Ajmo sad svi da navijamo za Bajern

Poslednji minut. Juta vodi. Majkl Džordan igra sam. Pogađa penale, pa polaže loptu u koš, zatim je krade velikom Karlu Melounu i na kraju, pet sekundi pre nego što pocrveni mali semafor „cepa mrežicu“ sa poludistance. Nije smeo da promaši.

Poslednji penal. Nerešeno je. Ceo Minhen mu stoji na leđima. A on se gega ka lopti. Stavlja je na belu tačku i tuče u „malu mrežu“, gde je ne bi dohvatio Manuel Nojer i da je pogodio stranu. Didije Drogba u poslednjem kontaktu sa loptom za Čelsijevu titulu prvaka Evrope. Ni on nije smeo da promaši.

Neće smeti da ni Filip Lam, jer se to velikim asovima ne dešava. Ili ima nešto što se zove viša sila, usud, Bog, što ih čuva i(li) usmerava. Ako je stvarno tako, neka onda taj odozgo otprati Bajernovog kapitena do Kardifa. Samo neka ga dovede na Milenijum stadion, a u velikom finalu, ko god mu bio preko puta, sigurni smo, pobediće Bavarci i ukrasiti karijeru velikog sportiste još jednim peharom Lige šampiona.

Kao što su Leteći Majkl i Tito iz Obale Slonovače salutirali navijačima Čikaga 1996. i Čelsija 2012. – iako će se kasnije prvi vratiti na parket u dresu Vašingtona, a drugi čak opet obući plavu majicu, zakićenu funtama gospodina Abramoviča – u, verovalo se, njihovim oproštajnim trenucima karijere (bar u tim klubovima), isto tako bi bilo pravedno da se 3. juna – dok već uveliko budu pogašena svetla u svim iole ozbiljnim ligama Evrope – u završnoj utakmici sezone i doslovce poslednjoj na kojoj će terati loptu na pozornicu popne 33-godišnja škorpija iz Minhena i odsjajem Srebrne amfore sebi osvetli put u večnost.

Da ga kjnige i fudbalski leksikoni pamte kao čoveka koji je karijeru okončao onako kako ju je i igrao. Savršeno.

MOZZART kvote --->>> 6403: Bajern - Arsenal 1 (1,45), X (4,40), 2 (7,25)
Idemo dalje! Večeras će tek da pršti - najavljeni sastavi, povrede, suspenzije, kvote, specijali...

U istim će pored fotografije Filipa Lama stajati samo jedna reč. FUDBALER. Napisati da je desni bek, možda levi ili zadnji vezni bila bi nedovoljna odrednica njegovih vanvremnskih veština, oblikovanih u multipraktičnost. Dodati „kapiten“ bilo bi nepoptuno, jer je više od kapitena.

On je Bajern. Toliko veliki da mu na prošlonedeljnoj objavi da odlazi u penziju kad izgura još ovu sezonu ništa nisu mogli ni Uli Henes ni Karl Hajnc Rumenige. Ozbiljne glave. Zato što ne mogu da mu nađu nijednu manjkavosti, intrigu, ne mogu ni trač da podmetnu u tablodide u znak osvete „što im nije rekao“ ili prihvatio da bude sportski direktor.  A naljutio ih je.

Navijače nije. Za njih će uvek biti FUDBALER. Isti onaj koji je, shvativši da naspram sebe ima Biksenta Lizarazua i Vilija Sanjola 2003. pristati da ode na pozajmicu u Štutgart. Isti onaj koji se kad se vratio dva leta kasnije postao sinonim za desnog beka i pomerio granice pojma, označenog u početku kao defanzivnog, do te mere da sad treneri pričaju kako neki igrač „ne valja ako nema prodor, centaršut i moć ponavljanja“. Isti onaj koji će kod Luja van Gala postati levi bek bolji od svih levih bekova sveta, posle Roberta Karlosa. Isti onaj koji je kad je upoznao Pepa Gvardiolu otkrio da je vanredni zadnji vezni.

Onaj kome su mišice ojačale dok je podizao 21 trofej što za klub, što za reprezenztaciju. Što nije dovoljno atraktivan da bi konkuriasao za Zlatnu loptu. Čak ni za igrača godine u Nemačkoj. Nikad. Onaj kome će večeras, u 20.41, dok spiker na Alijanc areni bude čitao sastave timova za meč sa Arsenal, garantovano najžešće aplaudirati svaka tribina tog velelepnog stadiona.

Isti onaj koji se ne predaje, nego rukom miluje saigrače posle kraha na istom polju, posle već opisanog gubitka titule od Čelsija, vuče ih da ustanu, jer u sebi ponavlja da će napraviti još taj jedan korak (i hoće, 12 meseci kasnije u Londonu).

Onaj koji tako elegantno skupi više od 600 utakmica za Bajern bez crvenog kartona. A fudbaler je odbrane!? Isti onaj što je u Belo Orizonteu, u noći najvećeg savremenog stradanja fudbalski uzvišenih Brazilaca, pozivao kolege iz reprezentacije na milost, da spuste nogu sa papučice za gas (posle 5:0 na poluvremenu izgleda da je samo rezervista Andre Širle sedeo na ušima – 7:1). Isti onaj što za 15 godina profesionalne karijere nije odapinjao otrovne strele ka rivalima, bilo da se zovu Borusija, Volfzburg, Štutgart (šampioni van njegovog Bajerna), pa i novokomponovani RB Lajpcig.

Isti onaj koji pokazuje otpor, pa u autobiografiji redom kritikuje i Klinsmana, i Van Gala i Hicfelda, i Felera, zbog metoda njihovog rada, neprilagođenosti Bajernu ili državnom timu. Isti onaj koji se ne boji da progovori o problemima homoseksulaca u fudbalu i što u paru sa suprugom Klaudijom na svakom Oktobar festu izgleda par sa razglednice.

Takav Filip Lam – igračina i ljudina – spakovan u 170 centimetra mišića sa procesorom u mozgu koji uređuje njegov profesionalni i privatni život, tera nas da u njemu vidimo Pola Skolsa ili Andreu Pirla, nedostajaće svetu (sporta) i zaslužuje da tog 3. juna karijera doživi holivudizaciju. Jedino što ne bi valjalo – a cenimo su u Bajernu dovoljno mudri – jeste da se dotle njihove utakmice pretvore u šou kakav su Lejkersi pravili od svake utakmice Kobija Brajanta, vodajući ga kao pokretnu lutku po dvoranama širom Ameirke, da zgrću lovu, zaboravaljajući da je Mamba sporistia isto koliko i Lam.

I gore pobrojani.

Valajda će i on jednog dana – neka prvo malo odmori mozak, jer Karlo Ančeloti kaže da mu je telo u takvom stanju da može bez problema da izdrži fudbal do 40. godine – da se vrati. Kao direktor, trener, možda opet FUDBALER (ko zna?) bilo šta da radi, pošto smo sigurni:
„Neće promašiti“.

(FOTO: Action images)