Čudni su putevi Gospodnji: Konteov učenik od zatvorskog praga do moskovskog narodnog junaka

Gazda Leonid Fedun imao je sasvim drugu ideju. Dmitrija Aleničeva svejedno nije voleo još otkako je 2006. godine rekao da ga je "sramota ovakvog Spartaka" zbog čega je i oteran iz kluba. Ovog leta prvi pik je bio Kurban Berdijev. Odavno je Fedun tu ideju fiksirao u glavi. Masimo Karera trebalo je samo da utegne odbranu. Ništa više.

Tri meseca kasnije Spartak je na čelu prvenstva Rusije, a Karera je od pomoćnika sa strogo defanzivnim zadacima promovisan u šefa struke. Aleničev nije mogao ni da pretpostavi da je onog trenutka kada je bivšeg pomoćnika Antonija Kontea preporučio Fedunu u stvari sam sebi izabrao naslednika.

Da se vratimo malo u prošlost, da ne bude zabune...

Aleničev je kao igrač sa Spartakom četiri puta uzastopce bio prvak Rusije sredinom devedesetih. Kao trener se nije proslavio. Tribina ga je i progurala do klupe. Fedun nije imao kud. Morao je da proguta knedlu i rukuje se s čovekom koga baš i ne voli od te 2006. Ali nikada mu nije previše verovao. Kad je Aleničev ostao bez asistenta zaduženog za odbranu, Fedun je insistirao na Italijanu u stručnom štabu. Već je imao jednog. Trener golmana Đanluka Riomi šapnuo je Karerino ime Aleničevu, iako je Fedun prvo "napao" čuvenog Alesandra Nestu. Bezuspešno.

Međutim, i Karera je imao dobre reference. Kao igrač je bio član šampionske generacije Juventusa pod Marčelom Lipijem, legendom ga smatraju i navijači Atalante. Kasnije je vodio omladinsku školu Juventusa, bio asistent Antonija Kontea kada je Stara dama bila nedodirljiva u Seriji A. Tokom one Konteove suspenzije zbog neprijavljivanja nameštene utakmice čak je i vodio ekipu sa klupe. Pa i osvojio italijanski Superkup 2012. savladavši Napoli sa 4:2 u Pekingu. Direktor Juventusa Džon Elkan tada je rekao: "Karera je u svojoj prvoj utakmici na mestu šefa struke osvojio više trofeja nego Zdenjek Zeman za celu karijeru".

Ruska štampa, poslovično oprezna s Italijanima posle Fabija Kapela, oduševljeno je prihvatila Kareru. "Pojačanje leta", pisao je Sport ekspres. Niko nije ni pominjao tragičnu novogodišnju noć iz 2011. godine, kada je Karera bio učesnik lančanog udesa u kome su dve devojke izgubile život zbog čega je i proglašen krivim za ubistvo iz nehata i osuđen na dve godine i šest meseci zatvora (na kraju je žalba urodila plodom, platio je finansijsku kaznu, ali nije robijao).

Fedun ipak nije bio oduševljen. Sanjao je Berdijeva. Čekao šansu da otpusti Aleničeva. Kiparski AEK mu je i uručio šansu izbacivši Spartak iz Lige Evrope. Nedugo potom Berdijev, nekoliko meseci posle čudesnog osvajanja drugog mesta u prošloj sezoni, daje otkaz u Rostovu, svi su očekivali da je stvar završena i da je baš on novi trener Spartaka. Avaj, Berdijev je navikao da radi po svome, a i Fedun, bivši vojni oficir - iako ražalovan još 1993. godine - nije voleo da u njegovom klubu odluke donosi bilo ko osim njega. Dogovora nije bilo, Berdijev se vratio u Rostov kao potpredsednik, mada Rusi pišu da i dalje vodi treninge i pita se za sve oko taktike.

Sa druge strane, Karera je ugrabio svojih pet minuta. Energičan poput Jirgena Klopa brzo je pridobio ekipu, pa i navijače i medije. Spartak je ponovo počeo da igra brz fudbal i u prvih sedam kola ispustio samo dva boda. Podbacio je kasnije ispavši u kupu od drugligaša, razočarao i u porazu od Ufe u prvenstvu, Zenit ga je savladao u Sankt Peterburgu, ali se tim ubrzo vratio na pobednički kolosek i sa uverljivih 3:1 protiv ljutog rivala CSKA prošlog vikenda produbio nadanja navijača da bi ova sezona mogla da bude ona u kojoj će Narodni tim prekinuti 15-godišnji post.

Poslednja titula je, naime, osvojena 2001. godine. U Fedunovom mandatu - ništa. Ni kup. Navikli su navijači Spartaka na razočaranja posle dobrih rezultata na početku sezone. Nisu navikli da ekipa igra ovako dobro.

Karera je počeo u sistemu 3-5-2, dobro poznatom iz torinskih dana, ali se ubrzo prešaltao na 4-2-3-1 koji se brzo transformiše u 4-3-3, pošto ovaj prvi stil nije odgovarao ofanzivno potentnim igračima poput krila Kvinsija Promsa, te vezista Ivelina Popova i Jana Ananidzea.

Mladi Roman Zobnin, koji je letost stigao iz Dinama, eksplodirao je na sredini terena i postao jedan od ključnih igrača zbog čega je postao standardan i u reprezentaciji Rusije. Serdar Tači, koji je proleće proveo na pozajmici u Bajernu, u drugom je planu, ulogu startnog štopera prisvojio je 23-godišnji Ilja Kutepov, koji je do sada bio marginalizovan. Mada su njemu ponajviše pogodovala i pravila o broju stranaca na terenu zbog kojeg Karera retko na štopere šalje i Tačija i Salvatorea Boketija. Delom zbog toga je i Brazilac Maurisijo, koga je Karera doveo na pozajmicu iz Lacija, uglavnom prekobrojan u timu.

Na sredini kapiten Denis Glušakov i najskuplje letošnje pojačanje Fernando (Sampdoriji je plaćen 3.000.000 evra) već dobro funkcionišu, ponekad se do njih spušta i već pomenuti Zobnin. U drugim sitaucijama on ide napred i učestvuje u napadačkim akcijama sa Promsom i Ivelinom Popovim, koga je Karera suprotno ranijoj praksi Aleničeva vratio na mesto pleja, te Ananidzeom, tehnički možda i najtalentovanijim igračem u timu zbog čega i dobija sve veću minutažu.

Usamljen u špicu korpulentni Ze Luis obavlja svoj deo posla, mada je jedini klasičan špic na koga Karera može da se osloni zbog čega se očekuje zimsko pojačanje na poziciji centarfora.

Valjda će se i tada sa tribina Atkritje arene oriti: "Каррера, верим!" (U Kareru verujem). Izdrži li Spartak do zime, ne požuri li Fedun da smeni trenera kao što je već radio sa Mihaelom Laudrupom, Unajem Emerijem, pa u nešto blažoj formi i  sa Muratom Jakinom, možda će navijači Narodnog tima konačno dočekati i TU sezonu. I tu 22. titulu...

(FOTO: Action Images)