PRELAZZI: Šta Ange ne shvata

To vam je jedna bolna istina o životu i poslu: i najboljeg, najnasmejanijeg čoveka – i ženu, naravno – uništiće toksična atmosfera na radnom mestu.

Zahtevan i naporan šef, maltretiranje sa godišnjim odmorima, zavidne kolege, lenji saradnici, prevelika očekivanja, suludo kratki rokovi – bilo šta od toga ili sve zajedno napraviće i od veseljaka jednog mračnog tipa koji će jedva čekati da otkuca 17 časova pa da više ne mora nikoga da gleda.

Ili, u slučaju našeg današnjeg nevoljnog junaka, da se završi ovaj maj i cela sezona, pa da se pogleda u ogledalo i natenane razmisli šta mu je činiti.

A šta će videti u tom ogledalu Ange, ili ako vam je draže po australijski Ejndž, Postekoglu?

Jednog nervoznog, sumornog sredovečnog muškarca, izmoždenog borbom sa najbližim saradnicima, direktorom i – možda je tek to iznenađenje – navijačima.

Oh, kako daleko sada izgleda onaj avgust kada nam se veseli, blago barokni Australijanac grčkog porekla ukazao, kada je oplemenio Premijer ligu svojim prizemnim, poštenim, iskrenim, duhovitim izjavama.

Bio je jedan od nas, stvarno, kao da si nekom navijaču, naloženom tako generalno na fudbal (i na Football Manager) dao da vodi tim, pa bismo se makar nekoliko meseci oduševljavali tom šansom.

A danas? Danas je Ange Postekoglu, odjednom s podočnjacima i bez strpljenja za novinarska pitanja i prozivke na društvenim mrežama, danas je Ange Postekoglu namršten, ljut i na mnogo načina u istoj poziciji u kojoj je pre njega bio nešto veći i uspešniji fudbalski um, Antonio Konte.

Postavlja pitanja o ambiciji i želji, otvara stare rane o mentalitetu, prepire se sa navijačima, kori ih i govori da ih ne razume, javno kudi svoje igrače i preti da će ih sve zameniti, a ako mu se to ne desi, zameniće sebe...

Šta mu se desilo?

Angelopulos Postekoglu (©Reuters)

Totenhem je odgovor, valjda. Totenhem mu se desio.

A malo je nesrećnijih i toksičnijih radnih okruženja u Premijer ligi – Old Traford je valjda bez konkurencije – od tog velelepnog stadiona i, sasvim verovatno, poruka koje Danijel Levi šalje u pola noći.

Sve to dolazilo je polako na naplatu kada su Spursi upali u seriju loših rezultata, onu koja će ih naposletku i odvojiti od sna o povratku u Ligu šampiona, i moglo bi se debatovati o tome da je lako biti debeli kul ujak kada sve ide kako treba i kada ti novinari pišu hvalospeve, a navijači smišljaju nove stihove i nove pesme.

Ali tek će ova bizarna utakmica sa Mančester sitijem – čini se, manje zbog njenog rezultata – pokazati koliki je procep između onoga što Ange hoće i može s jedne, i čitave kulture Totenhema, od vrha do poslednjeg navijača na tribini.

Možda se u toj prečudnoj noći, kada su svi na stadionu u isto vreme želeli i da pobede i da izgube, mada bi "najspurskije" bilo da je bilo nerešeno, pa da se Arsenalu servira titula a da Totenhem svejedno ne postigne ništa, ispostavilo da protivno svemu što smo pomislili prošlog leta, Ange i Totenhem zaista nisu jedno za drugo?

Neki malo otrovniji bi rekli da Angeovo neprihvatanje stava dobrog dela Totenhemovih navijača (da li i većine, to je teško saznati; tek jasno je da je taj unutrašnji konflikt izazvao dosta svađa u severnom Londonu) da bi utakmicu valjalo izgubiti pokazatelj da je on možda sjajan sportista, ali ne preterano dobar navijač.

Jer ako zaista ne shvata zašto je ljudima koji decenijama žive u seni mnogo uspešnijih komšija i trpe nešto što bi se najpribližnije moglo nazvati zlostavljanjem, zašto je tim ljudima važno da makar jednom "uteraju" tim kretenima, ma koliko god da boli, zašto je i to posledica strasti – one koju pokušavaju mnogi i ovih dana da properu na 90 stepeni – pa, onda Ange ima pravo da se ljuti. Ali pre svega na sebe. Kao i tribina na njega.

To su shvatali navijači brojnih gradskih rivala – genijalni slučaj Betisa i Sevilje ili Lacija i Rome prvi će nam pasti na pamet – i to je, na sličnoj geografskoj dužini, pre dve i po decenije dobro shvatao Džordž Grem.

Uoči one čuvene utakmice u proleće 1999. kada je Totenhem gostovao na Old Trafordu i mogao da pošalje titulu Arsenu Vengeru; Grem se šalio da će najnižeg igrača na terenu da stavi na gol, mada mu nije bilo do smeha kada je Les Ferdinand doveo londonski tim u vođstvo. Na Lesovu sreću – nedavno je pričao o strahu da će mu taj gol biti "najgori potez u karijeri" – Fergijevi momci su okrenuli.

Uostalom, nije Totenhem u utorak uveče, kada je Son promašio onu šansu, izgubio Ligu šampiona; izgubio je zbog četiri poraza zaredom u trenutku kada su bili ispred Emerijeve Aston Vile. Kao što nije Arsenal ostao bez titule – ako ostane bez titule – zbog Romerovih šala sa Halandom, nego zbog toga što je bio prezadovoljan sa 0:0 na Etihadu pre svega mesec i po.

Na kraju krajeva, koliko bi Totenhemu vredela pobeda nad Sitijem, sve i da su tukli Gvardiolin tim a onda se Vila opet spotakla u nedelju? Evo još jednog "spursastog" scenarija: Totenhem bi ionako ispao iz te nove Lige šampiona već u, hm, ligaškoj fazi, ali bi Arsenal i tada bio šampion. I to prvi put u 20 godina.

Sve su to stvari koje će Postekoglu morati da razume ako bude želeo da ostane u severnom Londonu; ili da ih, može i tako, iskoristi kao izgovor ako bi radije podneo ostavku.

Samo, čini se da je onaj nasmejani čovek, koji nam je u septembru pričao bajke o tome da nije bitan rezultat, nego je bitno da se zabavljaš i da napadaš, zauvek nestao. Pojela ga je toksična atmosfera, naljutile su ga intrige, iznervirali su ga navijači, i više ga nećemo viđati, bez obzira na to što će biti na klupi istog tima i narednog avgusta.

A to je mnogo veća šteta i od Sonovog promašaja i od toga što Totenhem neće igrati Ligu šampiona.