MOZZART ANALIZZA: Point centar i male tajne Nikole Jokića

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)

Živimo u košarkaškom vremenu bez presedana. Nekome se sviđa, nekome se ne sviđa aktuelni trenutak kraljice timskih igara, ali niko ne može da ospori jedinstvenost. Često sa ne malom dozom ironije komentarišem uobičajeni hvalisavi narativ o nečemu “nikada viđenom”, ali ovoga puta je čak i takva karakterizacija opravdana.

Nikola Jokić je treći put MVP regularnog dela lige nacionalne košarkaške asocijacije. Jezici zle provenijencije će taj fakat ekspresno dopuniti prijavom prošlogodišnje otete četvrte, što može biti i upečatljivije svedočanstvo igračke veličine Sombor “shuffle” maestra.

No, da se vratimo na temu.

Koju poziciju igra Nikola Jokić? Koji su kriterijumi važeći? Kako se meri doprinos, da ne kažemo korisnost jednog igrača?

Hoćemo li da otvaramo Pandorinu kutiju korišćenja Nikole Jokića na poziciji četiri u reprezentaciji? Koje kvalitete treba da poseduje krilni centar da bi se kao takav krstio i da li ih Nikola Jokić poseduje? Da li je nedovoljan uspeh te kombinatorike bio uslovljen Jokićevom nemogućnošću da tu poziciju igra ili je to bilo više uslovljeno nedostatkom odgovarajućeg centarskog parnjaka? Jasno je da je problem, ako ga uopšte ima, u branjenju pokretnih pop četvorki. Sve ostalo, ali bukvalno sve, Megin najponosniji alumni pokriva i preliva. Kombinacija unutrašnje i spoljašnje igre, razigravanje, čitanje igre, šut i vanserijska košarkaška inteligencija i košarkaška pismenost ukazuju na danas gotovo iskorenjenu međupoziciju. E sad, košarka se jeste dosta promenila i pomerila za po poziciju pa timovi češće igraju sa više “nižih”, a bržih i tehnički potkovanijih igrača i tu možemo da nađemo razlog zašto je svrsishodnije koristiti Nikolu na “petici”, ali da li to što se nominalno on vodi kao centar znači da on igra isključivo na poziciji centra?

Jokić u društvu Birda, Medžika i Melouna... Pa i malo ispred njih?

Lovernj otkriva Nikolinu drugu stranu: Najlepša stjuardesa mu dala broj, on ga bacio kroz prozor

Postoji u košarci jedan pojam koji se danas usled promene kriterijuma za krila malo izgubio, a to je “point forward”. Tim terminom su se označavala krila koja su razigravala, kontrolisala tempo utakmice i imala loptu u rukama često i to su takoreći krilni plejmejkeri. Nešto najbliže tome je danas Luka Dončić, mada je upitno da li ga treba voditi kao krilo, a opis njegove igre je tema ne za pasus, već za roman.

E Jokić je “point center”. On je u jednom napadu plejmejker, u sledećem krilo, pa onda teški post ap centar, lagana streč četvorka. Znači, ne postoji kalup unutar kojeg možete da smestite njegovu igru. Bilo je i ranije centara koji su služili kao unutrašnji razigravači, da li sa laktova, da li kroz kretnje na strani pomoći, ali niko ko je sa ovakvim kontinuitetom kvaliteta to radio sa svih pozicija na terenu. Jokić je inicijator napada iz svih mogućih uloga, najčešće posrednik, a kada to situacija zatreba i egzekutor. To su sve elementi koji ne bi smeli da budu objedinjeni u jednoj osobi, a posebno ne u fizičkom okviru i pakovanju tih gabarita.

Teško je pisati nešto novo o čoveku koji je višestruko opevan i hvaljen od strane svetske javnosti, ali suština svih prethodnih redova i vraćanja na baksuzni broj četiri je naglasak na hibridnosti i potpunom odsustvu konvencionalnih etiketa. Ako je put košarke usmeren ka odredištu bez pozicija, Nikola Jokić je navigator i to je taj glavni, neponovljivi i suštinski kvalitet, conditio sine qua non njegove korisnosti. Baš zato što je više košarkaških kvaliteta objedinjeno, a pronađen dobar fit sa sredinom, trenerom i saigračima, gotovo nemoguće je zaustaviti ga jer ekipa koja se odluči da krene na tu ekskurziju mora da ima odgovarajući kadar, ako takav uopšte postoji. Minesota je u prva dva meča pokazala da je najpribližnija tome, a videćemo kako će se odvijati serija do kraja.

MVP nagrade su u prošlosti išle igračima koji su svojim dominantnim kvalitetima, najčešće napadačkim, nametali sebe na terenu i vukli voz kao lokomotiva koju vagoni teško prate. Jokić je nešto drugo. On je nesumnjivo prvi pejsmejker, ali je i vezivno tkivo među vagonima. On ih ne vuče samo napred već i učvršćuje veze između linija. Da se poslužimo fudbalskim rečnikom, pošto mi je konjički zaista stran, on je u isto vreme golman, štoper koji igra loptom, zadnji, centralni i ofanzivni vezni, ali i centarfor. Može na trenutak da izvede i gatuzovski potez, više liči na Pirla, zameša i virtuozno ćušne loptu poput Kake, a uvek je na pravom mestu kao Pipo Inzagi.

Hibridni košarkaški modernizam centra Denvera se oslikava kroz amalgam vrednosti stare škole. Ovde nije reč o tehnički osposobljenom čudu fizike, mada bi se i o njegovom podmuklo prikrivenom atleticizmu moglo govoriti, već o zbiru neopipljivih košarkaških kvaliteta koji su pre svega intelektualne, taktičke i takmičarske prirode. Brzina i kvalitet njegovih pozicioniranja i reakcija na terenu ne potiču iz motorike već iz prognostike, sposobnosti da oseti i predvidi dešavanja na terenu pre nego što se dogode. Ako postoji košarkaški Kvizac Haderah, most između prošlosti i budućnosti sa dubljim razumevanjem ovog našeg košarkaškog univerzuma, možete ga videti u Karmelovom broju i dresu grumenja na milji iznad nivoa mora.

Naneli o Jokićevoj MVP nagradi: Pljačka!

Šek nije zadovoljan izborom Džokera: Ne volim da kvarim sreću drugima, ali...

Da se ne osvrćemo previše na konvencionalnu statistiku, jer je ona očigledno opčinjavajuća. Sve metrike ukazuju da je on taj, koliko god se i ta vrsta lingvistike doživljavala kao prezasićeni usiljeni narativ. Više nas zanimaju sitne, manje vidljive stvari koje akumulacijom stvaraju efekat lavine, nadimka hokejaškog gradskog tima na čije utakmice voli da ide.

U te samo po nazivu sitne doprinose spadaju mnogobrojna pokazivanja na terenu. Mogu se lako pronaći primeri gde Jokić pokazuje saigračima gde i u kom trenutku treba da stanu, koje će se mesto osloboditi u napadu, šta treba da urade u odbrani, kao i koja je namera protivnika. Na taj način on direktno pospešuje učinak svojih saigrača, uvećava timsku vrednost i najvažnije od svega, donosi samopouzdanje svima. Kad kažemo svima, ne mislimo samo na saigrače, već i na trenera, stručni štab ali i kompletnu organizaciju. To je efekat koji je u praksi višestruko važan. Da gađa u trepavicu saigrače i da zna da pogodi najteže moguće šuteve, to je isto mejnstrim priča.

Legenda o Viktoru Vembanjami se raspreda uveliko i jasno je da vanzemaljac takvih dužinskih i motoričkih kvaliteta kao jedan od glavnih kvaliteta ima mogućnost da čačka i izbija lopte na sve strane, a mogu se pronaći i klipovi kako ga oko obruča izbegavaju čak i najbolji finišeri. Ruki godine prosečno beleži 2,9 “deflectiona” iliti u prevodu skretanja, a najtačnije kačenja lopte u raznim situacijama u odbrani. To je statistički element koji se beleži unutar naprednih “borbenih” statistika i većinom tu haraju spoljni igrači. U najboljih deset u NBA društvo mu prave Aleks Karuzo, DiEron Foks, Šaj, Tajbul, Divinćenco, Pol Džordž, Marej i Venvlit. Vembanjama plus osam igrača, to je devet, a ko je deseti? Pa naš heroj teksta. Jokić beleži isti broj skretanja kao Divinćenco i Dežunte Marej po utakmici, komada tri, a u totalu je na petom mestu sa 237. Ta sitna ćuškanja lopte unose nemir napadima i kao takva pokrenu ili finiširaju dobre odbrambene sekvence.

Ostaje u glavi kao podstanar koji ne plaća kiriju situacija kada je Lebronu izbio loptu sa leđa u tranziciji u odsudnom trenutku u mukotrpnoj plejof seriji.

Pita, ali ne ona američka holivudska, niti standardna burek koja se često nađe u liniji sa skromnim počecima somborskog diva, već NBA pita, statistička konstrukcija lige, napravljena kao odgovor na PER, a orijentisana i ka defanzivnom doprinosu. “Player Impact Estimate” skraćeno PIE što u prevodu dođe kao procena uticaja igrača na ekipu kaže da je Jokić sa 21,1 na prvom mestu iznad Luke Dončića koji ima 20. Formula uzima u obzir sve moguće kategorije koje ulaze u zvaničnu statistiku, a namera je da ponudi odgovor na pitanje u kojem procentu događaja na terenu je igrač doprineo na neki način. Posebno je interesantno što se Jokić nalazi tu na prvom mestu, a po “usage”u nije u prvih deset igrača u ligi. Primera radi, Luka je tu ubedljivo na prvom mestu sa 35,5 odsto timskih poseda koje rešava kada je na terenu. Ofanzivni rejting, net rejting, i procenat asistencija su sve kategorije u kojima je Jokić u prvih pet igrača u ligi.

U redu, znamo da je efikasan sa loptom, da je u odbrani skakački stub i igrač koji vrhunski predviđa namere napadača i brzim rukama, a još bržom glavom uspeva da iščačka i preusmeri veliki broj lopti. Šta ćemo sa staromodnim centarskim oružjem, dobrim blokom?

Statistika koju liga vodi kao blok asistencije je vredna kvalitetne debate, ali zvanična definicija je da su to blokovi koji vode do direktnih poena za igrača koji je koristio blok. Jokić beleži 4,4 blok asistencije po utakmici, a u totalu 344 za sezonu. Ispred njega su samo Domantas Sabonis i Rudi Gober, koji je bio jedan od lidera i dok je igrao u Juti, ali ono što razlikuje Jokića od većine centara na listi je što on svoje primarne zadatke u napadu obavlja sa loptom i ne pravi ni približan broj blokova po utakmici.

Prosto i jednostavno, nema aspekta košarke koji ne pokriva srpski centar, a u većini je među liderima. Da postoji još neka kategorija koja se beleži, sigurni smo da bi tu bio među najboljima. Sve to je na vrhunskom ispitu protiv mladih i gladnih vukova, što samo jače osvetljava pozornicu na kojoj će se nesumnjivo pojaviti MVP.

Piše: Miloš VUJAKOVIĆ, košarkaški trener i analitičar