ANALIZZA: Turbo Parni valjak

Navijači Partizana u neverici trljaju oči. A i ruke. Naviknuti da u skoro svakom prelaznom roku posmatraju sumanute poteze čelnika i čupaju kosu usled prodaje najboljih pojedinaca, Grobari su ove zime konačno dočekali da se obraduju vestima iz voljenog kluba. Za manje od mesec dana crno-beli su kompletirali tim koji će 23. februara nastaviti pohod ka tituli, mada su i pristalice i rukovodioci (možda po prvi put posle dosta vremena) složni u oceni kako je tek oformljena ekipa projektovana za veće domete od nastavka dominacije srpskim fudbalom.

U Humsku 1 su od 20. decembra do 20. januara stigla petorica igrača sasvim pristojne reputacije za ovdašnje prilike, a njihovim angažovanjem Parni valjak je poslao jasan signal konkurentima da mu se „sklone“ sa šampionskog puta, jer bi bilo čud(n)o da Miroslav Vulićević, Branislav Trajković, Nikola Drinčić, Petar Škuletić i Danko Lazović barem za duplo ne podignu kvalitet tima koji je jesenas bio sklon kiksevima.

Veliki plus za sve u Partizanu predstavlja činjenica da su svi ugovori potpisani na period od najmanje tri godine, izuzimajući iskusnog špica Lazovića koji je overio saradnju do juna 2015. Ove činjenice najvernije ilustruju želju vrhuške da stvori ono što je godinama samo medijski proklamovano, a nikad u stvarnosti realizivano: tim na duge staze.
“Dolaskom trilinga iz Vojvodine, povremenog reprezentativca Crne Gore i Lazovića, o čijim kvalitetima je bespotrebno raspravljati, pokazali smo ozbiljnost u nameri da oformimo kičmu ekipe koja bi, uprkos njihovim godinama, dugo trebalo da bude na okupu. Potpisi ovih momaka ne znače samo nastavak borbe za odbranu titule, plan je dugoročan i ideja je da se tokom proleća uigraju za predstojeće kvalifikacije, nadamo se, u Ligi šampiona”, objavio je sportski direktor Albert Nađ.

Jasno je, Partizan puca na visoko. A pritom, kako to vole u Humskoj da kažu, posluje domaćinski, pošto je kvalitet dobio za relativno sitan novac. Dolasci Škuletića i Trajkovića koštali su 450.000 evra, na račun Vojvodine će leći još 50.000 bonusa u slučaju plasmana crno-belih u Ligu šampiona ili Ligu Evrope, ostala trojica su stigla kao slobodni igrači, što znači da za njih nije izdvojeno ništa više od obećane plate. Za evropske prilike to je sića i potvrđuje da crno-beli i dalje grcaju u finansijskim problemima, ali je aktuelni prelazni rok pokazao da je klub mnogo jači organizaciono nego što se pretpostavljalo.

Najbolja potvrda tom zaključku je činjenica da je krupnu zverku Danka Lazovića Partizan ulovio u vreme dok se predsednik Dragan Đurić nalazi u pritvoru. To inicira logičan zaključak da klub može nesmetano da funkcioniše i bez čoveka za koga se pričalo da je sve i svja, da rukovodi prelaznim rokom često i na svoju ruku, bez konsultacija sa saradnicima.
“Duboko žalimo zbog svega što se dogodilo Đuriću, jer je to neprijatna situacija za njega i ne priliči imidžu kluba, ali se ovim činom potvrdilo ono što smo znali od ranije, Partizan je ozbiljan sistem, ne zavisi od pojedinca, makar to bio i predsednik. Slažem se i sa ocenom da smo dobro prošli sa finansijske strane, iskoristivši činjenicu da su trojici igrača istekli ugovori, pa smo njihovim i dolaskom još dvojice iz Vojvodine samo nadomestili propuste iz letnjeg prelaznog roka u kojem, priznajemo, nismo vukli dobre poteze”, objasnio je Mile Jovičić koji sa potpredsedničke pozicije rukovodi crno-belima.

Zakrpljene kritične pozicije u timu, formiranje stuba ekipe, ugovori na po nekoliko godina, mali utrošak novca i pozitivne vibracije u javnosti neodoljivo su podsetile na eru Ivana Tomića, čiji se prelazni rok leta 2007. – kada je odmah po skidanju kopački seo u fotelju Nenada Bjekovića – smatra najuspešnijim u poslednjoj deceniji. Nekadašnji kapiten je u ulozi sportskog direktora postavio temelje buduće Partizanove vladavine, jer je za „samo“ nekoliko stotina hiljada evra uspeo u Beograd da dovuče Antonela Žuku (110.000 evra), Almamija Moreiru (300.000 evra) i Lamina Dijaru (60.000 evra). Potom im je pred kraj prelaznog roka priključio tada perspektivnog vezistu Banata Zorana Tošića i Parni valjak se preko noći pretvorio u turbo-mašinu.
“Trenutak u kojem smo generalni sekretar Gordan Petrić, trener Miroslav Đukić i ja preuzeli brigu o poslovima iz prelaznog roka, bio je izuzetno težak, jer smo na funkcije postavljeni u trenutku kada je Crvena zvezda imala dve vezane duple krune. U međuvremenu je dosta igrača pronašlo inostrani angažman ili jednostavno napustilo klub. Ni finansije nam nisu išle u prilog. Jedino nas je „spasavalo“ to što smo imali ispravan, čisto sportski pristup problemu. Vodila nas je želja da od Partizana stvorimo tim koji će igrati dopadljivo, zato su i igrači birani tako da zadovolje kriterijume kluba i dopadnu se publici. Za njihov angažman nije izdvojeno mnogo novca, ali su ta četvorica preokrenula stvari u našu korist i udarila osnovu kasnijim trofejima. Verujem da su se višestruko isplatili klubu, iako mi se čini da je Partizan više mogao da profitira zahvaljujući sportskim uspesima, prevashodno da novac od prodaje igrača usmeri u izgradnju Internata u Zemunelu”, sa vremenske distance od približno sedam godina komentariše Ivan Tomić za MOZZART Sport.

U međuvremenu, Humskom su prodefilovala šestorica trenera, dvojica direktora, više od stotinu igrača i tek posle velikog broja promašaja – kadrovskih rešenja od kojih se čestitom zaljubljeniku u fudbal diže kosa na glavi – došlo se do tačke u kojoj se nazire da je u istom prelaznom roku sklopljeno nekoliko poslova vrednih pažnje. Jednim udarcem ojačan je svoj, a značajno oslabljen tim Vojvodine koji je u prošlosti zadavao velike muke Partizanu, produženi su ugovori sa Vladimirom Volkovim i Darkom Brašancem, a povrh svega s Karađorđa je stigao Marko Nikolić.

Reklo bi se, sve što iole vredi u Srbiji stiglo je u Partizan, pa je pred pripadnikom mlađe trenerske garde, kojeg ovdašnji esnaf smatra jednim od zanimljivijih i(li) talentovanijih stručnjaka, zadatak da napravi igru za kojom Grobari čeznu još od vremena Miroslava Đukića ili Aleksandra Stanojevića, kada su dve-tri lopte u mreži rivala za crno-bele bile šala.
“Prvo je važno da stadion bude krcat, a onda da osvojimo titulu. Biće mnogo lakše da do trofeja dođemo ako su tribine popunjene. Dugo sam u sportu, pa znam kako će publiku na utakmice dovesti kvalitet igara i rezultata. Nadam se da ćemo u uvodnih nekoliko kola pokazati ono što navijači od nas očekuju, posle čega od njih očekujem da napune stadion i da kao posledicu te simbioze ostvarimo zajednički cilj”, svestan je i Nikolić da mu je na putu ka prvom trofeju u trenerskoj karijeri potrebna i pomoć navijača.

Zasada je ima. Ostalo je „samo“ da na talasu dobro odrađenog prelaznog roka dovesla prvi na cilj i 24. maja podigne pehar šampiona države.

NAJBOLJA ZIMSKA POJAČANJA CRNO-BELIH

2011.     Prins Tejgo (Hofenhajm, pozajmica)
2010.     Saša Ilić (Salcburg, slobodan igrač)
2009.     Goran Gavrančić (Dinamo Kijev, slobodan igrač)
2008.     Nenad Đorđević (Džef Junajted, slobodan igrač)
2007.     Antonio Rukavina (Bežanija)
2006.     Danko Lazović (Fajenord, pozajmica)
2004.     Zoran Mirković (Fenerbahče, slobodan igrač)
2003.     Taribo Vest (Kajzerslautern)

TOMIĆ: PARTIZAN MORA NAVIJAČIMA DA PRUŽI SPEKTAKL

Nisu dovoljne samo titule i pobede, Parni valjak mora, kao u navijačkoj pesmi, da melje! Tako smatra Ivan Tomić, bivši sportski direktor Partizana koji skicira model po kojem bi crno-beli trebalo da budu prepoznatljivi.
“Da me neko pogrešno ne razume, ne govorim o aktuelnom trenutku, nego uopšteno i vanvremenski – Partizan mora uvek da igra lepršavo, da ga krasi ideja, vic, da pruži navijačima spektakl. Kada gledam crno-bele u Superligi želim da primetim razliku kakvu uočavam na našim utakmicama u inostranstvu. Ako tada do izražaja dolazi razlika u kvalitetu evropskih klubova i Partizana, onda je prirodno da od mog kluba očekujem da dominira na svakoj utakmici u Srbiji, postigne najmanje po tri gola svakome. A usput da emituje energiju zbog koje će navijač poželeti da dođe i na naredni meč, bez obzira da li je rival Zvezda ili Radnički iz Kragujevca“, rekao je Tomić.

PRELAZNI ROK USPEŠAN TEK AKO NIKO NE ODE

Povoljna okolnost po crno-bele je što ih je, zasada, napustio samo golman Vladimir Stojković (istekao mu ugovor) i što su igrači koji su jesenas skrenuli pažnju, Miloš Jojić i Andrija Živković, na raspolaganju treneru Nikoliću na pripremama u Turskoj.

Pošto postoje nagoveštaji da bi Jojić, zvanično najbolji igrač prvog dela Superlige, mogao preko granice, tek ukoliko niko od nosilaca igre ne ode iz Humske 1 ovaj prelazni rok može se u potpunosti smatrati uspešnim.

A DA SU RAŠOVIĆU OVAKO DOVODILI IGRAČE?

Brzopotezno je Partizan doveo petoricu igrača u zimskom prelaznom roku, a letos mu je bila potrebna čitava večnost da „skrpi tim“. Tadašnji trener Vuk Rašović imao je sasvim drugačije ideje od onih koje su realizovane i postavlja se logično pitanje šta bi bilo da je bar neka od njegovih želja ispunjena?

Ovako je usred kvalifikacija za Ligu šampiona Rašoviću osakaćen tim (posle prodaje Lazara Markovića otišao je Ivan Ivanov, a potom dogovorena prodaja Aleksandra Mitrovića), a kao zamene su stigli nespremni (Grbić, Malbašić, Aksentijević i Gulan) ili na Partizan nenaviknuti igrači (Fofana, Đemba Đemba).

Šta bi se desilo da su petorica koja su sada stigla, još letos došla u Humsku 1? Naravno, nikada nećemo saznati...