Adios, grande Roman! Odlazak Lenjog mađioničara i poslednje autentične desetke… (VIDEO)

Evo već 15 godina, odlaze jedan po jedan. Njihova vrsta izumire. Na žalost svakog iskrenog ljubitelja fudbala. Jedan za drugim su u penziju odlazili Mihael Laudrup, Piksi Stojković, George Hadži, Jari Litmanen, Arijel Ortega, Zinedin Zidan, Rui Kosta, Huan Sebastijan Veron… “Desetke”! Ljudi zbog kojih se gleda fudbal i u čijim predstavama se najviše uživa. To su oni fudbalski oci što prodaju finte i tunele, što dele lopte nogom kao rukom, ubijaju pauke iz slobodnjaka i sve to čine lagano i jednostavno bez grimase napora na licu. Te njihove hladnokrvena face po pravilu još više napale masu i uzdignu ih na pijadestal fudbalskih božanstava. Po običaju sa “desetkom” na leđima i trakom na ruci. Njima se posvećuju murali i grafiti, prave se pesme, po njima se daju imena deci…  

Od sinoć, fudbal je siromašniji za još jednog velikana kojem je “desetka” pristajala kao da je rođen sa njom. Huan Roman Rikelme!
“Odlučio sam da je kraj. Sada ću biti samo navijač i odlaziti na stadion da patim i da se radujem kao i ostali navijači. Maksimalno sam uživao u fudbalu i dobio mnogo od njega. Nadam se da su i navijači uživali u mom fudbalu. Sada za mene počinje novi život”, objavio je Huan Roman Rikleme odlazak u penziju i tako rešio svaku dilemu oko nastavka karijere.

Imao je ponude iz MLS lige i sa Bliskog istoka, mogao je u Sero Portenju da postane najplaćeniji igrač u istoriji paragvajskog fudbala, ali odlučio je da kaže “dosta!”

Odlaskom Riklema u penziju, fudbalska planeta gubi možda i poslednju autentičnu “desetku”. Rikelme je bio redak preživeli primerak odumiruće vrste. Tu je još Toti, ali i njega su treneri pomalo skrenuli sa te pozicije. Ronaldinjo fudbal igra skoro pa revijalno. Bio je tu još samo Rikelme…

Možda po evropskim standardima nije izgradio karijeru kakvu bi trebalo po kriterijumima medija i navijača. Ali Huan Roman Rikelme je birao drugi put. Put kakav u Evropi ne razumeju. Da postane i ostane legenda pred hiljadama ludih Argentinaca koji bi za njega i krv dali. Tako sada uživa u odama i pohvalama. U danu kada odlazi dobio je priznanje kao fudbalski besmrtnik: Najvažniji igrač u istoriji Boke Juniors!

Da, baš tako! Najveći i najuticajniji. Tim rečima ovog 26. januara Argentinci odaju priznanje Romanu. Maradona je svakako bio veći fudbaler. Maradona je bio i miljenik Bombonjere, ali kod navijača Boke nema dileme: Huan Roman Rikelme je najveći i najuticajniji.

Maradonino ime će ga pratiti kao sudbina tokom cele karijere. Ima ti sličnosti i kontroverza. Počeli su u Argentinos Juniorsima, pa se potom preselili u Boku gde su napravili prve profesionalne korake. Imali su neprijatne epizode u Barseloni, na kraju su se vratili u Boku. Maradona je prvo obožavao Rikelma i proglasio ga svojim naslednikom, na kraju su se posvađali…

Rikelme je 1996. godine došao u Boku Juniors i naseedio Huana Sebastijana Verona. Za šest godina na Bombonjeri, Rikelme je postao igrač oko kojeg se sve vrti. Miljenik Bombonjere. Član generacija koja će osvojiti sve.
“Igrao sam u najvećem timu Boke u istoriji. Nismo izgubili 40 vezanih utakmica. Pobeđivali smo Real Madrid kao od šale. Kordoba, Ibara, Delgado, Samuel, Palermo, ja… Bili smo ono što je kasnije postala Gvardiolina Barsa”, rado se Rikleme prisećao vremena u Boki sa kojom je tri puta bio šampion Južne Amerike, jednom prvak sveta, pet puta šampion Argentine.

Koliko je puta samo u trans bacio armiju na Bombonjeri. Bilo da je golom iz slobodnjaka, “plasirkom” iz igre, asistencijom “Ludaku” Palermu ili probacivanjem kroz noge… Kao onda kada je Mario Jepesa izblamirao za ceo život u Superklasiku. Potez za sva vremena.

Ili kad je ponizio Karlesa Pereza... 

Međutim, zov Evrope je bio neodoljiv. Želeli su ga svi, dobila ga je Barselona. Ali se završilo kao sa Maradonom. Na Kamp Nou pravi umetnici zapravo nikada nisu imali punu slobodu. Zato su pobegli Laudrup i Hadži. Zato nije uspeo ni Maradona. Zato je ugušen i Huan Roman Rikelme. Jedina velika “desetka” koja je uspela, a da nije bila iz klupskog sistema je bio Ronaldinjo. Trener je bio aposolutista Luj van Gal koji nije dozvoljavao Rikelmeu da igra svoju igru.
“Van Gal mi je rekao da sam najbolji igrač sveta kada mi imamo loptu, ali da kada protivnik ima loptu, Barselona zbog mene igra sa igračem manje”, prepričao je Rikelme tadašnju situaciju iz Barse.

Međutim, Španija će ipak upoznati pravog Rikelmea. Utočište mu je bio maleni Viljareal sa kojim će napraviti čudo. Tamo će pokazati svu svoju genijalnost. Postaće admiral Žute podmornice i maestralno dirigovati ubitačnim napadima na mnogo veće od sebe. Povešće Podmornicu ka tituli prvaka Evrope, ali će biti zaustavljen na dva koraka od neverovatnog cilja. Samo zato jer mu je Jens Leman odbranio penal u finišu utakmice. Mnogi bi rekli da je taj penal najveća mrlja u karijeri velikog majstora…
“Šta vam je ljudi? Nisam ubio nikoga! Samo sam promašio penal”, govorio je Rikelme posle tog meča.

Njegova ljubav je ipak bila Boka i samo utakmice u Argentini su bile ono što je moglo da ga dotakne u srce. Igranje fudbala u Evropi je bilo čisto odrađivanje ugovora i neka mala demonstracija kakav fudbal može da igra kada hoće.

Onako poguren, sa mrzovoljnom facom, Rikelme je uvek izgledao kao da ga je neko naterao da izađe na teren.
“Svako oseća fudbal na različit način. Ljudi stalno govore da se ne smejem na terenu. Ali pogledajte najvećeg igrača sveta u poslednjih desetak godina - Zinedina Zidana. Da l iste njega videli da se smeje tokom utakmice?”, odgovarao je Rikleme kritičarima koji su mu zamerali na nedostatku harizme tokom igranja, zbog čega će ga prozvati Lenji mađioničar.

Vratio se u Boku i opet je bio onaj stari. Podrhtavale su tribine Bombonjere dok se čekala nova majstorija majstora sa brojem deset na leđima. Lenji mađioničar je opet bio svoj na svome. Fudbal je opet izgledao kao najjednostavnija stvar na svetu, prodavao je tunele i lažnjake, delio lopte u trepavicu, a kada zategne praćku iz desnice, mnogi su se pitali: odakle tolika snaga u tom nezgrapnom lenjivcu?

I naravno: Malteritirao je River! Uh, kako ih je maltretirao i šta im je radio. Zbog toga je i postao važniji od Maradone za žuto-plave. Golovi koje je postizao protiv Rivera su istetovirani na srcima “bosterosa” (navijači Boke).

Igrao je za Boku i kada nije primao platu po 12 meseci. I nije dozvoljavao da mu bilo ko deli lekcije o odanosti.
“Da toliko ne volim Boku, onda bi zaista mogli da me nazovete idiotom koji radi bez plate 12 meseci. Ali volim Boku i to je normalno”, govorio je Rikelme.

U reprezentaciji nikada nije dostigao vrhunac. Delom zbog toga što je Argentina imala čudesne “desetke” poput Ortege, Verona, Galjarda, Aimara… Oprostio se 2006. na Mundijalu. Samo dva meseca posle onog penala koji mu je skinuo u Ligi šampiona, Jens Leman je ispratio Rikelmea u reprezentativnu penziju posle penal serije u četvrtfinalu Mundijala kada je iz rukavica vadio ceduljice i čitao gde će Argentinci štuirati. Mogao je kasnije da se vrati, ali se posvađao sa Maradonom.

Ipak, ostaće upamćen kao arhitekta veličanstvenog trijumfa nad Brazilom 8.juna 2005. godine. Na Monumentalu je vodio Gaučose do fudbalskog terora nad omraženim Brazilom. Ubio je Brazilce od fudbala. Kaka, Kafu, Karlos, Ronaldinjo, Adrijano i ostala klapa su gledali čas fudbala Doktora Rikelmea.

Pamtiće ga Argentina kao velikana. Pamtiće ga sva predgrađa Buenos Ajresa. Pamtiće ga njegova Bombonjera na kojoj je plesao najlepši fudbalski ples.

Adios grande Roman! 

(FOTO: Action images)