PRELAZZI: Šezdeset sekundi FA kupa – Za Džordža, Garija, Enkea...

Zvao se Džordž Harison. Istorija će mnogo više zapamtiti jednog drugog Džordža Harisona, koji je najbolje svirao gitaru od svih petnaestogodišnjaka u Liverpulu i zbog čega će ga Džon i Pol, zapanjeni i zadivljeni, odmah primiti u svoju grupu. Ovaj prvi Džordž Harison preminuo je tri godine pre nego što će se roditi najinteligentniji među Bitlsima, i mada ga se retko ko seća, mada je njegova smrt samo “appendix” na kraju večne fudbalske knjige, ovih dana će, eto, biti poznatiji od mlađeg imenjaka.

Džordž Harison, fudbaler, bio je takođe vezan za Liverpul, pošto je najveći deo karijere proveo u Evertonu. Iz Evertona će uskočiti, mada samo na dve utakmice, i u dres reprezentacije Engleske. Bilo je to davno, pradavno, u doba kada mnoge današnje zemlje nisu ni postojale, a kamoli igrale fudbal, ali oni koji drže do tradicije – a Englezima je dugo tradicija bila jedino što su imali – zabeležiće i pamtiće da je Džordž Harison bio ravno 421. fudbaler po redu koji je nastupio za Gordi albion.

Nije po tome postao važan, neće zbog toga danas, osamdeset godina posle smrti, biti pominjan, posebno kada svi pogledaju na satnicu i pomisle da nešto nije u redu sa sajtovima, listama za klađenje i čitavim FA kupom. “Kakvo je ovo čudno vreme početnog udarca?”

Ne, ovaj Džordž Harison, koji je po okončanju karijere držao neki pab u svom rodnom selu Čerč Gresli – eto, fudbaleri su odvajkada voleli da budu ugostitelji; i fudbaleri su odvajkada želeli da donesu pare tamo odakle su krenuli, pa da svi vide da su uspeli – pronađen je, februara 1939, u kupatilu u svojoj kući. Policija je prvo sumnjala da je ubijen, ali brzo se utvrdilo da je izvršio samoubistvo.

Džordž Harison, neka mu je laka zemlja Derbišira iznad koje, kako nam pokazuje Vikipedija, stoji nadgrobna ploča koju je platio i koju održava fudbalski klub Everton, prvi je fudbaler koji je izgovorio tu reč na D, prvi uz čije se ime ona veže.

A evo, osam decenija kasnije, Depresija – zbog nje će Harison i dići ruku na sebe u 47. godini – i dalje je jedan od čvrstih tabua koji odoleva razgovoru. Ona se ušunja u svlačionicu i sakrije se u jedan od onih ormarića, od nje se ne može pobeći ali se prečesto svi prave da je nema, da je nevažna, da je to samo “loše raspoloženje” i “daj trgni se” i “sve bi to izlečila jedna dobra kafana”, eventualno “ma da mu se opali jedan šamar...”

Od fudbalera očekujemo da budu nasmejani, da hodaju sa najlepšim ženama na svetu, da se smeju kada potpisuju ugovore i da se još više smeju kada snimaju reklame, da kače šarene fotografije sa Instagrama sa motivacionim porukama (ma kako glupe one umele da budu!). Na kraju krajeva, imaju toliko para, a može li, ne, sme li čovek koji ima toliko para da bude tužan?

A može, sme, bude; otišao je Gari Spid, veliki borac, selektor Velsa, nije mogao da se izbori sa njom, sa pritiscima koje je osećao celog života, sa beštijom koja je pobedila zmaja u njemu. Otišao je Robert Enke, igrao je sezonu svog života i svi su govorili da će biti prvi pik Joakima Leva da stane između stative na Svetskom prvenstvu 2010, a on je umesto toga odabrao prugu i regionalni voz koji se približava ogromnom brzinom.

Živ je, ali nikada više nije našao sreću u fudbalu, i Sebastijan Dajsler, sa takvim talentom mogao je da pokori planetu, ali su povrede tela bile jednako uporne kao tuga u duši; živ je i Pol Gaskojn, nadamo se, šampion ove igre i još suvereniji šampion autodestrukcije...

Spisak je podugačak, mada se i dalje neće tako otvoreno govoriti, mada će i dalje “psihološka pomoć” biti mahom ograničena na razgovor sa bivšim kolegom koji se metnuo u taj biznis, a ne sa ozbiljnim razgovorima.

Fudbal je otporan na suštinske promene, pa je otporan i na rušenje tabua i stigmi: ima onih koji današnjim superstarovima zameraju na “feminiziranosti” i pate za vremenom kada se znalo ko kosi cevanice, a ko je vodonoša, ali istina je da se fudbal i dalje posmatra kao “muška stvar”, sa svim groznim posledicama koje to sobom nosi, sa shvatanjem “muškosti” kao odsustva dubljih emocija, počev od onog primitivnog “šta tu plačeš kao neka žena”.

To je još jedan način na koji, da kažemo to tako, zloupotrebljavamo fudbalere. Potrebno nam je da mislimo da postoji mesto na kojem je sve kako treba, da na 90 minuta zaboravimo na nedaće i predamo se magičnoj igri, i ne želimo da nam išta ruši gospodina Belić Sneška i da nas podseća na svakodnevne ili životne probleme. Oni su gladijatori koji obavljaju zadatke na radost miliona, a gladijatorima, zna se, nije dozvoljeno da do kraja budu ljudi.

A ipak...

Talenat, novac i uspeh ne znače apriori da ćete na njima pobeći od tuge i životnih teškoća; kako je preneo sajt Psihobrlog, svojevremeno je FIFPro upitnik utvrdio da fudbaleri ispoljavaju simptome anksioznosti i depresije više nego pripadnici opšte populacije: trideset osam procenata sadašnjih i trideset pet odsto bivših igrača prijavilo je da ima neku vrstu problema. Drugo istraživanje, u Norveškoj, pokazalo je da četvorica od deset igrača u najvišem rangu takmičenja pati od anksioznosti i depresije.

Postoje, ipak, oni koji su spremni o tome da govore: grozno je reći, ali smrt Roberta Enkea (u Nemačkoj) i Garija Spida (na Ostrvu) naterali su i fudbalere da se zagledaju u sebe, da prepoznaju probleme u samom začetku – bilo da sve kreće od straha od neuspeha, ili od panike da je karijera previše kratka, ili od nezadovoljstva što nisu uradili sve što su im govorili da mogu – i da zatraže pomoć. Njih nekoliko, od Điđija Bufona do Andresa Inijeste i Arona Lenona, pokazali su svima da možeš u isto vreme da budeš heroj i dovoljno snažan i pažljiv da zatražiš pomoć.

A svaki takav put počinje jednim minutom u kojem se zapitaš jesi li dobro i šta možeš da uradiš za sebe; i zbog toga, zbog Harisona i Enkea i Spida i svih onih koji nisu imali snage da priznaju da pate, sve utakmice trećeg kola FA kupa – a treće kolo je ono najlepše, prvo u kojem se patuljci ukrštaju sa velikanima, u takmičenju koje i dalje miriše na romantiku, samo ako se potrudite – počeće sa jednim minutom zakašnjenja.

Nije greška, dakle, čuveni termin 16.00 (po našem vremenu) ove subote će biti 16.01, a sve u sklopu kampanje “Heads Up” i akcije “Uzmi minut”. Šezdeset sekundi je dobar početak, kažu oni koji su sve smislili, šezdeset sekundi u kojima ne razmišljate ni o čemu drugom sem o tome kako se danas osećate i kako se osećaju ljudi koje volite; šezdeset sekundi oni dole na travi, bogati i snažni muškarci, suočiće se sa svojim strahovima koji nemaju veze samo s loptom, i šezdeset sekundi oni gore na tribinama, uglavnom ljuti i glasni muškarci, shvataće da postoje neke stvari koje ne mogu da izleče ni kafana ni šamar.

Foto: Reuters