PRELAZZI: Being Neil Lennon

Škoti imaju jednu izreku - više kafansku doskočicu, u stvari - da pravi muškarac nikada ne bi napustio svoju ženu zbog neke druge. Ne, kažu oni, pravi muškarac prvo ostavi svoju ženu, koju više ne voli i koja mu je dosadila, pa se tek onda daje u potragu za novom ljubavlju. To odvaja čoveka od nečoveka, džentlmena od dripca.

Nil Lenon, doskorašnji menadžer Seltika, postupio je kao džentlmen. Iako nije imao nijednu ponudu na stolu, pokupio je svoje pinkle iz Glazgova i kazao da će polako tražiti novi izazov. Zvanično, bio je nezadovoljan klupskom politikom, koja diktira štednju - Seltik već godinama dovodi samo nebrušene talente, a za skuplja pojačanja, kojim bi se ponovili raniji uspesi, nema para.

Bilo je tu i te dosade, naravno: bez Rendžersa će i naredne sezone Premijer liga biti samo igralište za momke u zeleno-belim dresovima, i samo je pitanje da li će se titula, ko god bio na klupi Seltika, overiti u februaru ili tek u martu. Čak ni klinci koji nemaju ništa pametnije u životu ne vole da „obrću igricu“ s najlakšim podešavanjima, pa kako bi to mogao da voli jedan takav fajter?

No da li je s čovekom s kojim je - a to često zaboravljamo - novembra 2012. započeo kraj tiki-take (na Parkhedu je pala Barselona sa 2:1, u noći koja je srušila rekord u decibelima na čuvenom zdanju, ali i načela mit o nepobedivosti Katalonaca i savršenosti njihovog sistema), sve zaista tako jednostavno?

Daleko od toga, i u tome je i tragičnost i triler Nila Lenona, nesvakidašnje figure u svetu fudbala.

Nazvati Lenona kontroverznim bilo bi kao reći da je „njegov“ papa (Lenon je pobožni Severni Irac) čovek koji povremeno ode u crkvu da se ispovedi. Jok, negde u savremenom rečniku engleskog jezika - ili makar gelika - pored odrednice „problematičan“ verovatno stoji njegova slika. Tu su riđa kosa, osmeh, iskren ali pomalo iritantan, i spisak svih matraka koji su ga pratili otkako se otisnuo preko Severnog kanala ka Engleskoj i Škotskoj, vođen strpljivom rukom svog mentora i prijatelja Martina O'Nila.

Lenonovo napuštanje Seltika i škotskog fudbala nikoga nije ostavilo ravnodušnim: oni koji kače irske zastave u svoje sobe, slave Dan Svetog Patrika i ponekad do daske naviju Dropkick Murphys (ili makar Orthodox Celts) biće neutešni što je talisman ostavio svoju voljenu; oni drugi, unionisti, biće podeljeni između radosti što ga više neće viđati i žala što neće imati koga da vređaju; najumereniji će samo odmahnuti rukom i ponadati se da će s odlaskom Lenona stvari biti malo normalnije u škotskom fudbalu. Da će se ružna gubica sektarijanizma povući u svoju rupu, da će navijači biti malo bolji jedni prema drugima sada kada nema onog koji ih razjaruje, da će teatralni medijski nastupi, psovke i udaranje - a Lenon je, ruku na srce, oduvek bio sklon tome - polako pasti u zaborav.

Bilo bi to, poređenja radi, kao da danas Duško Vujošević i Nebojša Čović napuste srpsku košarku, pa da se resetujemo i krenemo ispočetka, s malo više poštovanja jedni prema drugima...

No stvari sa Lenonom nisu baš toliko jednostavne. Ako je za dobar deo nevolja koje su mu se dešavale bio i sam kriv, ostatak je posledica karata koju mu je podelila sudbina. Netrpeljivost je jedna stvar, slepa mržnja nešto potpuno drugo, posebno ako je posledica politike ili vere.

Lenon je bio prvi katolički kapiten nacionalnog tima Severne Irske - mada se očekivalo da će izabrati da predstavlja braću s juga - i već tada je dobio prve pretnje smrću od lojalističkih paramilitarnih trupa. Na fasadi koja se vidi s prozora njegove rodne kuće svakih nekoliko dana pojavi se sveža poruka „Neil Lennon RIP“, a u Glazgovu su ga prebijali, pretili mu, na stadione unosili vešala na kojima je bila njegova lutka i, na vrhuncu „slave“, poslali mu pismo-bombu koja samo pukom srećom nije ubila i njega i njegovu porodicu.

Bio je, kao igrač, ponosni član poslednje velike Seltikove generacije, predvođene O'Nilom. Na sever su stigli u paketu, iz Lestera koji je osvojio dva Liga kupa i bio najprijatnije iznenađenje engleskog fudbala s kraja 20. veka - mi ga pamtimo iz onog dvomeča sa Zvezdom, kada je, nekoliko dana pre Petog oktobra, u jeku protesta koji su trajali na beogradskim ulicama, UEFA izmestila revanš u Beč, gde će naši gastarbajteri umalo linčovati igrače Lestera; naravno da je Lenon bio jedini koji nije izgledao nimalo uplašen atmosferom! - i igrali su finale Kupa UEFA u kojem ih je srećno pobedio Murinjov Porto.

Ko zna da li bi uloge bile obrnute sada, te da li bi Murinjo bio jednako specijalan da Derlei nije onako prevario odbranu Seltika u 115. minutu, ali Lenon je već tada znao da želi da bude trener.

Pre toga Nil će morati da prođe mnogo opasniju školu. Tereni škotske lige bili su za njega jednako naporni koliko i odrastanje u malenom Lurganu tokom godina „nevolja“: nije bilo stadiona na kojem nije vređan. Riđokos, neustrašiv, lak na pesnicama, katolik i kapiten Seltika - ubitačni koktel koji bi slomio nekog slabijeg. Ne i Lenona, mada je ostavilo brojne posledice: u svojoj autobiografiji „Man and Bhoy“ fudbaler će priznati da se već godinama bori sa depresijom. Biće to lako primetno u načinu na koji slavi pobede i tuguje poraze, svih ovih sezona.

Nisu ga štedeli navijači, ali ni kolege. Eli Mekojst, tada asistent, a danas menadžer Rendžersa i legenda tog rivalskog kluba, u martu 2011, po završetku meča u FA kupu, prišao je Lenonu, zagrlio ga i onda mu šapnuo nešto u uvo. Usledio je verbalni, a potom i fizički sukob na kojem bi im pozavidela i ona dvojica „junaka“ naše košarke, tuča koja je pokazala koliko stvari ne štima ni u Škotskoj, ni u fudbalu...

Škotska će odmoriti od frustriranog, nesrećnog, nevoljenog Lenona, i on će odmoriti od nje. Biće to još dosadnije prvenstvo, bez sumnje, posebno ako na klupu Seltika dođe Toni Moubrej, nakon što je Roj Kin odbio ponuđenu poziciju. (U igri je bio i Henrik Larson, što je obradovalo svakog iskrenog navijača, no ta priča je, barem u medijima, utihnula.)

A Lenon? Može li čovek koji svoje srce i dušu nosi kao epolete da se smiri i nađe novu ljubav u Engleskoj? Premijer liga bi, kažu neki, trenutno bila preveliki zalogaj za njega, ali ko jednom oseti svetla Lige šampiona i na pleća obori Barselonu, u tom trenutku najbolji tim na svetu, teško može da uživa u prohladnim kišnim noćima u Midlzbrou ili Donkasteru.

Čak i ako bi to značilo da će se riđi fajter najzad malo smiriti...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)