Saša Obradović: Kako sam naljutio Karija

 

Praznična euforija je za nama, vreme čestitanja je prošlo. A, da li ste se zapitali šta se desi kada učenik propusti da svom učitelju čestita Novu godinu? Pritom, taj učitelj se zove Svetislav Pešić... Odgovor nam je ponudio upravo njegov učenik Saša Obradović kome je Pešić bio učitelj (čitaj trener) u Albi, Kelnu i reprezentaciji.

Kada smo Sašu Obradovića pozvali da prokomentariše aktuelna košarkaška zbivanja, prvo smo mu kurtuazno, kako to red i običaji nalažu, čestitali novogodišnje i božićne praznike, nesluteći da Obradović upravo na tu temu ima zanimljivu anegdotu:
“S obzirom da sam oko Nove godine bio u ludilu oko priprema evroligaških utakmica, propustio sam priliku da se javim Kariju Pešiću da mu čestitam praznike i poželim sve najbolje u 2013. Ali, Kari ne bi bio to što jeste da me nije pozvao“, kaže Obradović.

Za nastavak priče neophodna je informacija da je Obradovićeva Alba u Bundesligi početkom decembra prilično ubedljivo savladala Pešićev Bajern (82:70). Epilog sledi:
“Dakle, krenuo je Karijev monolog uz njegov prepoznatljiv osmeh: ’Razumeo bih da sam te ja pobedio, pa da mi se zbog toga ne javljaš, da ti je teško. Ali, ti si mene razbio, a ja sam i stariji, a ti me opet ne zoveš da mi čestitaš Novu godinu! Eto, ja sam tebe morao da pozovem iako si me razbio’. Slatko smo se obojica nasmejali. Kari je na kraju naravno prihvatio moje opravdanje da su me isključivo brojne obaveze sputale“.

Te obaveze se zovu Top 16 faza Evrolige. Zanimljivo je da je u 2013. godinu Srbija ušla sa samo jednim trenerom u drugoj rundi najkvalitetnijeg klupskog takmičenja Evrope. Do pre samo godinu dana takav scenario je bio nezamisliv.

Da li je došlo do tektonskih poremećaja kada je reč o struci u okviru magičnog pravougaonika, da li se sveopšta kriza koja vlada pod srpskim obručima uvukla i među perspketivne trenere sa ovih prostora ili je u pitanju nešto treće...
“Zaista ne mislim da je to sada neki trend i da bi se iz toga mogao izvući neki negativan zaključak“, nudi odgovor upravo strateg berlinske Albe Saša Obradović, jedini srpski trener koji se izborio za mesto u Top 16 fazi Evrolige.
“Jednostavno, takav je samo bio splet okolnosti. Posle osvajanja titule prvaka Evrope sa Olimpijakosom, Duda je rešio da ode iz Atine. Željko Obradović je napustio Panatinaikos, a to su vam već dva stopostotna učesnika Top 16 faze, da ne kažem i gotovo sigurni putnici na fajnal-for. Pešić je u ambicizonom projektu na duže staze koji se zove Bajern Minhen, njemu je to bilo interesantno... I da ne nabrajam dalje. Postoji dosta naših mladih i trenera srednje generacije koji su veoma dobri i vrlo posvećeni, što je ključ kada je ovaj posao u pitanju, tako da ne bi trebalo da brinemo“.

U Top 16 fazi Alba je pretrpela do sada tri poraza, ali...
“Realno, plasman među 16 najboljih timova Evrope ove sezone je za nas veliki uspeh. Shodno tome, svi u klubu su veoma zadovoljni. A, moram da priznam da je to i za mene lično veliki uspeh i neka satisfakcija za uloženi trud i rad. Međutim, sada je jako teško jer među 16 najboljih timova Evrope nema lakih rivala. Nemamo prevelika očekivanja, samo želimo da budemo konkurentni svim protivnicima“. 

Nezaobilazna tema kada vam je sagovornik Saša Obradović je Crvena zvezda. Jednostavno, to polje se ne može zaobići, jer je Obradović svoj boravak u crveno-belom dresu obeležio sa dve titule šampiona.

U intervjuu koji je baš za Mozzart Sport dao 2010. godine Obradović nije bio nimalo optimističan kada je Zvezda u pitanju. Tada je klubu pretio stečaj, a on je ovako govorio:
“Žao mi je zbog svega što se dešava Zvezdi. Ne mogu da komentarišem ko je kriv, jer nisam adekvatno upućen, ali je činjenica da je klub u veoma teškom stanju. Ne znam kako će izaći iz krize, ko i koliko može da pomogne... Možda pomoć treba da stigne od države. Mnogi pljuju političare, komentarišu da li su i šta rekli u novinama, kakve su odluke donosili, ali mi se čini da sport bez politike ne može, jer odatle stižu pare”.

A sada, dve i po godine kasnije, na istu temu kaže:
“Meni je drago kao zvezdašu da je Crvena zvezda konačno stala na svoje noge. Drago mi je zbog kluba, ali i zbog ljudi koji su trenutno tamo, jer mnoge od njih jako dobro poznajem, pre svih Nebojšu Ilića i Mirka Pavlovića. Biće potrebno još malo strpljenja, ali nadam se da je sve ovo dobar početak da se konačno uzme primat Partizanu. Kad god imam vremena gledam Zvezdine utakmice, ali pratim i Partizan. Moram da priznam da mi se kompozicija Zvezdinog tima veoma sviđa, mislim da su odlična ekipa. Takođe, to je jako dobro vođen tim, jer je evidentno da je Vlada Vukoičić sjajan trener. O rezultatima i krajnjim dometima rano je suditi, pošto tek predstoje odlučujuće borbe“.

Zvezdu je polako počelo da greje sunce, ali su se tamni oblaci odavno nadvili nad reprezentacijom, čiji je Obradović bio nezamenljiv član u drugoj polovini devedesetih godina. Da vas samo podsetimo, to su ona vremena kada se na pripreme državnog tima dolazilo “peške“, kada su igrači sa polomljenim rebrima želeli da konkurišu za mesto među 12, kada su mnogi od napora bukvalno povraćali posle treninga ...

Možda smo i zbog tih činjenica harali planetom. A, sada? Jedva prođosmo kvalifikacije.
“Lično sam ubeđen da to nije bila realna slika. Ne može tako olako sve da se posmatra. Teško je bilo igračima da posle srebra na EP u Poljskoj i četvrtog mesta na SP u Turskoj igraju kvalifikacije. Objektivno, mnogo je teško da u tome pronađeš motivaciju, naročito protiv nekih porotivnika. Ali, možda je i dobro što se sve tako dogodilo, za očekivati je da su se neke stvari promenile u glavama naših igrača, da su shvatili neke stvari. Ja sam optimista, jer sam na delu u Evroligi mogao da vidim Krstića, Teodosića i Savanovića, s obzirom da je Alba u grupi sa CSKA i Efesom. Oni poseduju očigledan kvalitet i u to niko ne bi trebalo da sumnja.“

Obradovićev optimizam smo pokušali da iskoristimo kako bismo probudili nadu nacije, pa smo ga upitali šta očekuje od predstojećeg Evropskog prvenstva u Sloveniji.
“Stvarno se nadam da ćemo sa drugačijim motivom ući u to takmičenje. Imamo dobre igrače, pa iako je glupo u ovom trenutku prognozirati plasman, ja očekujem zapažen rezultat. Pod tim podrazumevam neku od medalja“.

Na pitanje koji su to saigrači na njega tokom igračke karijere ostavili najjači utisak, Obradović kaže.
“To su isključivo oni sa kojima sam igrao u reprezentaciji. To je ujedno i bio najlepši deo moje karijere. Teško se među njima odlučiti za jednog, ali možda prednjače Bodiroga, Đorđević i moj kum Dejan Tomašević. A kada već pričamo o tim vremenima, moram da kažem da je reprezentacija iz 1996. koja je učestvovala na Olimpijskim igrama u Atlanti bila najbolja. Doduše, moja kruna karijere bilo je Svetsko prvenstvo 1998. Imao sam veliku minutažu, vrlo zapaženu ulogu i osvojili smo zlato. Gledao sam nedavno gostovanje Željka Obradovaća na SOS kanalu, evocirao mi je uspomene na ta vremena,  ali moram da priznam da ne gledam utakmice iz tog doba. Setim se toga ponekad, uvek je lepo, brojne su to i lepe uspemene, ali od prošlosti se ne živi“, zaključio je Obradović.

“TEO ME I NERVIRA I ODUŠEVLJAVA KADA GA GLEDAM“

U jednom trenutku prešli smo u svet mašte i upitali Obradovića koji je evropski igrač po njegovom ukusu. Konkretno, da može da bira koga bi najradije doveo u svoj tim?
“Teško pitanje, ali odgovoriću. Možda će nekom biti neobično, ali jako se nerviram i u isto vreme i oduševljavam kad gledam Miloša Teodosića. On je definitivno igrač koji pravi razliku, vanserijski košarkaš. Moram da priznam da mi se odbrambeno ne dopada, da u tom segmentu njegove igre ima mnogo propusta, ali kad nekog voliš onda ga voliš i sa svim njegovim manama. On poseduje kreaciju kakva ne postoji ni kod jednog drugog igrača u Evropi. Samo iz tog razloga mu i praštam neke stvari. Bio bih jako srećan da mogu da sarađujem sa njim“.

A ako izbor proširimo i na NBA ligu?
“Nisam neki NBA fan, ali bez svake sumnje Kobi Brajant i Lebron Džejms su baš po mom ukusu. Ma voleo bih da budem samo u njihovoj blizini, a kamoli nešto više“.