Boško Janković za MOZZART Sport: Ne bole povrede, kao što boli kad vidim gde su Hrvati kojima smo radili šta smo hteli

Intervju sa Boškom Jankovićem smo pravili na mestu koje i te kako ima simboliku sa njegovom karijerom. Na Novom Beogradu u jednom od poslovnih centara blizu Arene nalazi se centar sa oporavak i fizičku pripremu po imenu „Fizio Centar“. Gotovo svakog dana na ovom mestu možete da naletite na neku poznatu sportsku facu. Oko 30 stručnjaka zaduženih za fizio terapije, oporavak, vežbe, masaže i sve što je potrebno brine o zdravlju velikog broja naših sportista.

Koliko su uspešni, najbolje govore zidovi sa desetinama potpisanih dresova poznatih sportista koji ovim stručnjacima duguju zahvalnost za uspešan oporavak. Janković je samo jedan od njih. Trenutno se oporavlja od preloma potkolenične kosti i prema rečima trenera Miloša, oporavak ide po planu.

Većina ljubitelja fudbala u Srbiji na pomen Boška Jankovića će reći: Kakav je igrač mogao da bude da ga povrede nisu sprečile...
„Slažem se da je tako. Ali, povrede su sastavni deo sporta, neko ih ima više, neko manje. Ja nikada u karijeri nisam imao sitne povrede, istegnuća mišića i slično. Ali, mene kad zadesi povreda, onda to bude baš ozbiljno. Dva puta je stradalo koleno i sada fraktura zgloba, pa operacija... Tri povrede, ali tri ozbiljne. Zbog kolena sam bio godinu i po dana van terena, tako da s obzirom šta sam tada prošao, ovo sada i nije strašno“, počinje Janković priču za MOZZART Sport dok se polako sprema za vežbe rehabilitacije povređene desne noge.

Počelo je kada si bio u životnoj formi u Đenovi. Tada su prvi put stradali ligamenti kolena. A, pominjalo se da te traže Juventus, Roma i još neki jaki klubovi.
„I ja i Đenova smo igrali odlično. Imali smo sjajnu generaciju sa Militom, Motom, bili četvrti na tabeli. Pominjalo se mnogo toga, čuo sam i video za ta interesovanje većih klubova. Sledeća sezona je trebalo da bude prekretnica u mojoj karijeri. Rasprodato je pola tima, Milito i Mota su završili u Interu, Krišito i Boketi u Rusiji, trebalo je da usledi sezona u kojoj bih ja bio jedna od glavnih uzdanica. I onda u poslednjoj pripremnoj utakmici, pet minuta pred kraj poluvremena mi se desi taj peh posle starta protivničkog igrača. On je napravio polugu, noga je ostala i osetio sam strašan bol u kolenu. Znao sam da je nešto ozbiljno. Osetio sam. A, Mundijal je išao...“

MUNDIJAL NEOSTVAREN SAN 

Oporavio si se i postojale su šanse da zaigraš na Mundijalu sa poslednjom uspešnom generacijom reprezentacije Srbije. Nažalost, usledila je nova povreda istih ligamenata istog kolena
„Možda sam i sagoreo u želji da se što pre oporavim i da zaigram na Mundijalu. Gledajući iz ove perspektive mislim da je to bio preran povratak na teren. Posle povrede prednjih ukrštenih ne sme niko da se vrati bez šest meseci pauze. Ja sam se vratio posle četiri i po. Odigrao sam prijateljsku protiv Alžira, još dve u Đenovi i onda se to desilo.“

Utakmica na San Siru protiv Murinjovog Intera koji će tog proleća osvojiti sve.
„Sve je bilo jako čudno. Bilo je 0:0 i ušao sam nezagrejan. Utakmica je bila puna tenzije, igra se 60. minut, Inter ne može da nas probije i Suazo se povredi. U tom trenutku, mi na klupi od napadača imamo samo mene i malog El Šaravija koji je tada bio klinac. Gasperini je rekao da uđem, a ja sam se začudio i pitao ga kako tek tako kada sam nezagrejan. Moram valjda da napravim neki sprint ili čučanj. Gasperini mi kaže da odmah ulazim, imamo 0:0 i neko mora u špic. Nezagrejan, posle šest meseci pauze, moram u igru. Normalno je da ti nije prijatno. Svi koji se bavimo fudbalom znamo da je zagrevanje neophodno. A ja sam ušao potpuno hladan, posle pet minuta sam krenuo u dribling i osetio da je nešto kvrcnulo. Pao sam i sklupčao se kao malo dete. Deki Stanković mi je prišao i odmah sam mu rekao da traži izmenu.“

Ovoga puta prognoze nisu bile tako crrne.
„Doktor Intera je odmah gledao ligamente, ali nije bio siguran. Usledio je odlazak kod čuvenog doktora Kugata u Barselonu koji me je prvi put operisao i on je sumnjao na meniskus. Trebalo je samo da malo očisti koleno i ja bih imao vremena da se spremim za Mundijal. Čim je počeo da radi, video je šta se desilo. Ligament je pukao i kada sam saznao, osećao sam se strašno. Ne mogu da kažem da mi se srušio svet, jer se i mnogo gore stvari dešavaju u životu, ali vest je bila strašna. Opet operacija,  znao sam da mi je dečački san o Mundijalu srušen. I izgleda da se nikada neće ni ostvariti“, prvi put u glasu Jankovića se oseća žal.

Čak i kada priča o povredama nema dozu sete i žaljenja na licu i u glasu, kao kada se pomene repezentacija. U dresu Orlova ga nema od kada je Siniša Mihajlović preuzeo selektorsku palicu.
„Odigrao sam jedan meč kod Mihajlovića. Na turneji kada smo igrali protiv Španije, Francuske i Švedske. To je bilo sve. Posle toga, iz ne znam kojih razloga više nisam dobijao poziv.“

Da li je bilo povoda za takav epilog i da li je bilo konflikta sa Mihajlovićem na toj turneji?
„Nemam šta da kažem jer se ništa nije ni desilo. Da je nešto bilo, zar mislite da stvarno ne bih rekao? Sa moje strane nije bilo problema, a što se tiče njega stvarno ne znam. Svako treba da snosi odgovonost za ono što radi. Igrači, treneri, ljudi u Savezu. Nikada se nisam nudio preko medija. Čast je da igraš za reprezentaciju, ali ona meni ne hrani ni ženu, ni decu. Ja od  reprezentacije ne živim i za nju igram samo iz ljubavi. I uvek sam tu za Srbiju i uvek ću biti. Ne odustajem, imam 30 godina i zašto bih odustao. Još četiri-pet godina planiram da igram i mislim da sam u godinama kada mogu nešto da dam selekciji Srbije.“

Kao učesnik tri EP za mlade (jedini uz Baneta Ivanovića) na kojima su Orlići dva puta igrali finale i jednom polufinale, Janković je bio projektovan za budućnost nacionalnog tima Srbije.
„Malo me boli kada vidim tu generaciju Hrvatske koju smo mi lagano pobeđivali, kako je izgurala i napravila velike rezultate. Basta i ja samo u toj utakmici protiv Modrića, Kranjčara, Eduada, Ćorluke i kompanije bukvalno igrali duple pasove petama, radili smo šta smo hteli... A, to su sve isti igrači. Modrić je i tada bio takav tip igrača, samo što je imao zdravu okolinu oko sebe i napredovao je. Ali, očigledno da smo mi imali drugačiji tretman. Nikada reprezentacija nije dobila ono što je trebalo od nas koji smo blistali u mladoj selekciji. Osim Baneta i Kolarova, sada i Baste. Krivo mi je kada vidim Hrvate kako im ide. Dobri su, prave dobre rezultate, u vrhu su evropskog fudbala, a mi smo nestali. Zato kažem da svako treba da odgovara za svoje izbore. Zato se i nismo kvalifikovali za poslednja takmičenja. Dva smo propustili, a sada i u trećem imamo probleme“, konstatuje Janković tužnu sliku reprezentativnog fudbala u Srbji.

MLADI ORLOVI PRERANO GURNUTI U VATRU

Ne veruješ u ovu generaciju?
„Ne kažem da su ovi mladi momci loši fudbaleri. Uopšte to ne mislim. Veliki su potencijal, svi su dobri fudbaleri i dobri momci. Ali, ne možeš da očekuješ od nekog ko ima 20 godina da ti iznese teret odlučujućih utakmica. Znam po sebi i kako je bilo kada sam ja bio mlad. Znam da sam bio srećan da odigram i minut. Ovi mladi igrači su prerano gurnuti u vatru. Ne zato što su to oni hteli, već zato što su to umesto njih odlučili neki drugi ljudi. Zato valjda i postoje selekcije koje treba da se prođu, a ne da se preskaču razredi. Na kraju smo videli do čega je to dovelo. Ali, neka svako snosi odgovornost za svoje postupke i izbore.“

Bio si i ti mlad, ali ti je karakteristika da si mnoge važne utakmice odigrao dobro. Čak ti je to bila i neka etiketa da si najviše pokazivao protiv najjačih. Pamte se tvoji mečevi protiv PSV-a, Portugala, Francuske kada si se poigravao s Klišijem...
„Ne mogu da kažem da me nije išlo u jačim utakmicama. Jedino što mi je nedostajalo u karijeri je što nikada nisam dao Partizanu. Nažalost, nisam igrao dugo. Samo tri ili četiri derbija. Zbog toga žalim. Posle godinu i po dana sam prodat Majorki.“

Druga etiketa su ti atraktivni golovi. Osim Dejana Stankovića retko koji naš fudbaler se nadavao tako lepih golova. Da se prisetimo nekih...

Važiš za nekoga ko ima onu pozitivnu sportsku drskost i bezobrazluk. Da li iz tog stava dolaze takvi golovi?
„Mislim da se igrači sa tim rađaju. To je instikt koji ne mogu da objasnim kako mi se javi. Čini mi se da trenutno nemamo nekog igrača koji ima taj instikt. Dago mi je što sam dao neke lepe golove. Onaj protiv PSV Ajndhovena, makazice Špancima, štikla protiv Lećea, volej levom nogom protiv Viljareala... U Majorki sam čak bio prvi u ligi po broju golova van šesanesterca. Mislim da ih je bilo osam. Bio sam i ispred Ronaldinja.“

Postizao si golove na sve moguće načine. Ima li nešto što ti se nije ostvarilo?
„Osim toga da dam gol u večitom derrbiju, jedino žalim što nisam dao gol sa centra ili neki lob. Možda to. Da dam neki lob iz daljine. To mi je novi cilj i nadam se da će mi se i to ostvariti.“

Pomenuo si Majorku. Sezonu u Španiji je bila sjajna, skenirao te je i Čelsi.
„U Majorki mi je stvarno bilo lepo. Osećao sam se kao car. Kupio sam i stan tamo, jednom godišnje odem i uživam. Igrao sam dobro, pominjao se i Čelsi i onda se pojavio Palermo. Bio je klub u usponu, planirao je jak tim, dao je veliki novac Majorki i prešao sam na Siciliju. takođe, i meni je bila mnogo dobra finansijska ponuda. Ali, kada bi sada mogao da vratim vrreme, to bih promenio. Za igrača mojih karakteristika je bilo bolje da sam ostao u Španiji. Palermo i taj način života na Siciliji mi se nisu svideli. Iz raja kakav je Majorka, došao sam negde gde je potpuni kontrast. Taj narod dole, život, grad... Sve je to nekako naporno i teško. Klub normalan, a tenzija kao da si Real Madrid. Nisam mogao da ih pohvatam. Ali, usledila je selidba u Đenovu i tamo mi je bilo super osim te dve povrede.“

ŽAO MI JE ZVEZDE

U Majorku si došao iz Zvezde odmah posle duela sa Milanom. Tada si se oprostio potiv budućeg prvaka Evrope, a bio si deo poslednje velike geneacije Zvezdine dece.
„Nažalost je tako. Imali smo mnogo jaku generaciju. Kada pogledaš sada gde ti igrači igraju ili su igrali, onda je jasno kakva smo generacija bili. Pobeđivali smo velike ekipe poput PSV-a, Jang Bojsa, igrali egal sa Milanom na San Siru. Osvojili smo dve duple krune, bila je sjajna atmosfera u ekipi. Ne mogu da kažem da nije bilo klanova, ali nikada nije dolazilo do čarki ili zavisti. A, sva ta atmosfera zapravo dolazi od rezultata koji su kod nas bili dobri.“

Bila je to Zvezdina velika šansa da uđe u Ligu šampiona, ali vam je žreb dodelio Milan umesto na primer Kjeva preko kojeg je Levski ušao u LŠ.
„Čak se i ne sećam da smo mogli da izvučemo Kjevo. Baš maler da dobijemo Milan. Ali, stvarno nije moglo da se igra protiv njih sa Kakom i svim ostalima asovima. Na kraju su i osvojili. Godinu dana ranije naletimo na PSV sa Parkom, Van Bomelom i ostalima koji dogura do polufinala. Stvarno nismo imali sreće na žrebovima. Mislim da bi sada ta naša ekipa lagano prošla grupu u Ligi šampiona.“

Pratiš li šta se dešava sa Zvezdom?
„Nisam merodovan jer ne znam šta se dešava tamo. Saznajem kao i ostali ljudi, čitajući iz medija. Žao mi je što sve tako ide. Verujem da će biti bolje, a kada i da li će zaista biti bolje - ne znam. Imam veru da može da ide bolje. Ne samo Zvezdi, već i celom srpskom fudbalu iako smo stvarno dotakli dno. Jedina lepa stvar u Zvezdi trenutno je: što je situacija gora i što su igrači i igra gori, to je više navijača! Kad smo mi igrali u Zvezdi, osvajali smo duple krune, a nismo imali ovakvu podršku. Možda su ljudi to očekivali, pa se podrazumevalo da pobeđujemo. Mada, kapiram i navijače. Jer što je teže, to je pomoć potrebnija. Tada dokazuješ ljubav. Gledam neke utakmice i zamišljam šta bih dao da sam tu.“

Možda se jednog dana vratiš da daš taj gol u derbiju?
„Ne znam... Meni je Zvezda druga kuća. Neću da pričam koliko mi je stalo do Zvezde, ali mislim da je u ovom trenutku nerealno da razmišljam o povratku i da navijačima dajem lažnu nadu. Naravno, bilo bi mi drago da još jednom budem deo tog kluba, a kada će se i da li će se to desiti, ne mogu da kažem u ovom trenutku.“

Verona je realnost...
„U Veroni sam drugu sezonu. Prošle sezone smo imali uspeha kao tim, ja sam takođe bio zadovoljan iako je moglo i bolje. Bili smo najprijatnije iznenađenje i igrali odlično. Povreda me sada usporila, ali vraćam se na teren krajem januara i imaću četiri meseca da odigam što bolje i pomognem da se izbori opstanak. Krenuli smo bolje nego prošle sezone i onda se desio pad. Imamo baš mnogo povređenih igrača. Skoro u nekoj ekipi nisam video toliko povreda. Mislim da smo po tome neslavni rekorderi u ligi. U ovom momentu nam fali sedam ili osam igrača koji su bili planirani da igraju. Stvarno mnogo. Imamo miks mladih i iskusnih igrača, ali sezona je duga i svi će imati šansu. Potrebno nam je još oko 20 bodova da izborimo opstanak i mislim da neće biti problema da to i ostvarimo.“

Šta će biti u borbi za titulu?
“Juve je glavni favorit, koliko god Roma lepo igrala. Juve se ponaša više kao tim od Vučice. U Juventusu svi dišu jedan za drugoga, dok je Roma više individualna ekipa.“

NIKADA SE VIŠE NEĆE RODITI DEL PJERO, PIRLO, TOTI, INZAGI...

Juventus je i jedina italijanska nada u Ligi šampiona. Kada si ti dolazio u Seriju A, situacija je bila dugačija.
„Pričao sam nedavno sa Lukom Tonijem o tome koliko se u poslednjih 20 godina promenio italijanski fudbal. Nikad se više neće roditi Del Pjero, Maldini, Pirlo, Vijeri, Toti, Inzagi, Toni... U Italiji nema više takvih igrača. Ovi koji dolaze i koji su budućnost - nisu ta klasa. Nekada Toti i Del Pjero, sada Destro i Imobile uz sav respekt prema tim mladim momcimai. Nekada Vijeri i Inzagi, danas Baloteli koji je priča za sebe. Takvu generaciju će Italija teško opet videti u skorije vreme. To se rađa jednom u 100 godina. Dovoljno je videti Di Natalea koji sa 37 godina daje po 20 golova u sezoni“, priča Janković dok završava sa vežbama za ojačanje povređene desne noge pod budnom pažnjom dvojice trenera u „Fizio centru.“

Stručnjaci koji oporavljaju Boška, kažu da će uskoro biti spreman za povratak na teren. Dok se bori protiv treće ozbiljne povrede u karijeri i čeka da i ona postane prošlost, Janković mirno objašnjava da i pored malera koji su ga pratili nije i ne može da bude nezadovoljan.
„Neko ima lakši, a neko teži put u karijeri. Znam da sam mogao da napravim mnogo bolju karijeru da mi se to nije izdešavalo. Ali, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan. Igram fudbal u jednoj od najjačih liga na svetu, živim u Italiji, imam divnu porodicu, igaću još pet godina. Moram da budem zadovoljan. I posle tih povreda sam se vratio i odigrao dve dobre sezone u Đenovi, bio sam i kapiten. Mnogo fudbalera se i ne vrati na taj nivo, ja sam makar ostao na istom. Posle četiri godine od prve povrede, ne osećam nikakve probleme sa kolenom“, ističe Boško Janković glasom zadovoljnog čoveka spremnog da još mnogo pruži fudbalu i uverenog da će to i uraditi.

Ostavljamo ga u novobeogradskom centru za oporavak da privodi kraju pripreme za povatak na teren u nadi da će na isto mesto u budućnosti dolaziti isključivo zbog bolje fizičke spreme. Malera je bilo i previše za igrača koji je trebalo da jednog dana izraste u vođu reprezentacije Srbije. Sve pedispozicije za to je imao.