Bata vs Đuka! Utisci i brojevi – sve na Mirkovićevoj strani

I utisak i brojevi. U oba segmenta „šiša“Partizanov aktuelni trener bivšeg. Možda je rano za poređenja, možda nikad neće raditi u inostranstvu, voditi tim nalik Valensiji, plasirati se u grupnu fazu Lige Evrope i u njoj prezimiti, možda će mu zato i bankovni račun biti tanji, ali početnih sedam meseci na klupi nagovestili su da Zoran Mirković po potencijalu može da nadmaši nekadašnjeg kolegu iz reprezentacije Miroslava Đukića. Da je letošnja rokada na klupi bila opravdana i smislena postaje jasno ako se baci pogled na to kako je igrala ekipa u većem delu mandata prethodnog šefa stručnog štaba i na šta liči pod Batinim vođstom.

Prvo o utiscima: za razliku od Đukićevog Partizana, koji je u jednom trenutku bio negledljiv, spor, bezličan, delovao kao tim koji ne izaziva emociju čak ni u trenutku kad se treći uzastopni put osvaja pehar Kupa, Mirkovićev – po uloženim sredstvima čak i skromniji – srodio se sa Grobarima bar u onom delu koji podrazumeva borbu, agresiju, prkos, čak i kad ne ide. Nije to još ispraćeno bogzna kakvom podrškom s tribina, ali odjeci, naročito posle derbi utakmica, jedino sposobnih da dignu temperaturu u našem fudbalu, više su nego pozitivni.

U oba slučaja, pred kraj septembra u Humskoj i minule subote na Marakani, delovalo je da je Partizan odlučnije od Crvene zvezde ušao u susret. Da je „nabrijan“. Da s „nožem u zubima“ kidiše na rivala, što nije bio slučaj nijednom kod Đukića. Na oba meča dao je golove iz igre (majstorija Rikarda i spretnost Nikolića), dok je kod prethodnog stratega u tri derbija u sezoni 2017/2018 takođe postigao dva gola, oba iz jedanaesteraca (Suma i Ožegović). To je moglo da se tumači aksiomom da Mirković više „oseća klub“, zna važnost derbija, te iako je prekardašio u pojedinim situacijama (što i sam priznaje), nije li baš to pokazatelj strasti, nasuprot čoveku koji staloženo (i to je vrlina, mada ne uvek) gleda derbi kao da je reč o nekoj običnoj utakmici?

Zatim o brojevima: tokom prvih sedam meseci 2018. Miroslav Đukić je pretrpeo čak sedam poraza, a Mirković u narednih sedam jedan jedini. Obojica su bili štoperi, shodno tome trebalo bi da znaju bitnost igre u odbrani, ali je užasan podatak po ambicije Partizana da su ga „šamarali“ Plzenj, niški Radnički, Crvena zvezda, Čukarički, Vojvodina, Voždovac i Radnik za vreme bivšeg trenera tokom 2018, dok je aktuelni na uzorku od 28 utakmica potpisao samo jednu kapitulaciju, u istanbulskom revanšu s Bešiktašem. Nije sad ni to neko veliko dostignuće, bilo je nedozvoljenih remija (Čukarički, Spartak, Napredak, dvaput Mladost), provlačenja kroz iglene uši u prvom delu sezone protiv OFK Bačke i Proletera, ali Mirković na domaćoj sceni i dalje ne zna za poraz.

Štaviše, za razliku od Đukića, može da se pohvali najboljom odbranom u Superligi (samo devet primljenih golova u 24 kola) i podatkom da je tek pet puta morao da juri vođstvo protivnika. Uglavnom ga je stizao, osim u tom revanšu plej-ofa za plasman u Ligu Evrope. Sad, što nije i okretao, drugi je padež, ali defanzivno Partizan sa Batom sasvim pristojno izgleda.

Baš zbog toga deluje da su u pravu bivši treneri Partizana, legende kluba, kad kažu da bi Bati trebalo dati šansu, bez obzira što, ako ćemo realno, titulu neće osvojiti i što je trenutno treći, za razliku od Đukića koji je celo prvenstvo proveo na drugom mestu, to je jedini parametar koji mu ide u korist, mada je pitanje šta bi bilo da nema čudesne serije niškog Radničkog. Najveći Mirkovićev dobitak je u saznanju da je, za razliku od prethodnika koji je često lutao, tumbao, prekrajao i grešio, iz kadra kojim raspolaže izvukao maksimum, da bolje od ovoga što ima teško da može i jedino ostaje utisak kako njegove ideje oko formiranja ekipe nisu do kraja podržane, najviše iz finansijskih razloga. Nasuprot Đukiću, koji je imao u rukama najskuplje pojačanje u istoriji kluba Sejdubu Sumu, pa i za naše uslove solidno plaćenog Ognjena Ožegovića, Mirković gura s jeftinijom ekipom, trenutno krajcovanom i povredama bitnih prvotimaca poput Pantića i Markovića, praveći od nje kompaktnu celinu.

Najbolje se to videlo u oba derbija, i onomad i sad se pričalo kako će Partizan maltene biti petardiran, pa čak i da se uzmu kao tačne pretpostavke kako je Crvena zvezda ne samo skuplja, nego i na nekim pozicijama pojedinačno ili biografski kvalitetnija, Parni valjak je na terenu delovao jedinstveno, timski, stabilnije, znao je bolje da sprovede plan igre i zadovoljniji je završio utakmice u odnosu na očekivanja u oba navijačke tabora. To umeće da Partizan deluje timski, da ne gubi glavu jeste vidljiv pomak u odnosu na prethodnog trenera, ali da bi ocena bila još povoljnija morao bi Mirković da dobije još koje pojačanje u ofanzivnom delu tima. Možda neku „desetku“ ili krilnog napadača – jer i dalje su nepoznate mogućnosti rovitog Muse Ndžaija – pa da sama igra postane efektnija, brža, da se ne bazira samo na disciplini, već da u njoj bude i lepršavosti, pošto Partizan baš to ište.

Kad i ako bude dobio, kao Miroslav Đukić na primer, pojačanje od 1.650.000 evra ili bar upola te cene, od Bate će moći, pa i morati da se zahteva brži, konkretniji, napadački potentniji Partizan. Dotad će ostati misterija zašto češće ne koristi Zorana Tošića, jer ako je već na klupi, igrač takvog kalibra morao je da se nađe i na terenu makar u finišu derbija.

Ako ne koriguje taj detalj, što je trenersko pravo, već na sledećem Zoran Mirković bi morao da obuzda sebe. Koliko god pokazivao emocije, niti je lepo, niti vaspitno, niti u duhu vrednosti kluba da od prvog do poslednjeg minuta „skače za vrat“ sudijama. Čak i da je u pravu  – a niko na ovom svetu nije baš za sve – ima Partizan znatno većih problema od odluka abitara. Kakve god bile. Ima i trenera koji te nedostakte očigledno ume da prikrije i šteta bi bila ako bi se, kao u vremenskoj mašini, vratio u period od pre dve decenije kad je tukao Drobnjaka, hvatao za međunožje Jarnog, kidisao na ljude u crnom... I za njega, i za crno-bele, i za ovdašnji fudbal.

Jer fudbal su i brojevi i – utisci.

FOTO: Star sport, MN Press