DOBAR JE MALI: Rafinja Alkantara - Novi tajfun sa Kamp Noua

Posle sušne sezone na Kamp Nouu su počeli da duvaju novi vetrovi, i to uraganske snage, jer je Barselona oterala igrača kojeg je najmanje tri godine pokušavala da vrati kući – Seska Fabregasa. Da iznenađenje bude još veće, na izlaznim vratima je i čovek koji je simbol i sinonim za ovaj klub – Ćavi Ernandez. Ipak, dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, tako da su ovi vetrovi promene u Kataloniju vratili jedno drugo dete kluba – Rafinju Alkantaru.

Mlađi brat fudbalera minhenskog Bajerna Tijaga, sin osvajača Svetskog prvenstva, poznatog Brazilca Mazinja, prošlu sezonu proveo je na pozajmici u Selti koju je vodio Luis Enrike. Bio je ključni igrač u partijama kluba iz Viga koje su premašile sva očekivanja, Rafinja je zabeležio 32 nastupa u Primeri, četiri puta je tresao mrežu i pet puta asistirao saigračima za gol, tako da je prvi potez koji je Španac napravio kada je seo na klupu Blaugrane bio premeštanje talentovanog fudbalera u prvi tim.

U ovoj rubrici smo već nekoliko puta pisali o igračima koji dolaze iz fudbalskih porodica, ali verovatno niko nema pedigre kao Rafinja – barem dok ne stasa sin Kun Aguera kojem je Maradona deda, a Mesi kum. Rafinjin otac je bivši reprezentativac Brazila Mazinjo koji je sa Selekaom 1994. osvojio Mundijal u SAD-u.  Rođeni stariji brat mu je Tijago Alkantara iz Bajerna koji je takođe nastupao za Barselonu. Porodica Alkantara je u srodstvu i sa napadačem Benfike Rodrigom, tako da je jasno šta je glavna tema na porodičnim okupljanjima.

Zvuči kontradiktorno da je Mazinjo s Brazilom osvojio Mundijal, jer njegov sin Tijago sada nastupa za reprezentaciju Španije. Mlađi naslednik je takođe izabrao zemlju u kojoj je odrastao, pa je igrao za Furiju u kadetskoj konkurenciji, a osvojio je i Evropsko prvenstvo za igrače do 19 godina. Ali onda se izgleda setio da je rođen u Sao Paulu i da mu se otac ne zove Raul, te je odlučio da obuče žuti dres i plavi šorc, tako da je pred nama novi slučaj „Boateng“: dva rođena brata će igrati za različite reprezentacije, poput Džeroma i Kevina Princa.

Rafinja je sa 13 godina učlanjen u najpoznatiju omladinsku školu na svetu – La Masiju i od tada brani boje Blaugrane, a 2011. prekomandovan je u B tim Barselone. Iste godine je i debitovao za prvi tim i to u Kupu kralja, zabeležio je nastup u Ligi šampiona, ali nikada nije nosio dres katalonskog giganta u Primeri. Zato je usledila pozajmica u Seltu koja se pokazala kao pun pogodak, jer je Rafinja tamo dobio potrebnu minutažu da napreduje i da stasa, kako bi bio zaslužio da stane rame uz rame sa Mesijem i Inijestom. U Primeri je debitovao leta 2013. godine, noseći svetloplavi dres kluba s Balaidosa, a prvi gol u najboljoj španskoj ligi je usledio samo 12 dana posle debija. Luis Enrike ga je minule sezone ostavljao na klupi ili kod kuće samo kada je morao, te je mladić nastupio na 32 meča u ligi, postigao četiri gola, a saigračima direktno omogućio da postignu pet. To je devet od ukupno 49 golova Selte, skoro 20 odsto i bolji učinak od svih u ekipi.

On će sledeće sezone zajedno s Đerarom Deulofeuom biti sveža, a domaća krv u ekipi kojoj je možda prošle godine najveći problem i bila motivacija, jer šta i kome dokazivati kada svi godinama pričaju da ste nedodirljivi, vanzemaljci…

Rafinja zato ima šta da dokaže, prvenstveno da izađe iz Tijagove senke, a i iz očeve koja ima oblik „Boginje“, da zaradi poziv za A reprezentaciju Brazila i naravno da osvaja trofeje. Nema sumnje da je on prošle sezone postao Enrikeov miljenik i da će sledeće godine dobiti šansu da Kataloncima pokaže šta ume, a oni su posebno slabi na igrače iz svoje škole. Značajno više prostora će imati ako klub napuste Aleksis Sančez i Kristijan Teljo, za šta postoji velika mogućnost.

Rafinja najčešće igra na poziciji desnog krila, mada je karijeru počeo na poziciji centralnog veznog igrača i nije zaboravio kako je to igrati na sredini terena. Njegovi kvaliteti više dolaze do izražaja uz aut-liniju, jer je veoma brz i neverovatan dribler koji ponekad „umire u lepoti“, ali to se mora oprostiti ovoj vrsti fudbalera koja polako izumire. Doduše, Rafinja se ne zadržava dugo na boku, njegov karakterističan potez je nagla promena ritma i ulaženje u sredinu terena, slično onome što rade Roben i Mesi, jer je i njemu jača leva noga.

Ostale su mu i neke navike iz perioda kada je počinjao svoju fudbalsku priču, tako da mu nije problem da se vraća po loptu i na svoju polovinu ako treba, pritom i dalje ima njuh za oduzimanje lopte, a i snagu za ulazak u duel, pa je vrlo koristan i u defanzivi, pogotovo za Barsinu igru agresivnog pritiska koja stupa na delo čim tiki-taka zakaže. Često se i zanese u želji da on što pre bude taj koji će moći da se igra sa loptom, a ne protivnik, pa je prošle sezone zaradio i sedam žutih kartona. Uprkos tome što ga navijači Barse od prelaska u drugi tim porede sa Ćavijem i Inijestom, utisak je da Rafa ima znatno drugačiji stil igre, direktan i zasnovan na fizičkim koliko i tehničkim osobinama, pa je po tome najbliži Arjenu Robenu, samo što Brazilac nije toliko sebičan.

To koliko Enrike ozbiljno računa na tamnoputog fudbalera najbolje pokazuje izlazna klauzula mladog fudbalera koja iznosi 30.000.000 evra, jer bi uz nju Blaugrana mogla da izvuče barem 15.000.000 od mnogobrojnih zainteresovanih i imućnih klubova, mahom engleskih. Ali Enrike je odlučio da menja ekipu iz temelja, shvatio je da Barsa mora da ima i plan B, a i C za utakmice u kojima tiki-taka ne funkcioniše, te su mu potrebni i igrači različitih karakteristika koji mogu da se dodaju do iznemoglosti rivala, a i da sami preuzmu odgovornost, zalete se ka golu i reše meč. A Rafinja nudi upravo to.

Piše: Miloš Stanković