ANALIZZA: Partizanska eskadrila u evropskim gigantima

Kao po matrici: u konferencijsku salu ušetaju preplašeni bleskom bliceva ili TV kamera, okovani neobičnom tremom sednu u fotelju iako bi neki od njih radije pobegli s lica mesta i često skrušenog pogleda izgovore rečenicu za koju smo sigurni kako su je, poput pesmice u osnovnoj školi, uvežbavali čitavu noć pre promocije:
"Želim da se dokažem u Partizanu, ostavim trag među crno-belima, osvajam titule, a jednog dana pronađem angažman u velikom evropskom klubu."

I baš tako biva.

Dovoljno je da imaju malo talenta, malo više upornosti i najviše poštenja prema poslu (jer fudbal je odavno biznis, a ne igra), pa da računaju kako će im snovi u roku od godinu i po dana postati java. Za sve ostalo, kao u onoj reklami, tu je Uprava, koja će se postarati da se maštarije Partizanovih fudbalera pretvore u stvarnost.

Nije ironija.

Rukovodiocima šestostrukog uzastopnog prvaka Srbije svašta se može spočitati, ali sposobnost da realizuju transfere u najveće evropske klubove je skoro zapanjujuća. Najavljen odlazak Miloša Jojića u Borusiju iz Dortmunda fantastičan je oslonac utisku da Parni valjak na kontinentalnoj sceni gradi i(li)čuva imidž najboljeg rasadnika talenata u zemlji. Iako ima i mišljenja da su samo trgovci decom.

Bez obzira na mahom negativne komentare po pitanju visine transfera (između dva i tri miliona evra), isključivo sa sportske strane Jojićeva selidba na Vestfalen izvanredan je posao za klub koji nije igrao grupnu fazu kontinentalnih takmičenja. Iz Superlige (jes’, stvarno, gordo zvuči) pravac među vicešampiona Evrope. Bez jake utakmice skoro godinu dana, od večitog derbija kad se zauvek uselio u srca Grobara, bez poziranja u evropskom izlogu gde bi ga Jirgen Klop ošacovao sa svih strana, bez "jake" biografije - Miloš je zapao za oko takvoj veličini.

Manje je bitno da li je u tome posredovao Miroslav Stević, Pini Zahavi, Mika ili Pera, važno je da je popularni Zeka vest dana u Nemačkoj! I da se Partizanovo ime ovog četvrtka izgovara širom kontinenta samo u pozitivnom kontekstu.

Baš kao onda kad je Mančester junajted, na iznenađenje svih, čak i samog Zorana Tošića, odlučio da kupuje u Humskoj, kad je njegov gradski rival Siti direktno iz Beograda odveo Stefana Savića ili se Fjorentina odlučila da posle Stevana Jovetića i Adema Ljajića kupi dečaka kome pojedinci u Partizanu nisu dozvolili da odigra sekund za prvi tim – Matiju Nastasića.

Partizanova uprava je nadmašilla čak i gazdu Dinama Zdravka Mamića, za koga se godinama verovalo da je nekrunisani mag fantastičnih transfera na Balkanu. Ekonomski – da, ali sportski... Hm... Ne zaboravite, Mamić nikad nije prodao igrača vicešampionu Evrope u tom trenutku. Njegovo najveće dostignuće, u čisto fudbalskom smislu (iako je to nemerljivo), predstavljaju prelasci Eduarda u Arsenal i Matea Kovačića u Inter. S druge strane, Hamburg (Milan Badelj), Udineze (Ivan Kelava), kijevski Dinamo (Domagoj Vida, Ognjen Vukojević), čak ni Lion u danima potpune dominacije Francuskom (Dejan Lovren) ili Totenhem (Luka Modrić) ne mogu da se porede s veličinama poput Junajteda, Borusije (valja podsetiti da je tamo za 2.500.000 evra otišao i nekadašnji Partizanov kapiten Antonio Rukavina), Anderlehta (Mitrovićev transfer najveći u istoriji belgijskog fudbala) ili Benfike...

Da je umesto sadašnjih čelnika neko drugi upravljao Partizanom možda bi bio strpljiviji, ekonomičniji, snalažljivi, pa bi Lazara Markovića i Matiju Nastasića umesto Investicionom fondu Pinija Zahavija i menadžerskoj agenciji LIAN sports u vlasništvu Falija Ramadanija prodao direktno klubovima, naterao ih da plate više od zbirno osam i po miliona potrošenih i pre njihovog odlaska u inostranstvo.

Možda?

Veću grešku od tih poteza aktuelna vlada Dragan Đurića napravila je što sredstva od transfera i galopirajuće izgradnje imidža sredine u kojoj stasaju velika imena nije iskoristila za jačanje na svim nivoima. Deo novca, za koji se često ne zna ni gde završi, mogao je da bude uložen u resurse omladinske škole (o čemu je za MOZZART Sport nedavno govorio bivši sportski direktor Ivan Tomić), postavke kluba na zdrave osnove, redovniju isplatu zarada prvotimcima ili makar siguran godišnji budžet. A ne da generalni sekretar Darko Grubor i potpredsednik Ratomir Babić jurcaju po Izraelu i maltene kleče pred Pinijem Zahavijem, panično traže finansijsku pomoć za krpljenje rupa u opustošenoj kasi.

Isti ljudi su samo dan po povratku u Beograd ponosno poručili kako "nema govora o prodaji Jojića". Nije im zameriti, dokazano je da su u sakrivanju istine jednaki majstori kao i pri realizaciji transfera.

(Foto: Action Images)