Tempom Vukmanovićem rešila je da završi stadion, smatrajući da je Beogradu potreban odgovarajući sportski objekat. Stadion je bio namenjen Partizanu i predviđao je kapacitet od sto hiljada gledalaca.

Kako navodi sajt crno-belih, tada je došlo do nesuglasica sa pristalicama Crvene zvezde, koje su ''optužile rukovodstvo Partizana za megalomaniju.''
''Na zaprepašćenje partizanovaca, Zvezdinom taboru priključuju se Ivan Gošnjak i Koča Popović, i kako je to u ono vreme bilo, morao je Tito da interveniše. Na sastanku kod Tita, po Tempovim sećanjima u Memoarima, prvi je reč uzeo Gošnjak i optužio da se gradi veliki stadion i troše ogromna sredstva u situaciji kada hiljade oficira nemaju stanove. Tito je našao srednje rešenje: dozvolio je da se gradi stadion, ali je upozorio da ne sme biti veliki i da se ne smeju trošiti velika sredstva. Tako je sagrađen stadion JNA, ali umesto sto, mogao je da primi 60.000 gledalaca (po projektu). Ovaj reprezentativni objekat dovršen je posle Tempovog izlaska iz armije'', podsećaju iz Humske i dodaju da je iako nedovršen stadion 1949. otvorio general Peko Dapčević predavši ga na upotrebu Jugoslovesnkom sportskom društvu Partizan 22. decembra 1951. na svečanosti upriličenoj u fiskulturnoj sali novoizgrađenog stadiona.

Pedeset godina kasnije, još jedan događaj uzburkao je ovdašnju javnost. Prošlo je tačno 14 leta otkako je selekcija tadašnje Jugoslavije izborila plasman na Evropsko prvenstvo u Holandiji i Belgiji, a tamo je stigla posle remija s Hrvatskom u paklu Maksimira (2:2)!

Državni tim pod vođstvom selektora Vujadina Boškova je 9. oktobra 1999. gostovanjem u Zagrebu završavao kvalifikacioni ciklus i bio mu je potreban najmanje remi da bi kao prvi u grupi vizirao put na EURO. Baš se to dogodilo, iako su Vatreni bili favoriti grupe, jer su u nadmetanje ušli kao treća reprezentacija sveta sa Mundijala u Francuskoj godinu dana ranije.

Domaćin je na krcatom stadionu Dinama poveo sredinom prvog poluvremena golom Alena Bokšića, ali je onda u razmaku od samo pet minuta sadašnji selektor, tada bombarder u najboljim danima Siniša Mihajlović izveo dva slobodna udarca sa identične pozicija, a Predrag Mijatović i Dejan Stankoivć verovatno najčudnijim golovima u bogatim karijerama doneli preokret kojim će ućutkana publika danima pripremana za slavlje. Kasnije izjednačenje Marija Stanića bilo je nedovoljno ekipi Miroslava Ćire Blaževića za proboj na prvo mesto na tabeli, pa je u Holandiji i Belgiju otputovala naša reprezentacija.

Meč je, između ostalog, ostalog upamćen i po crvenom kartonu Zorana Bate Mirkovića koji je u završnici prvog dela naseo na provokaciju Roberta Jarnija, a španski sudija Hoze Garsija Aranda mu pokazao direktan crveni karton.

To su bili dani, to je bila reprezentacija...

(FOTO: Action images, partizan.rs)