Batigol kao nikad do sada: Prošao sam pakao i nisam uživao na terenu! Dresove ne čuvam, ne znam gde su mi trofeji, ali hodam i srećan sam što sam živ

“Skroman dečko, sve pare šalje kevi”, samo je jedna od replika iz kultnog filma “Kad porastem biću Kengur”, u kojoj Baron objašnjava Ciletu kakav je čovek Gabrijel Omar Batistuta. A iako je reč o fikciji, legendarni napadač Fjorentine i reprezentacije Argentine, zaista se pokazuje kao takav. U opširnom intervjuu uglednom italijanskom listu Korijere delo Sport, Batistuta se dotakao fudbalskih početaka u siromaštvu, uspeha i neuspeha tokom karijere, zdravstvenih problema, načina na koji vaspitava decu, ali i vremena kada je Argentina živela u diktaturi.
"Grupo Alegrija (radost) je bio prvi tim čiji sam bio član. Našli smo se u komšiliku u kraju koji se zove Rekonkvista. To je bila ideja grupe drugara. Dobili smo priliku da igramo fudbal, osvojili neki turnir i cela ta euforija naterala me je da posmatram ovaj sport na drugačiji način. I sam naziv ekipe oslikava naše tadašnje raspoloženje. Igrali smo na uskom i dugačkom terenu kojeg smo u šali zvali Crv. Bili smo siromašni, ali puni nade. Nikada to neću zaboraviti. Sada sam se vratio tamo gde sam rođen i svaki dan viđam prijatelje iz Alegrije”, rekao je Batistuta u opširnom intevjuu za Korijere delo Sport.

Kako su vaše noge?
“Sada se osećam mnogo bolje nego pre dve godine. Mogu da hodam. Ponekad čak i odigram nekoliko partija fudbala. Nisam najbolje, ali hodam. Pre dve godine o tome sam mogao samo da sanjam. To je bilo jedino što sam želeo, da mogu da šetam sa suprugom i decom. Lečio sam se prethodne dve godine i napredujem. I dalje osećam bol koji, doduše, nije ništa u odnosu  na onaj raniji. Spoznao sam pakao koji osećaju nepokretne osobe. Verujte mi, bilo je teško”.

To znači da je za vas fudbal istovremeno bio i radost i muka?
“Za mene je fudbal pre svega bio ogromna odgovornost. Od trenutka kada sam postao profesionalac, svaki put kada sam igrao meč ili išao na trening, znao sam da ljudi plaćaju da vide šou u kojem sam ja jedan od glumaca. Gledaju iz tog aspekta, fudbal je oduvek bio težak posao.

A onda je zastao za trenutak, pa detaljnije objasnio.
“Nikada nisam bio kao neki drugi igrači koji su upevali da uživaju na terenu”. Ne i ja. Nikada nisam uživao na terenu. Dešalo mi se da uživam ponekad posle mečeva, kada smo pobedili, osvojili neki trofej… Ali, nikad tokom meča zato što sam osećao da ne smem da napravim neki pogrešan korak. Morao sam da izmišljam, da pružam maksimum jer sam gledao ljude koji su izdvojili novac za to. Nisam verovao da je fudbal priča između lopte i mene. Za mene je uvek važna bila publika. Takvo shvatanje je uticalo na moje noge i na život”.

Ko je najbolji defanzivac protiv kojeg ste igrali?
“Dugačka je lista, mnogi su bili teški i jaki. A onda kako ih vremenom dobijaš u duelima pitaš se da li je to zato što si napredovao ili su oni počeli da padaju. Ali, sećam se Vjerhovoda, Barezija, Maldinija, Neste, Šamota, Bergomija, Ferija… A kada date golove njihovim timovima, onda počnu da obraćaju posebnu pažnju na vas. Više vas ne čuva samo jedan čovek, već dvojica ili trojica. Ali, umeo sam i da se odbranim. Najvažnije je da sam posle utakmice svakom mogao da pružim ruku”

Da li možete da izdvojite nekog od trenera sa kojima ste radili?
“Bijelsa, zbog svega što je uradio za mene. Uzeo me je kao klinca koji nije želeo da igra fudbal i pretvorio me u pravog profesionalca. A tu je Alfio Bazile sa kojim smo osvojili dve Kopa Amerike. U Italiji pre svih Kapelo i Ranijeri. Iskreno, nisam baš poklanjao toliko pažnje trenerima pre sve jer mi napadači stvari radimo nekako instinktivno. Teško da možeš nešto da naučiš napadača. Možeš da trenira, proučavaš pokrete, ali kad lopta odskoči desno umesto levo, stvari dobijaju nepredvidiv tok”.

A kada smo kod trenera, bio je tu i Danijel Pasarela.
“Nismo imali dobar odnos. Ali, ne mogu da kažem da je loša osoba. Jednostavno, nismo se slagali. Samo sa njim sam imao konflikt. Imam dobre uspomene kada su u pitanju svi ostali”.

Da li postoji novi Batistuta u današnjem fudbalu? I da li je to možda Gonzalo Iguain?
“Iskreno - ne! Svako mora da bude svoj. Ne volim poređenje. Hteo sam da ja budem ja. Možda sam kao sunđer upijao fore od drugih, ali bio sam skroman. Gledao sam šta rade drugi, od Van Bastena do svih ostalih napadača u Seriji A. Što se tiče Iguaina ili Ikardija, dobro su ispali. Iguan je već deset godina na vrhunskom nivou, ne mora ništa da dokazuje. Ikardi je nešto mlađi, ali kad god poželi, on postigne gol.

Šta za vas i Argentinu znači Maradona?
“Najveći svih vremena. On predstavlja neke stvari koje su veće od fudbala. On nas je odveo do zvezda. Mesi, iako je tehnički podjednako dobar ili i bolji od njega, ne može da ga prevaziđe. Maradona ima harizmu koju Mesi ne poseduje. Iako se ne slažem sa nekim stvarima koje je radio, gajim drugačiji životni stil, imamo dobar odnos i za mene je najveći svih vremena”.

Batistuta se složio sa konstatacijom novinara italijanskog lista da je Maradona kao poezija, a Mesi više kao proza.
“Mesiju nedostaje ta dimenzija fantastike. To je, jednostavno, majka priroda, rađate se sa ili bez ovoga. Bilo je onih koji su ranije sumnjali u Mesija, ali sada više ne. Tehnički je perfektan”.

A Dibala?
“On je stvarno dobar igrač. I konstantno raste. Ali, trebalo bi da ga vidimo protiv drugačijih odbrana u drugim ligama da bi doneli konačan sud”.

Kako gledate na argentinski i italijanski fudbal?
“Čudno mi je, jer bi obe reprezentacije trebalo da se spremaju za Mundijal. U italijanskom fudbalu sada nemate ni predsednika, a treneri ne znaju da li će se zadržati duže od tri, četiri meseca. To sam doživeo i u Argentini. Tamo dve godine nismo imali predsednika saveza, a treneri su se stalno menjali”.

Koja je vaša najlepša uspomena iz vremena dok se igrali u Firenci?
“Prvi susret sa Firencom nije bio baš sjajan. Došao sam autoputem iz Rima u južni deo grada. I pomislio sam, gde sam to stigao? U Argentini su tada nicale visoke, moderne, staklene zgrade, a tu sam se našao gledajući u 500 godina stare građevine. Ipak, vrlo brzo sam počeo da cenim sve što me okružuje. I posle tri meseca bio sam zaljubljen u Firencu. Počeo sam da razumem stanovnike Firence, a to nije lako. A razumeju i oni meni. Verovao sam da ćemo uspeti da osvojimo titulu, ali sam otišao daleko u pokušaju da donesemo pehar”.

Zašto se proslavljali golove imitirajući pucanje iz automatske puške?
“Ne znam, možda je iz mene progovarao bes. Nije tu bilo nekog posebnog značenja. Radio sam to zbog navijača, njima je to bio najbolji način za proslavu”.

Kakvo je vaše sećanje na vreme dok je Argentina živela u diktaturi?
“Srećom, ja sam odrastao posle toga, roditelji su krili celu tu priču od mene dok nisam napunio pet, šest godina. Ta tema je dugo bila tabu u Argentini. Znam šta se dešavalo, ali neću da se vraćam na to. Naravno, važno je pričati o tome kako se stvari ne bi ponovile. Ta diktatura je urušila veru u autoritete u Argentini. Sada kada kažete vojska, kod nas je svima prva asocijacija na to - diktatura. Ali, vojske postoje i u demokratijama. Mora da se pronađe balans”.

Kakav savete bi dali svojoj deci ako bi hteli da se bave fudbalom?
“Deci uvek morate da kažete istinu. U nekom trenutku, fudbal prestaje da bude igra. To je divan sport, možete da steknete dosta prijatelja. Uvek morate da se borite da postignete nešto. Nekada imate sreće i stvari vam deluju lako, a nekada ne. To je život. Ja sam bio dobar, ali sam imao i sreće. Imam prijatelje koji nisu bili tako srećni i sada su sami. Često mislim na njih.”

Nedavno je Firencu i Fjorentinu potresla tragedija kada je preminio kapiten Davide Astori.
“Još sam u šoku. Ponekad hoću da pričam o tome, ali jednostavno, ne znam šta bih rekao. Šta da kažem? Sve što izjavim je isprazno i malo”.

Postoji li trenutno neki italijanski igrač koji vam se sviđa?
“Dopada mi se Ćiro Imobile”, rekao je Batistuta posle dužeg razmišljanja.

Ima li nešto iz igračke karijere zbog čega žalite?
“Sada ne, a do pre koju godine je bilo. Nisam osvojio mnogo trofeja, a i Mesi me je pretekao po broju golova u reprezentaciji. Bio sam nesrećan, ali promenio sam se u prethodnom periodu, počeo sam da shvatam šta sam postigao. Kako sam promenio pogled na svet, postao sam smireniji, srećniji. Od terena gde smo mreže pravili od vreća za krompire, došao sam do najvećih svetskih stadiona. Ljudi su me zavoleli. Bio bih lud da nisam srećan zbog svega toga”.

Da li postoji dres sa neke utakmice koji bi ste poneli na pusto ostrvo.
“O, da! Ima ih više. Onaj prvi koji sam obukao kao član Njuelsa. Ili sa Mundijala, prvi meč koji sam igrao zajedno sa Dijegom. Dao sam het-trik. Ili dres Rome kada smo osvojili Skudeto, odnosno Fjorentinin posle pobede protiv Arsenala na Vembliju”.

Da li čuvate neke suvenire?
“Ne, jer nisam hteo da mi se deca osećaju kao da žive u nekom mitu. Kod mene u kući nema fotografija fudbalera, trofeja, ništa. Možda će doći dan kada će mi to nedostajati. Ja sam normalan, moja deca sama otkrivaju sve što ih zanima. Naravno, kada smo na putu pa me neko od navijača prepozna, onda me pitaju. Ali nikada im ja sam ne pričam priče. Još me samo najmlađe dete pita smešne stvari - da li sam dao neki gol iz slobodnjaka ili penala. Možda je trebalo da čuvam dresove, a trofeji su tu negde, mogao bih da ih nađem. Ostaju mi prijateljstva. Da sam otišao ranije iz Fjorentine, možda bi osvojio titule u Engleskoj ili Španiji. Ali, dobro mi je ovako. Hodam. Imam zanimljivu životnu priču i mnogo prijatelja svuda”, zaključio je legendarni napadač.

Foto: Action Images