Hvala, Dimitrise! (VIDEO)

Svemu lepom u životu dođe kraj. A taj kraj u slučaju Dimitrisa Dijamantidisa bila je trojka kojom je njegov prijatelj Vasilis Spanulis doneo titulu Olimpijakosu 30. maja. I to usred Panatinaikosove hale Marusi pred hiljadama navijača Zelenih koji su došli da isprate poslednji meč Dijamantidisa u dresu najtrofejnijeg grčkog košarkaškog kluba.

Ta Spanulisova trojka, uprkos tome što je donela trofej Olimpijakosu, ipak je ostala nekako u drugom planu bez obzira na ogroman rivalitet, pa i mržnju dva najveća grčka kluba. Po završetku utakmicu u svlačionicama su svi igrači oba tima došli da pruže ruku Dijamantidisu, jer ne povlači se svakog dana čovek koji je u zemlji Helena uspeo da zaseni i slavu legendarnog Nikosa Galisa.

Večito skromni momak rođen pre 36 godina u Kastoriji na severo-zapadu Grčke kada je pravio prve košarkaške korake verovatno nije pomislio da će jednog dana vest o njegovom završetku karijere biti sportska tema dana ne samo na Peloponezu, već i u svim ostalim zemljama u kojima košarka predstavlja jedan od popularnijih sportova.

Sa stanovišta ljubitelja košarkaške igre, prava je šteta što niko tokom ove sezone nije uspeo Dijamantidisa da ubedi da promeni odluku o povlačenju, ali sa druge strane, verovatno je sam Dimitris, kao i toliko puta na terenu kada je bilo najvažnije, doneo pravu odluku. Posle 17 godina profesionalne karijere i 22 trofeja sa Panatinaikosom i jednom titulom prvaka Evrope u dresu Grčke, došlo je vreme da kaže zbogom.
“Ja sam blagosloven. Svašta sam doživeo u prethodnih 12 godina u Panatinaikosu. Bili su to sjajni trenuci. Hvala svima koji su bili uz mene. Navijačima koji me vole. Biće mi teško u septembru. U ovom trenutku ne mogu da pojmim da sam prestao da igram košarku. Vremenom ću shvatiti da je došao kraj. Svesno sam doneo tu odluku“, priznao je Dijamantidis nakon poslednje utakmice.

A sigurno je najbolju odluku u karijeri doneo u leto 2004. godine, kada je iz solunskog Iraklisa prešao u redove giganta iz Atine u čiju istoriju je ugradio tri evroligaška trofeja i devet titula šampiona Grčke. A u Atinu ga je doveo još jedan čovek kojem se klanjaju navijači Panatinaikosa – Željko Obradović. I tako je formiran verovatno najbolji tandem trener-igrač u 21. veku u evropskoj košarci.
“Bilo mi je veoma lako da odlučim da ga dovedem u Panatinaikos. Kada je došao u klub, bilo je evidentno da nije sprema da odmah bude jedan od glavnih igrača. Moj posao bio je da ga spremim za to. Ali smo odlučili da ga odmah gurnemo u vatru i rekao sam mu: Ne, nemamo vremena da te čekamo. Moraš odmah da postaneš vođa“, svojevremeno je objašnjavao Obradović.

Kao jedan od njegovih najvećih kvaliteta Obradović je označio to što je Dijamantidis sjajno “čita“ igru, dok je Spanulis to objasnio možda još i plastičnije konstatacijom da to što radi ne može da se vidi u statistici. Jednom rečju, prava magija.

Brzo se Dijamantidis privikao na ulogu lidera u Panatinaikosu, pored timskih, naosvajao se toliko individualnih priznanja da mu je za njih bila potrebna ne jedna polica, već cela soba u stanu. Bio je MVP Evrolige, član najboljih odbrambenih petorki, šest puta najbolji defanzivac elitnog kontinentalnog takmičenja, asistent... Ma jednostavno nema te kategorije u kojoj nije dominirao, a naravno uvek je znao i umeo da pogodi kada se utakmica lomila. Imao je petlju, a to je nešto što se ne uči na treninzima čak ni kod najboljih evropskih stručnjaka.

Dijamantidis je i van terena bio vođa i čovek na kojeg su saigrači mogli da se oslone. Prema svedočenjima i Obradovića, kao i bivših saigrača, kada bi novajlije stigle u Panatinaikosa prvo što bi saznale i shvatile je da je Dijamantidis osoba kod koje bi trebalo da dođu ako imaju neki problem. I pritom, najveći kompliment verovatno mu je dao Obradović koji je jednom rekao da bi voleo da njegov tim izraste u Dijamantidisa.
“Ja sam blagosloven. Svašta sam doživeo u prethodnih 12 godina u Panatinaikosu. Bili su to sjajni trenuci. Hvala svima koji su bili uz mene, kao i navijačima koji su stalno pokazivali neizmernu ljubav“, istakao je na oproštaju levoruki košarkaš.

Retko kada je Dijamantidisu zadrhtala ruka kada je to bilo zaista važno. Tako je u finalu Evrolige pre pet godina protiv Makabija ubacio 16 poena uz devet skokova i tada je proglašen za MVP-ja završnog turnira. A slično je bilo i 2007. godine, kada je PAO trijumfovao na Fajnal foru u svojoj kući u Atini.
“Najdraži su mi uspesi koje sam doživeo u dresu Panatinaikosa i reprezentacije. Odlazim iz košarke zdrav i srećan. Moja karijera nije bila završena onda kada sam objavio datum povlačenja, već nakon poslednje utakmice protiv Olimpijakosa. Nisam se dvoumio ni u jednom trenutku”, objasnio je grčki plejmejker koji još kao klinac u rodnoj Kastoriji dobio nadimak Kukoč.

Mnogo je dobrih utakmica, ali jedna od verovatno najdražih ona odigrana baš u Beogradu u finalu Evropskog prvenstva, kada je Grčka savladala Nemačku a Dijamantidis nagovestio veliku karijeru.

U razgovoru za grčke medije pre nekoliko meseci priznao je da ne žali ni za čim u karijeri, ali i da je jedini meč koji bi voleo da dobije priliku opet da igra finale Svetskog šampionata 2006. godine kada su Helene pregazili Španci.

I bez toga Dimitris Dijamantidis je prava legenda. Ne samo grčke, već košarke uopšte. Dimitris, hvala na svemu, bila je čast što smo mogli da te gledamo!

(FOTO: Action Images, MN Press, Starsport)