Ali da li Dele Ali?

Igrač je kakav Englezima nedostaje otkako se Džo Kol penzionisao iz nacionalnog tima, a bilo je to još 2010. Možda je trenutno i jedini u timu gordog Albiona koji može makar da odglumi maštovitog plejmejkera. Sa loptom ume sve što treba da zna. Da je pomiluje, proturi čuvaru kroz noge, pošalje saigraču kao pismo u poštansko sanduče… A opet, već sada je jasno da će baš Dele Ali biti jedna od glavnih tema na ostrvu u mesecima pred početak Svetskog prvenstva u Rusiji.

Da li je Dele Ali igrač za startnu postavu Gereta Sautgejta?

To je pitanje kojim se večeras bavi ugledni Gardijan, koji Totenhemovog vezistu opisuje kao neobičnog igrača u običnom engleskom sastavu. U timu u kome nema megazvezda on je nešto što najviše podseća tom “idealu”. Ofanzivni vezsita sa elegantnim stilom igre, jak na lopti, brz kad treba, sa preciznim udarcem. Istovremeno, Ali je igrač koji kada ustane na pogrešnu nogu može da žestoko naudi svom timu.
“Dobar Dele može da teroriše Realovu odbranu. Loš Dele poklanja lopte, pravi prekršaje, simulira penale, gubi fokus protiv Juventusa koji je taktiku postavio baš tako da radi na tome da Dele izgubi fokus”, primećuje autor teksta.

I zaista, tako je. Dele Ali jeste ono što nedostaje prilično predvidiviom Sautgejtovom timu. Uvek znaš šta možeš da očekuješ od Engleza. I onda sve na “repeat”. Besomučno ponavljanje, pa ako prođe - prođe. Ali je poseban igrač. Ume da iznenadi, da uradi nešto van šablona. Ali ume i da unese haos u sopstvene redove.

Pitanje od milion funti je: da li je korist veća nego potencijalna šteta?

Igrač je kakvog su sanjali godinama, dok su gledali gordi Albion kako beuspešno juri za tehnički obučenijim igračima iz najjačih ekipa. Ali je i igrač kakvog je teško ukalupiti u rigidne sisteme igre, a na jednom takvom je Sautgejt zasnovao ovu novu generaciju. Nema tu ničeg blistavog, ali nema ni mnogo grešaka. I svi se drže plana.

Sautgejt voli trkače, radnike, disciplina mu je na prvom mestu. Zabranio je, podseća autor teksta, šećer, biskvite, slatkiše, pa čak i đus. Fizička sprema je minimum sa kojim dolaziš u reprezentaciju. Rezultati se vide. Samo što ne idu Aliju u prilog. Protiv Holandije je u igru ušao sa klupe, meč sa Italijom je presedeo među rezervama.  

Opšti utisak ostrvske javnosti: izgledalo je više nego dobro. Prihvatili su da nisu ekipa iz prvog kruga favorita i da samim tim nisu oni ti koji moraju da insistiraju na umetnosti u igri. To neka rade Španci ili Brazilci. Englezi će da trče, da markiraju, da se rvaju. A Dele Ali nije mogao da izdrži ni Sautgejtove treninge. U nekim ranijim vremenima ne bi ni morao. Englezi su samo čekali takvog igrača. Pustili bi ga na teren i bez treninga. Avaj, novi selektor nije tako popustljiv.

Gardijan se pritom pita i da li se Ali uklapa u Sautgejtov sistem igre sa tri štopera i tri centralna vezna. Dakle, tri štopera, dva ofanzivna beka i bar jedan vezista - Džordan Henderson ili Erik Dajer obično - igraju odbranu. Za ofanzivu ostaju četvorica igrača. Dve mobilne “osmice” ispred zadnjeg veznog i dva napadača. Dele Ali naravno nije napadač, ali svima je jasno da ima znanje da zauzme jednu od te dve ofanzivne pozicije. Sa druge strane, ima i specifičan potencijal da u takvom sistemu upropasti ama baš sve. Prosto, Ali gubi previše lopti. A Sautgejt želi da Englezi uopšte ne gube lopte.

Džesi Lingard, možda i najbolji igrač protiv Holandije i Italije, a posebno ne Aleks Okslejd Čemberlen nisu toliko učinkoviti u napadu - Ali je u Totenhemu dao 10 golova i namestio još 14, a pričaju da ima “lošu sezonu” - ali jesu pouzdaniji. Znaš šta znaju i to i dobiješ. Nema nepoznatih. Sautgejtu je to najbitnije. Rekosmo već, on je - pravilno, čini nam se - prihvatio da Englezi nisu među najtalentovanijim ekipama i rešio da odustane od ideje da na takav način davi protivnike. Englezi se uzdaju u defanzivu. Nije lepo, ali donosi rezultat sa ovakvim timom.

Sa ovakvim timom, ali bez Delea Alija!  Jer u Sautgejtovom sistemu on sve više izgleda kao smetnja, a ne kao ofanzivno najpotentniji igrač gordog Albiona.

(FOTO: Action Images)