Čačanin Darko Rakočević na Tajlandu započinje trenersku karijeru

Nakon dugogodišnje uspešne igračke karijere čačanski fudbaler Darko Rakočević okačio je kopačke o klin. Nije se dugo odmarao već je rešio da stekne potrebne trenerske licence i posveti se, na početku trenerskog posla, radu sa najmlađim fudbalerima.

Bio je i na usavršavanju u Americi kod prijatelja Marka Mitrovića koji asistira Veljku Paunoviću u Čikagu. Kod Darka je ostala tuga što karijeru nije završio u svom Borcu, ali da se okrenemo njegovim prvim igračkim koracima...
“Na Borčevo igralište prvi put sam kročio sa sedam godina na nagovor Milovana Ćirkovića koji je nešto fudbalsko prepoznao u meni, a prvi trener bio mi je Ćirkov kum, čuveni trener Milovan Rajevac”, ističe Darko Rakočević i dodaje. “U Borcu sam ostao do svoje 21 godine, a jasno je da sam sarađivao sa dosta trenera. Nakon omladinskog staža nekoliko nas je prosleđeno Poletu iz Ljubića poput Zorana Kostića, Željka Kovačevića, Ivana Đokovića, Gorana Kovačevića… U Ljubiću smo proveli više od godinu dana i igrali za Polet kad je bio u svom zenitu. Potom je u Borac stigao trener Slavko Džo Vojičić koji je insistirao da se vratim na stadion kraj Morave i dao mi šansu u prvom timu”.

Interesantno, odmah iz Borca usledio je angažman u inostranstvu, tačnije u Hong Kongu.
“Da, prva daleka destinacija. Tamo sam proveo dve godine, trener mi je bio Dejan Antonić sa kojim sam sjajno sarađivao, a osvojili smo i dva kup takmičenja. To je bio veliki uspeh”.

Odlični defanzivac onda se ponovo obreo u Srbiji...
“Novi klub je bio milanovački Metalac za koji sam igrao godinu dana i potom sam ponovo otišao u inostranstvo. Novi tim je bio Kairat iz Kazahstana, ali u tom trenutku Kairat nije bio solventan, plate su kasnile i nije bio ni prići sadašnjem Kairatu. Sad je to najbolji klub u Kazahstanu, ali sam se tad ponovo vratio u Srbiju i Gornji Milanovac”.

Potom je usledila petogodišnja epizoda na Tajlandu.
“Tajland mi je ostao u najboljem sećanju. To su bile moje najlepše fudbalske godine. Dve sezone sam proveo u Čemburiju i Tajlanđani puno ulažu u fudbal. Sad se dovode i kvalitetni stranci, angažuju i strane trenere. Eto, moj prvi trener Milovan Rajevac je već godinu dana selektor Tajlanda. Na Tajlandu je zadovoljstvo igrati fudbal, domaći se puno ne razumeju u našu igru, ali stadioni su puni i uvek podržavaju svoj klub. Tajlanđani se puno ne sekiraju kad izgube utakmicu, naprotiv opušteni su, što pomalo može da nas Srbe iritira jer mi volimo da pobeđujemo. Ali vremenom sam se navikao. Inače, svaki slobodan trenutak moja lepša polovina Ivana i ja smo koristili da obilazimo zemlju, prelepe plaže".

Sa “B” trenerskom licencom možeš da radiš i na Tajlandu?
“Pokušaću da za par meseci steknem i “A” licencu. Iskreno, trenutno razmišljam o povratku na Tajland pošto bih mogao da radim kao pomoćnik ili trener mlađih kategorija. Međutim, zasad sam u Srbiji i biću još jedno izvesno vreme”.

Kod tebe je ostao žal što igračku karijeru nisi okončao u Borcu?
“To mi je bila velika želja, ali šta da se radi. Zahvaljujem se treneru lučanske Mladosti Nešku Milovanoviću koji me je pozvao u Mladost gde sam se oprostio od aktivnog igranja”.

Darko ne zaboravlja da se zahvali i svojim najbližima...
“Roditelji i brat su uvek imali razumevanja za moje treninge, pripreme, karantine, odlaske…uvek su bili moj oslonac i podrška i tako će biti i za moje buduće odluke”, zaključio je Rakočević.

PIŠE: Đurđe Mečanin