Branko Rašović za MOZZART Sport: Bio sam i ja pametan kao moj sin Vuk, ali nisu mi dozvolili da vodim Partizan!

Legendarni defanzivac beogradskog Partizana Branko Rašović za novi broj magazina MOZZART Sport gostovao je u rubrici „Moja priča“ i prisetio se najinteresantnijih momenata iz igračkih dana, kao i nekih koji su se odigrali nakon što je okačio kopačke o klin..

Postao sam igrač kada...
„To se desilo onog trenutka kada sam 1960, posle polaganja mature, s matičnim klubom Budućnošću iz rodne Podgorice potpisao prvi profesionalni ugovor u karijeri. Pre toga sam briljirao na Turniru Republika, kao član tadašnje omladinske selekcije stare Jugoslavije, vođene od trenerskog velikana Miljana Miljanića. Značajnim trenutkom za moju igračku afirmaciju smatram i prelazak u Partizan, jer sam kao stalni prvotimac jednog od klubova „velike četvorke“ SFRJ, posle staža u omladinskoj, mladoj i B reprezentaciji, imao otvoren put ka najboljem državnom timu.“

Najponosniji u karijeri sam bio...
„Ne mogu to reći za jedino i novim pokoljenjima teško dostižno Partizanovo finale Kupa evropskih šampiona 1966, jer smo protiv Reala iz Madrida od gotovog napravili veresiju i u toj teškoj noći ostali bez titule prvaka Evrope. Zato sam najponosniji na revanš s Mančester Junajtedom u Engleskoj. I taj meč smo izgubili, ali otišli smo dalje zahvaljujući ubedljivijoj pobedi na našem stadionu. Kakav je to uspeh bio, kakva radost...“

Hteo sam da ostavim fudbal kada...
„Nisam se u 34. godini povukao s terena zbog starosti, već zato toga što sam se osećao emotivno i fizički istrošeno. Pre tog dana nije bilo nijednog jedinog momenta da sam pomislio da ostavim fudbal. Radio sam ono što sam voleo, a bio razuman i postojan u svakoj situaciji.“

Ovo nikome još nisam rekao, ali...
„Nemam tajni. Nisam ih imao ni u fudbalu, ni u braku s pokojnom suprugom. Uvek sam otvoreno pričao o stvarima koje mi se dešavaju. Ne umem drugačije.“

Jedino žalim što...
„Ostvario sam skoro sve što sam zamislio u fudbalu, ali ostala mi je samo jedna neostvarena želja. Da je bilo do mene, ispunio bih i nju, ali nisam se pitao ja nego ljudi koji su vodili Partizan. I nikada mi nisu dali priliku da budem prvi trener, posle višegodišnjeg iskustva na mestu pomoćnika. A ja nisam umeo da tražim „prečice“ do posla koji sam toliko hteo. Nisam tako vaspitan. Nije mi ni u karakteru da se svađam, pa sam čekao 20 godina da tom tandemu klupskih čelnika, čija imena neću da pomenem, kažem istinu u lice. Sedeli smo u nekoj opuštenoj atmosferi, kada su mi se obratili sa „pametan je dečko tvoj Vuk“, misleći na mog sina. Odgovor mi je bio vrlo kratak i jasan, namirio sam sebe rečenicom: „I ja sam bio pametan, ali niste mi dozvolili da vodim prvi tim“

Da sam mogao da promenim nešto u igri, promenio bih...
„U vreme kada sam ja igrao fudbal, treneri su tek počinjali s praksom slanja  odbrambenih igrača u ofanzivu prilikom prekida. Međutim, prednost je češće dobijao Velibor Vasović, dok sam ja ostavljan pozadi kao ispomoć golmanu. Šteta, s obzirom na to da sam bio 10 centimetara viši od saigrača iz Partizana. Skočniji takođe. Da je bilo obrnuto, ubeđen sam da bih dao više golova.“  

Da mogu da vratim vreme...
„Ostao bih napadač! Bio sam kao mlad igrač najbolji špic i dribler u svom uzrastu, u to vreme u gradu i šire, ali me je trener poslao u odbranu. I tako postadoh i ostadoh centarhalf. Da su me makar kasnije pomerili do sredine terena... Ta linija tima bi mi možda i najviše odgovarala. I to pre svega pozicija zadnjeg veznog.“

Četiri reči koje govore sve o meni...
„Pošten, dostojantven, odgovoran i principijelan.“ 

(FOTO: MN Press)