Branio za BASK, osnovao Crvenu zvezdu, rekorder u plivanju, igrao hokej, vaterpolo, prvak u smučanju.. A otišao u legendu kao glumac

Ko zna koliko puta smo čuli da se neki veliki šampion rodio s talentom za sport kojim se bavi, ali da se neko rodio kao antitalenat, a kasnije postao as, i to u tri različita sporta, priznaćete da je prava retkost.

Beogradski Džoni Vajsmiler nije tumačio lik Tarzana, niti je bio kralj šume, ali je zato bio car sa više ''kruna''- fudbalskih, plivačkih, vaterpolo i glumačkih. Verovatno su Severina Bijelića zato i prozvali „Dete prirode“, a pored fudbala i plivanja u kojima se dokazao, voleo je da se bavi i skijanjem, hokejom i odbojkom! Dete koje je rođeno u garderobi Narodnog pozorišta 10. februara 1921. imalo je neiscrpnu energiju koja mu je donela toliko uspeha na sportskom polju.

Ona narodna da je ''batina iz raja izašla'', dobila je potvrdu u njegovom slučaju. Ko zna koliko je mali Severin dobio po turu da bi postao ono što jeste i odigrao glavnu ulogu u našoj priči.

Kao mališan je mrzeo loptanje i sve što ima dodirnih tačaka sa sportom, ali je njegova majka mislila drugačije, pa ga je, umesto da uzme knjigu u šake, terala na igru. Tek što je ušao u tinejdžersko doba , postao je član BASK-a. Kažu da su golmani posebna fela, da zbog toga za njih važe posebna pravila u odnosu na ostale članove tima, a Bjelić ih je baš proširio.

Paralelno s fudbalskom karijerom, dominirao je i u bazenima, pa je tako postao najbolji plivač Jugoslavije u konkurenciji juniora na 100 metara prsno, a uspešan je bio i kao vaterpolista. Kako se probijao kroz bazensku vodu, tako je ''plivao'' i kroz magičnih 16 metara na fudbalskom terenu

Sa Čabrićem i Spasojevićem činio je triling mladih asova najboljeg fudbalskog podmlatka u jugoslovenskoj monarhiji. Da sve bude čudnije, mrzeo je fudbal. Govorio je da u toj igri koja zadivljuje milione ljudi, nema sportskog duha, da je previše gruba i ''prljava'', a posebno mu je smetalo što je i tad sve bilo zasnovano na novcu i zaradi. Iz tog razloga je plivanje bila njegova prva ljubav, ali popularnom fudbalskom Ćiri to nije smetalo da stameno čuva ''vrata'' crno-belih.

Poštujući sportsku porodicu kojoj je pripadao, uvek je branio u svojoj majici, jer nije želeo da uprlja i pocepa dres iz BASK-ovog ekonomata!

U timu BASK-a zamenio je na golu  „El grande“ Milovana Jakšića. Odigrao je ukupno 10 utakmica u prvoj ligi tokom dve sezone (1936/37 - 2 i 1938/39 - 8). Pred početak drugog svetskog rata svrstavali su ga među najbolje mlade igrače u Jugoslaviji, uz bok Zlatku Čajkovskom, Predragu Đajiću i Rajku Mitiću. Bio je popularan i među novinarima. Odigrao je četiri utakmice za omladinsku reprezentaciju, a bio je i rezerva u seniorima. Za vreme okupacije 1942. godine prešao je na gol Obilića, a potom je kraj rata dočekao u timu USAO Beograda, preteče Crvene zvezde, čiji je bio  jedan od osnivača i prvih igrača.

Čime god  se bavio, radio je to  do krajnje granice besprekornosti i genijalnosti. Od sporta, preko glume, u svemu je bio „naturščik“, a ponovo je sve  savladao do tančina. Interesantno je čak i to da mu je hobi bilo časovničarstvo odnosno precizna mehanika, a oprobao se i u zantaskim poslovima - šio je jakne za skijanje i popravljao puške za podvodni ribolov. Još kratko vreme se bavio fudbalom, bio među prvim igračima Crvene zvezde, nastupao je u prva tri meseca bistvovanja kluba kao golman u sedam utakmica. Posle se još neko vreme bavio plivanjem.

Još jedna neverovatna činjenica je bila da je u jednom dan uspeo da se nadmeće u tri sporta: skijanju, plivanju i fudbalu. Ujutro je u trci sa skijama (nordijsko trčanje) na 12 km na Kopaoniku prošao prvi kroz cilj, potom je seo u auto, došao u Beograd i branio je popodne na jednoj utakmici. Neverovatan dan je završio tako što je, odmah posle utakmice otišao pravo na bazen i isplivao novi rekord države na 200 m prsno. A da sve to ne bude dovoljno odradio je još jedan trening (i to trening utakmicu) za reprezentaciju Beograda u hokeju, kasno uveče na klizalištu! Podvig nezabeležen u sportskim analima na ovim prostorima. Verovatno je tada shvatio da je to previše i posvetio se svojoj drugoj - ''nesportskoj'' ljubavi – glumi.

Kako je počeo u sportu pre Drugog svetskog rata, tako je nastavio i posle, ali na drugom ''terenu''- filmskom platnu  i ''daskama koje život znače''. Igrao je u više desetina filmova, među kojima i u proslavljenom ostvarenju Živojina Pavlovića iz 1967. godine ''Kad budem mrtav i beo''.

Poslednju životnu rolu ''odigrao'' je na Korčuli  jednog letnjeg dana 1972. godine, gde je provodio odmor u Veloj Luci, lovio, ronio i spremao ribe i druge morske specijalitete. Tog 26. jula je odjeknula vest da je otišao jedan od najsvestranijih ljudi u istoriji Beograda, Srbije i Jugoslavije.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana/velikana u Beogradu. Na sahrani nije bilo sportskog sveta, samo pozorišnih kolega. Čoveku koji dao toliko sportu, sport  nije na kraju uzvratio kad je to bilo očekivano.

Sportski smrtnik, glumački besmrtnik.

Pišu: Nebojša Jakovljević, Dragan Stojić;
Detaljne podatke o istoriji fudbala na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata možete pronaći na sajtu exyufudbal.in.rs.
Foto: Vreme, članak iz 1940. i knjiga Branislava Jocića "Fudbal u Beogradu za vreme drugog svetskog rata".