CAPUT MUNDI: Sergej Milinković Savić zarobljenik ega Klaudija Lotita

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Sergej Milinković Savić rizikuje da postane zarobljenik ega predsednika Lacija Klaudija Lotita. Karijera srpskog fubdalera je na prekretnici  a putevi koji mu se otvaraju ne donose ništa dobro za njegov napredak i ulazak u krug top fudbalera planete. Iz ove perspektiva najbolje što može da mu se dogodi je da završi kao Stefan de Fraj. Nijedan fudbaler koji se „natezao“ sa Lotitom oko cene obeštećenja i odlaska iz Formela nije napravio bogzna šta: Pandev je osvojio Tripletu sa Interom, ali je, korak po korakm tonuo. Zarate, Ernaneš, Keita i Bilja samo su neka od imena igrača koji su uz dosta patosa ili teških reči napustili Lacio, ali se nisu proslavili. Donekle je izuzetak Felipe Anderson koji se solidno snašao u Vest Hemu a jedini je, barem za sada, napravio korak nadpred Stefan de Fraj u Interu. 

Milinković Savić je potpisao prošle godine novi ugovor sa Nebeskoplavima do 2023. koji mu, sa bonusima, garantuje godišnju zaradu oko 3.000.000 evra. S finansijske strane se Sergej obezbedio za ceo život, ali to nije ni polovina sume koju bi, prema svojim potencijalima, mogao da zarađuje u nekom drugom klubu, da ne govorimo o fudbalskim ambicijama i realizaciji snova. Sergej je stigao do 24. godine a još nije zaigrao u Ligi šampiona. Kako stoje stvari sa Lacijom i njegovim predsednikom Lotitom, ako ostane do kraja ugovora u Formelu, neće slušati muziku Lige šampiona na terenu ni u naredne četiri godine.

Približava se 15-ogodišnjica od dolaska Lotita na čelo Nebeskoplavih. U prethodnoj deceniji i po Lacio je igrao samo jednom Ligu šampiona, pre više od deset godina. U više navrata je Lotitov Lacio bio na korak do elite i svaki put bi se iz nekog razloga taj cilj izmigoljio. Neko bi rekao previše puta da bi to bilo sluačajno.

Novac jesta važan i vrhunski fudbaleri jesu neka vrsta malih ili srednjih preduzeća. U Italiji male firme koje naprave godišnji obrt kapitala od 3.000.000 evra se smatraju uspešnim, još više ako im je to čista zarada. Međutim, fudbaleri nisu samo preduzetnici, oni su i sportisti. Da nije tako svi bi se već preselili u Kinu i igrali za tri, četiri ili pet puta veći novac od onog koji zarađuju u Evropi.

Milinkoviću se ponavlja slična sudbina koja je zadesila Zaratea, Ernaneša, Felipea Andersona, De Fraja... Posle fantastično odigrane sezone, interesovanje velikih klubova, astronomskih ponuda, medijske halabuke, predsesednik Lacija Klaudo Lotito je zacepio cenu koju niko razuman nije mogao ili želeo da plati. Po pravilu je to bio početak golgote talentovanih fudbalera Lacija, neki su ušli u igračku krizu, kao Zarate, nekima je pala forma poput Felipea Andersona, neki su se uprosečili kao Ernaneš i Bilja,  a neki su se povredili, što je bio slučaj De Fraja.

Bleda sezona, sa tek ponekim bljeskom, ostaće zapamćena po nesporstkom gestu na meču sa Kjevom (šutiranje u zadnjicu Stepinskog) i sva je sreća da povreda na meču sa Milanom nije tako ozbiljna kao što se učinilo na prvi pogled. Ozbiljnija povreda kolena bi definitivno eliminisala mogućnost da Sergej ode iz Lacija sa svim posledicama koje bi iz toga proizilazile, počev od još jedne izgubljene godine.

Lacio je odličan tim za mladog fudbalera koji bi trebalo da lansira karijeru na velikoj sceni baš kao što je i prikladan tim da se privede polako završni period jedne igračke avanture ili da se oživi karijere u zastoju. Primeri Klosea, Imobilea i Lukaša Leive su odlični. Rimski klub, ipak, nije adekvatno mesto za igrače u najboljim godinama, u kojima se sada nalazi Sergej. Ostanak u Laciju za njega znači samo tavorenje i gubljenje vozova za odlazak u evropski fudbalski vrh. Srpski reprezentativac je trebalo još prošlog leta da se preseli iz Formela kako bi njegova karijere nastavila da ide uzlaznom linijom. Umesto adija, Sergej je produžio ugovor sa Lacijom i postao „zarobljenik“ Klaudija Lotita, a vlasnik rimskog kluba je najgori „tamničar“ koji može da zapadne jednom fudbaleru.

Za razliku od drugih velikih timova Serije A, sa delimičnim izuzetkom Napolija, Lotito na Laciju zarađuje,  ostvaruje profite, ne podiže kredite niti se zadužuje, jer nema ambicije da ide u Ligu šampiona a kamoli da osvoji Skudeto. On ima svoju računicu i nje se drži, pa kome se svidi svidi.

Ko ne poznaje Lotita, mogao bi da pomisli da je sa ovakvom sezonom Sergej otvorio vrata za prodaju, pošto niko realan ne bi mogao da traži 150.000.000 za njega. Po toj logici bi cena morala da drastično padne i da Milinković uđe u krug unosnih poslova na fudbalskoj pijaci. Lotito ne konzumira takvu logiku i svakako ne spada u kategoriju realnih osoba. Pre par dana u Formelu je predsednik Lacija svojim najbližim saradnicima doslovce rekao da ne želi ni da čuje priče kako je Milinkoviću cena pala. Za njega Sergej vredi 150.000.000 evra i tačka. Ko hoće da pregovara polazna cena ostaje ista.

Lacio će i ovu godinu završiti u plusu sa oko 20.000.000 evra. Fudbaler koga je Lotito odlučio da žrtvuje da bi finansirao kupovinu novih igrača u sledećem prelaznom roku je Luis Alberto. U takvoj situaciji šanse da Sergej pređe u neki veći klub su minimalne, gotovo nikakve. Na drugoj strani, Lacio će i sledećeg leta voditi istu politiku na fudbalskoj pijaci: mladi nedovoljno afirmisani igrači i fudbaleri velikog potencijala koji su imali lošu sezonu ili su u raskolu sa aktuelnim klubovima. Uostalom, sa budžetom od 40.000.000 do 50.000.000 evra za pojačanja se ne stvara veliki tim. Dogodi se jednom u 20 godina, kao Ajaksu u ovoj, ali to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. 

Lako je biti general posle zavšene bitke, ali produžetak ugovora sa Lacijom prošle godine, postaje sve više negativni bumerang za budućnost Milinkovića. Lotito ga neće pustiti bez cifre koju je zacrtao u svojoj glavi, eventualno može da je spusti na 120.000.000, ali ispod toga neće hteti ni da čuje, a ni najbolji Milinković neće moći da odvede Lacio u Ligu šampiona.

Naravno, život u Rimu je lep, klima gotovo idealna, plata od 3.000.000 evra nije svakako za potcenjivanje, ali za vrhunskog fudbalera, kakav je Milinković, perspektiva da čekaš do 28. godine šansu da igraš Ligu šampiona je prilično deprimente. Živeti u Večnom gradu ne znači večno čekati, jer za razliku od gradova ljudski životi su prolazni, a fudbalske karijere se konzumiraju još brže.

PIŠE: Željko Pantelić