BOMBER IN SERBO: Zašto Zaneti ćuti o Ikardiju?

Pišu: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić

Fudbalski almanasi su puni igrača koji su mislili da su nezamenljivi, baš kao što su i groblja puna nezamenljivih. Svi smo zamenljivi, pogotovo u fudbalu. Prva greška koju pravi veliki broj vhunskih igrača je pomisao da se bez njih ne može ili da su previše važni da bi se neko usudio da ide protiv njihovih interesa ili želja. Mauro Ikardi je napravio tu, klasičnu, grešku. Pomislio je da je toliko bitan da čak njegova supruga i menadžer može da priča javno protiv njegovih klupskih drugova kojima je on kapiten. Svi smo zamenljivi, a pogotovo fudbaleri, mnogo brže i lakše nego što volimo da to mislimo.

Ikardi greši ako misli da može da vodi rat protiv Intera, a bio bi prilično naivan kada bi verovao da može u tom ratu još da izađe kao pobednik. Argentinac jeste važan “asset”, kako to kažu Amerikanci ( u Rimu smo se prilično navikli i čak usvojili izraze koje koristi predsednik Rome Džejms Palota), ali Suning je toliko bogat da može sebi da dozvoli luksuz da ga drži van terena u sledeće dve i po godine.

Odsustvo Ikardija na utakmicama sa Rapidom i Sampdorijom bilo je očekivano i razumljivo. Moglo bi se reći i logično: Ikardi je izviždan na tribinama, kada se pojavio na maksiekranima na San Siru. Možemo samo da zamislimo šta bi se događalo da je bio na terenu.  Uprava kluba je imala pravo kada je progledala kroz prste Ikardiju i prihvatila “opravdanje” povređenog kolena, ali ta priča već neće važiti protiv Fjorentine sledeće nedelje.

Za Inter je veoma važno da zadrži četiri boda prednosti nad Milanom pre gradskog derbija koji je na programu za dve i po nedelje. To bi Nerazurima dalo veliku psihološku prednost jer bi ušli u meč sa gradskim rivalom rasterećeni: u slučaju poraza bi i dalje imali bod prednosti a sa pobedom bi praktično rešili pitanje trećeg mesta budući da bi pobegli Milanu sedam bodova.

Slučaj Ikardi bi na kraju mogao da se okrene i pozitivno po hod Interove sezone. U nedelju veče protiv Sampdorije smo konačno videli pravog Ivana Perišića i Rađu Najngolana. Slučajnost ili ne, ostaje činjenica da su oni pružili najbolje predstave u odsustvu Maurita.

Kolateralna šteta u celoj priči o Ikardiju bi mogao da bude prethodni kapiten Inera i aktuelni potpredsednik Havijer Zaneti. Postavlja se pitanje čemu služi i koju ulogu ima Zaneti u klubu, osim da prati tim na gostovanjima, ako ostaje nem i po strani u sporu koji je iz temelja uzdrmao Inter? Ako već nije mogao da spreči eskalaciju spora - i pored toga što je Vanda Nara mesecima davala izjave i postavljala objave na društvenim mrežama koje su uznemiravale ambijent Intera i kreirale tenzije među igračima - zašto Zaneti nije upotrebio svoj autoritet, ne samo kao legenda Intera već i kao Argentinac, zemljak bračnog para Ikardi-Nara, da reši problem ili barem da pokaže javno ko je u pravo, a ko nije. Istinski kapiteni, lideri, rukovodioci se prepoznaju u teškim momentima, jer kad drugi saginju glavu ili povlače ruku ili nogu, oni glavu dižu, stavljaju i ruku i nogu i suočavaju se svima, braneći svoj tim, svoj klub, svoje saigrače, svoje zaposlene.  

Juventus, to postaje sve očiglednije, koristi Seriju A kao neku vrstu trening utakmica za Ligu šampiona, tim pre što je postalo jasno da Napoli nema potencijal da ugrozi dominaciju Bjankonera. U novijoj istoriji Lige šampiona nije se nikad desilo da tim koji već u februaru ili martu osvoji nacionalni šampionat uspe da kruniše sezonu podizanjem pehara Lige šampiona. Nije to pošlo za rukom Bajernu i Mančester Sitiju, u oba slučaja pod palicom Pepa Gvardiole, a ni PSŽ-u i istom Juventusu u par navrata.

Dobra je vest za Juventus da će Dibala igrati protiv Atletiko Madrida od prvog minuta večeras u Ligi šampiona. Argentinac bi igrao u svakom timu na ovom svetu osim za Mesijevu Barselonu, pa je zato ponekad nesvhatljivo zašto Alegri uopšte ima nedoumice oko upotrebe Dibale. Izostanak Kedire za Bjankonere jeste peh, ali za Nemca u Kontinasi imaju nekoliko validnih alternativa.

Dvoboj Atletiko - Juve je mnogo važniji za italijanski nego za španski klub. Izlazak u osmini finala za Atletiko Madrid bi bio bolan, ali ne i katastrofalan. Za Juventus bi ispadanje u prvoj rundi nokaut faze LŠ bilo ravno katastrofi: sportskoj i finansijskoj. Atletiko Madrid nije u uskom krugu klubova koje ambijent Juventusa doživljava kao ravne sebi i posledično bi mogao da “svari” eventualnu eliminaciju. U finansijskom smislu izlazak u osmini finala LŠ za Juve bi značio gubitak od najmanje 50.000.000 evra.

Roma neće daleko dogurati ako odigra još neku utakmicu, do kraja sezone, kao protiv Bolonje. Tim Siniše Mihajlovića je praktično poklonio svojim greškama pobedu Đalorosima. Utakmica protiv Bolonje je potvrdila da se Roma muči u ovoj sezoni protiv tzv. malih timova, a Džeko da ne može da veže dve utakmice u Seriji A na kojima se upisuje u listu strelaca. Lošu partiju je pružio i Zaniolo, delimično i zbog taktike i zaheva Di Frančeska da mladi Italijan pokriva ceo bok.

Pozitivna nota su El Šaravi i Daniele De Rosi koji su praktično promenili tok meča ulaskom u drugom poluvremenu. El Šaravi je iznudio penal koji je Kolarov pretvorio u gol, a De Rosi je asistirao Faciju za drugi gol. Takođe, u ponedeljak se videlo kao dobar dana razlika između De Rosija i N’Zonzija i način na koji oni utiču na igru Rome. De Rosi nije munja, ali zna da vertikalizuje i organizuje igru svog tima, Francuz je spor kao puž, razmišlja sporo, ne vertikalizuje i usporava igru Rome.

Lacio se dobro držao, uprkos svim malerima, sve dok Simone Inzagi nije odlučio da zameni Romula sa Lukašom Lejvom. Romulo ne samo što je bio među boljim pojedicima u redovima Nebeskoplavih nego je odavao utisak i da bez problema može da završi meč. Podatak vrlo važan budući da je Kaisedo već ušao na mesto Imobilea a a na klupi su pored Lejve bili samo golmani i tri igrača iz podmlatka.

Na stranu što Lacio nema dovoljno dugačaku klupu da uspešno trči na tri koloseka, ali često Inzagi sam sebi pravi probleme sa teško objašnjivim izmenama. Lejva nije skroz oporavljen. To se odmah videlo, a postalo je porazno očigledno za Lacio kada je Radu izašao iz igre, a Lejva preuzeo ulogu centralnog defanzivca pošto je Ačerbi zauzeo poziciju Rumuna.

Imajući u vidu aktuelnu situaciju, Lacio mora da napravi listu prioriteta za ostatak sezone. Protiv Sevilje ne vredi rizikovati nove ili obnove starih povreda igrača koji predstavljaju stubove Nebeskoplavih. Poraz od Đenove koji je koincidirao sa pobedama Intera, Milana i Rome smanjuje šanse Lacija u borbi za jedno mesto u Ligi šampiona tako da bi prioritetni sezonski cilj trebalo da postane Kup Italije.

MIlan je izašao najbolje iz prethodnog vikenda, ne samo zbog pobede nad direktnim takmacom, Atalantom, ostvarenoj na stadionu gde su Inter i Roma ostavili bodove, već i zbog potvrde sjajnog perioda Pjonteka i buđenja Čalhanoglua. Rino Gatuzo je pronašao svojih dobitnih startnih 11 i ne želi da ih menja, čak ni da bi pronašao mesto oporavljenom Bilji.

Pjontek pripada grupi flegmatičnih, i na prvi pogled nezainteresovanih sportista koji ne gledaju utakmice, ne čitaju novine, ne gledaju televiziju, fiksirani su samo na jednu stvar. U slučaju Poljaka to su golovi. Sve ostalo je za Pjonteka u službi golova ili je suvišno. Tehnički direktor Milana Leonardo je dobio opkladu i spasao je svoje radno mesto. Pjontek i Paketa su bili veliki rizici, posebno na kratke staze.

Važan element je i sredina terena koja je izgledala kao zbir velikih orman do pre par nedelja. Sada je pored robusnog karaktera i kvantiteta pronašla i kvalitet. Bakajoko je doživeo veoma pozitivnu transformaciju, Kesi napreduje, a Paketa se neverovatno brzo uklopio u novu sredinu za jednog Brazilca. Milan koji gledamo poslednjih nedelja je na najboljem putu da se vrati u Ligu šampiona, ako još Čalhanoglu i Suso počnu da igraju na svom nivou ni Inter neće moći mirno da spava na trećem mestu.

Broj utakmica na kojima Napoli nije uspeo da materijalizuje bolju igru i broj stvorenih šansi u golove i pobedu postaje sve zabrinjavajući za četu Karla Ančelotija. Počev od meča sa Crvenom Zvezdom u Beogradu do utakmice sa Torinom na San Paolu, Azuri na čak devet mečeva nisu uspeli da načnu protivničku mrežu: previše za tim koji gaji velike ambicije.

Ekipi Karla Ančelotija nedostaju veliki asovi, planetarnih razmera, pogotovo u napadu. Napoli je godinama živeo na golovima Kavanija, Iguaina, a zatim Mertensa. Milik je dobar centarfor, ali nije top fudbaler, nije golgeter koji ti garantuje preko 20 golova po sezoni. Vanserijski fudbaleri se upravo vide na delu kada nešto škripi u timu i kada protivnička mreža izlgeda začarano. Njihova magija je potreban da bi omađijanost izgubila svoje dejstvo. U aktuelnom sastavu Ančelotija takvih igrača nema. Mertensa je gubitak statusa startera izbacio iz vinkle, Insinje stagnira, Kaljehona pritiskaju godine, a Hamšik je već otišao u Kinu da obezbedi svoje praunuke.

(FOTO: Reuters)