Čudesna sudbina Partizanove „klase 1996“: Jedan na krovu sveta, drugi na krovu splava, trećeg nema ni na mapi

Nikad nisam imao menadžera. Meni je klub bio menadžer. Kad je Partizan odlučio da me proda Betisu nisam se mnogo pitao. Smatrao sam da je taj potez u mom i klupskom interesu. Bili smo zadovoljni. I Španci i crno-beli i ja...

Ne tako davno upravo na ovaj način Albert Nađ, bivši kapiten i sportski direktor Parnog valjka, objasnio je evoluciju uticaja agenata s početka devedesetih, kad se probijao na veliku scenu, do današnjih dana, kad nijedan posao ne može da se završi bez ljudi koji su u ne malom broju slučajeva vlasnici igrača (tu ni FIFA ne pomaže). Njegov primer savršeno se uklapa u objašnjenje gde se izgubila Partizanova „klasa 1996“. Preciznije, kako je samo Andrija Živković uspeo da promoli glavu i opravda potencijal koji je još pre dve godine uočio tadašnji selektor Siniša Mihajlović, promovisavši ga u najmlađeg debitanta u istoriji ovdašnjeg fudbala.

Baš u to vreme, u jesen 2013. Andrija je potpisao profesionalni ugovor sa Partizanom. Prevedeno na prost jezik: poslušao je klub. Za paraf je nagrađen uvrštavanjem u startnih 11. Odmah dobio šansu da igra. I igrao (se). Za to vreme njegovi saradnici u veznom redu terali su inat. Slušali su menadžere i(li) roditelje i, ispostavilo se, pogrešili. Nemanja Radonjić, za koga su stručnjaci govorili da je nadareniji, eksplozivniji, rečju bolji, ne samo da je odbio saradnju sa crno-belima, nego se izgubio na putu između Konstance, Rima i Empolija - pa će pokušati da oživi karijeru u Crvenoj zvezdi - dok je Danilo Pantić zajedno sa agentom Falijem Ramadanijem vukao čelnike za nos, javno se hvaleći kako „samo što nije potpisao za Čelsi“, ali od tih najava prošlo je šest meseci, a nema ga, što kažu, ni na mapi.

Otuda reči Dušana Trbojevića, čuvenog Partizanovog skauta, deluju ilustrativno, u objašnjenju uspeha omladinske reprezentacije Srbije, čiji su deo bili i Pantić i Radonjić, ali nisu uspeli da se probiju na završni spisak Veljka Paunovića (Danilo suspendovan odlukom FSS).
„Evo, neko se nalazi na krovu sveta, a neko na krovu splava i peca ribice“, nadahnut je popularni čika Trba u razgovoru za MOZZART Sport, aludirajući na javnu tajnu kako je Radonjić, još dok je bio u Partizanu, zavoleo noćni provod.

KO SU LJUDI KOJI SU DOVELI ŽIVKOVIĆA I ŠAPONJIČA U HUMSKU?

Ako misle da se vrate na pravi put Radonjić i Pantić će morati pošteno da se oznoje, a Živković samo da naplati blistave partije na Mundijalitu. Čuveni lovac na talente prisetio se kako je pre pet godina, zajedno sa tadašnjim direktorom Omladinske škole Partizana, Nedeljkom Kostićem i trenerom Ilijom Zavišićem „iskopao blago“ u vidu krilnog veziste.
„Andriju je Kole prvi put video na selektivnoj utakmici Regiona istočne Srbije, gde je Žile odudarao od konkurencije. Nedeljko je uspostavio kontakt, ali tražio od mene da ga zajedno još jednom pogledamo. Sledeći put složili smo se: „to je to“. Odmah se videlo da mali „ljulja“, ima strašan dribling, hitrinu i eksplozivnost, da rešava utakmice. Rekli smo jedan drugome: „dovodimo ga“. I tako je Andrija iz škole fudbala Nacional iz Niša prešao kod nas. Tek sad se vidi koliko mu je koristilo igranje u prvom timu Partizana, stekao je rutinu, samopouzdanje i izrastao u lidera reprezentacije. Povrh svega, odlično se slaže sa Ivanom Šaponjićem, što je bilo uočljivo još proletos u prvenstvenim mečevima, a na Novom Zelandu došlo do izražaja“, uočava Trbojević.

Čovek koji je Partizanovu kasu napunio milionima evra, pronalaskom igrača kakvi su Adem Ljajić, Nikola Gulan, Matija Nastasić, Milan Smiljanić, Marko Šćepović... otkrio je i kako je Ivan Šaponjić, nova zvezda u usponu, stigao u Partizan.
„Malo ljudi zna ko ga je prvi primetio, a i taj čovek zaslužuje da se pomene. Reč je o Radovanu Vraniću iz Arilja, pratizanovcu koji nam neprekidno javlja ima li talentovanih igrača na prostoru Zapadne Srbije. Pre pet godina pozvao me i kratko rekao: „dođi“. Seo sam u automobil, za nekoliko sati stigao u Arilje i na turniru spazio dečka koji je odudarao od konkurencije. Vižljast, lepo građen, sa neverovatnim osćajem za gol, momak iz Nove Varoši je privukao pažnju. Za sedam dana je bio naš“.

VELJKO PAUNOVIĆ DRŽI JAVNE ČASOVE KAKO SE VODI REPREZENTACIJA

Šaponjić je na Mundijalitu postigao dva gola. Jedan za produžetke protiv Mađara, drugi za pobedu nad Malijem. Oba kao adut Veljka Paunovića sa klupe.
„Tu se vidi kakav je pedagog naš selektor. Nije dozvolio da Šaponjić „izgori“, objasnio mu je da je Staniša Mandić prvi izbor i da će šansu dobijati s klupe. Koliko vidim, Ivan je to prihvatio, jer je prepoznao zdravu atmosferu u reprezentaciji. Čujem, zameraju mu što je promašio dosta šansi, a zaboravljaju da su nas upravo njegovi golovi doveli do finala i da je na Novom Zelandu ubedljivo najmlađi fudbaler od svih polufinalista, rođen je 2. avgusta 1997. godine, a rve se sa momcima po godinu, dve starijim. I hoće ga gol. To se jedino pamti“.

Naposletku, Dušan Trbojević, glavni skaut Partizana, za plasman Srbije u finale Prvenstva sveta za igrače do 20 godina ističe značaj još jednog partizanovca. Onog koji sedi na klupi.
„Veljko Paunović ima potencijal da postane veliki trener, odavno nisam video nekog toliko posvećenog poslu, ozbiljnog u analizama, studioznog u praćenju utakmica uživo. Dečko nije kukao kad su mu otkazali Luka Jović i Mihailo Ristić, niti kad je FSS suspendovao Danila Pantića. On i njegovi Orlići održali su javne časove kako se vodi reprezentacija i bori za njen dres. Takve i Bog nagradi, zato nije slučajno što smo opet prošli posle produžetaka. Ne znam kako će se to odraziti na fizičku pripremu finala, ali sam siguran da osećaju podršku iz Srbije. I da na tim krilima mogu da savladaju i Brazil. Napred, momci“, poručuje na kraju Dušan Trbojević.

(FOTO: Star sport, MOZZART Sport)