Doha sa lica mesta: Grmi „sendvič armija“ lažnih navijača, stigli prvi Srbi, a veliki pobednik je - Dubai

(Od izveštača Mozzart Sporta iz Katara)

„Kako to tamo izgleda, ima li navijača, ljudi...?“ Pitanja koja nam se najčešće postavljaju otkako smo doputovali u Katar. Odgovor je da ljudi ima, ali navijača i ne baš. Ili su svi tempirali da dođu baš na početak Mundijala, ili prve utakmice svojih reprezentacija... Uglavnom, atmosfera u Dohi više podseća na vašar za decu nego na mundijalsko ludilo. Što i nije iznenađenje imajući u vidu profil zemlje organizatora i rigorozona pravila u Kataru. Ali sada ne vredi kukati i pametovati.

Kada je FIFA pre 12 godina dala Kataru organizaciju Mundijala, vrlo dobro je znala šta je čeka i kako će to izgledati. Ispostavilo se kasnije da je ogroman novac bio u pitanju i korupcija na svim nivoima. „Prepošteni“ Amerikanci su tek tada pod plaštom FBI počeli borbu za pravdu kako to često rade u holivudskim hitovima. Naravno, jer su izvisili za organizaciju Mundijala i nisu mogli da poveruju da će katarski lobi jače podmazati od njihove sile.

MOZZART AVION JE PUN I SPREMAN ZA ISTORIJSKI LET U KATAR

Blaterov plan da Rusija i SAD jedno za drugim organizuju Mundijal delimično su pokvarili katarski petro-dolari, pa su usledile čuvene istrage, hapšenja, smene i „čišćenje“ FIFA. I gle čuda, Amerikanci su dobili već sledeći Mundijal posle Katara. Od tada se nešto ućutao i FBI.

Katar je svoje izgurao, pročulo se za njega i konačno je došao u epicentar planete. Današnja snebivanja o ljudskim pravima, LGBT zajednici, alkoholu i sličnim stvarima su zaista priče za malo decu, jer su svi znali šta će da bude. I pristali su na to pošto je debelo podmazano.

Istina, Katar je kao neka sredina između rigozorne Saudijske Arabije i liberalnog Dubaija pokušao da se nešto malo otvori prema svetu i napravi neke ustupke. Ali veliko je pitanje šta se u glavama tih bahatih multimilijardera smatra ustupkom. Ipak, ljudi koji žive u Kataru kažu da jeste liberalnije nego pre par godina, da muško i žensko mogu da se zagrle napolju, uhvate za ruke, da je i kodeks oblačenja slobodniji... Ne treba baš da im bodeš oči, ali spremni su da malo zažmure.

Vlahović protrljao mundijalsku lampu: Petarda Bahreinu za čudesne noći u Kataru

Mali Bahreinci hteli da rastrgnu Vlahovića, umešalo se obezbeđenje FSS! (VIDEO)

Ipak, to je i dalje nedovoljno da bi Katar po mundijalskoj atmosferi prišao Rusiji, Južnoj Africi, a o Brazilu da i ne govorimo.

U većem delu Dohe se ta atmosfera i ne oseti. Kažu ljudi koji rade tamo da su čak promet i zarada prethodnih mesec dana bili i manji nego inače. Naravno, postoje delovi grada planirani za skupljanje navijača, gde ima gužve. Tu ćete videti i dresove Argentine, Brazila, Engleske... Ali ćete uglavnom videti da ih nose Indijci, Nepalci, Filipinci. Ljudi kojih u Kataru ima blizu milion i po, koji rade najgore poslove, zarađuju nekih bednih 200 ili 300 dolara mesečno i imaju prava lošija nego prosečan beogradski kućni ljubimac.

I ne, oni nisu sirotinja koja je čitav život maštala da navija za Mesija, Nejmara, Kristijana, Mbapea... Dobar deo njih i ne zna pobrojane.

Sa jednom grupom smo i popričali.

Hej, pa što svi različite dresove? Zašto Brazil?

„Pa zbog Ronaldinja. On je najbolji“, kaže „Brazilac“, a potom se ubacuje „Argentinac“.

„Ja zbog Mesija“.

Možete da pretpostavite ko je bio sledeći...

„Kristijano Ronaldo!“

Većinu tih navijača čine Indusi iz pokrajine Kerla, užasno siromašnog i zaostalog dela Potkontinenta. Indijci inače slabo poznaju fudbal. Nije urbana legenda već živa istina da su ih plaćali da dolaze na mečeve slabo posećene katarske lige i da su se radovali kada sudija pokaže žuti ili crveni karton, umesto kada neko postigne gol. Ne znaju pravila.

Ali zato nam ispod prozora od sobe na nekom napuštenom parkingu igraju kriket. I vidi se da u tome istinski uživaju.

Tu staje svaka priča da postoje stotine hiljada Indijaca koji su jedva čekali fudbal na Mundijalu. Međutim jesu jedva čekali Mundijal.

Umesto da rade na 40 stepeni po 15 sati dnevno, sada su dobili dresove, rekvizite, poneki sendvič, neko i novac. I što je najvažnije - slobodu! Retku šansu da se u Kataru osećaju kao ravnopravna ljudska bića među ljudima sa svih strana sveta. Niko neće priznati da je plaćen, ali njima su ovo svakako najbolji dani u životima. I zato skaču okolo, pevaju, trube, udaraju... Jeste malo čudo videti grupu u argentinskim dresovima koja uz indijske ritmove peva na engleskom, ali bitan je folklor i privid da na Mundijalu ima navijača.

Doduše, nađe i po koji pravi. Mi smo najviše videli Argentinaca. Par grupica od po desetak ljudi. I njima je čudno kada sretnu „indijsku braću“, ne intimiziraju se sa njima i idu svojim putem.

„Tri dana smo putovali, četiri aviona promenili. Jeste ovo sve pomalo čudno. Pogotovo za nas koji smo navikli na mnogo fudbalskiju atmosferu. Očekujem da će nas biti između 15.000 i 20.000“, kaže nam jedan iz grupe pravih argentinskih navijača.

Zar nije Katar bio skup za Argentince?

„Jeste. Otprilike nas košta 8.000 dolara po čoveku. Inače bi nas bilo 50.000 da je jeftinije. Ali očekujemo i naše ljude koji rade ovuda po arapskim zemljama. Organizovaćemo i zajednička skupljanja pred utakmice. Na igračima je samo da ga osvoje“.

I tako... Idu kilometri hodanja po Kornišu, najvećem šetalištu na obali Dohe, a od pravih navijača ni traga. Usput gledamo audio-vizuelne spektakle. Katarci nisu žalili para da sve sija i blješti. Na nebu crtaju dronovima. Prave svakojake figure sa njima i pišu poruke. Stvarno bi se moglo reći da su dotakli zvezde i da ih mamuzaju.

Nailazimo na još jednu grupu Argentinaca. Oni su miks. Neki rade u Dohi, neki su doputovali i po šetalištu beže od „indijske braće“.

„Koliko će biti vas iz Srbije? Verovatno vam je skupo kao i nama... Ali nema veze, vredelo je štedeti. Ovo je Mesijev Mundijal. Odavno nismo imali bolju reprezentaciju. Ja idem i na Brazil – Srbija. Imam kartu. Pobedite ih“, kaže momak koji usput kaže navija za River.

Šta kažete na ove „plaćene navijače“?

„Užas! Vidi se da ova zemlja nema veze sa fudbalom“.

Kasnije mi prilazi kolega Mikić...

„Ej, tiše malo sa tim plaćenim navijačima. Prebiće nas. Čuli su kad si rekao, okrenuli se i pitali ko je. Baš su bili pop...eli. Ja im odgovorio da je neki tamo lik iza rekao“.

Dobro, nećemo da ljutimo dobre Indijce...

I kada je izgledalo da nećemo sresti ništa osim šačice Argentinaca, naletesmo na... Srbe!

Prvi ljudi koje smo videli u našim obeležjima. Dva starija bračna para u jedinstvenim srpskim uniformama predstavljaju atrakciju. Prilaze im ljudi da se slikaju sa njima. E pa vas smo čekali...

Gde ste zemljaci? Otkud vi? Kako se zovete?

„Ja sam Zoran Lukić. Ovo je moja žena Ana. On je Andraš Šari, a ovo je njegova supruga Marija. Upoznali smo se u Hurgadi gledajući Ligu šampiona u hotelu. Počne priča odakle je ko, oni Subotica, mi Novi Sad i tako krenemo da se družimo svako veče zahvaljujući fudbalu. Obišli smo ceo svet od tada zajedno. Od Havaja preko Tajlanda do Kariba“.

Ipak, fudbal je nešto što ih najviše spaja...

„Imam pet televizora i samo okrećem vikendom. Moja žena dobija napade od toliko fudbala. Šari me svako veče zove pa se diskutuje da li je bio ofsajd, penal... On navija za Real, više ga voli nego Mariju, ha-ha-ha... I ja isto navijam za Real. Idemo na proleće da gledamo Real na novom stadionu. Gledao sam Real – Partizan 2003. i gledao sam Zvezda – Barselona 1997. u Španiji. A za 30 godina braka sam vodio suprugu na Barselona – Plzenj“.

*****

Među navijačima Srbije za utakmicu sa Brazilom 24. novembra biće i 122 putnika iz Mozzartovog aviona za Katar

*****

A od domaćih klubova za koga navijate?

„Zvezdaši obojica. Dao je ime sinu jedincu po Draganu Džajiću“.

Kako ste se odlučili za Mundijal u Kataru?

„On je već bio na prvenstvu u Nemačkoj 2006. Ja nisam ni na jednom Mundijalu. A planove smo počeli da pravimo još dok je bila grupa. Idemo na osam utakmica ovde. Prvo na Francuska – Australija, pa Španija - Kostarika, pa naši protiv Brazila, naravno. Onda gledamo Nemce, pa opet naši protiv Kameruna i Švajcarske i na kraju meč za treće mesto. Sin nam je kupio karte. Kada je počela prodaja, ušao je prepodne na sajt FIFA i u 11.00 je morao da se uloguje da bi ostao u igri za kupovinu karata. Negde oko 14.00 mi javlja da mu je dosadilo da gleda u ekran jer se ništa ne dešava. Kažem mu: ’Ako isključiš laptop, ne izlazi mi na oči!’. Dobio je priliku da kupi karte tek u pola devet uveče. Imao je pola sata da sve popuni i pazari. Kupili smo šta smo mogli za toliko vremena. Imao je dva i po minuta do kraja, nije znao šta da izabere, bilo je potrebno brzo da se reaguje i tako je odabrao ovu za treće mesto“.

U tom trenutku srpskoj četvorci prilaze oduševljeni Argentinci. Pevaju, hoće da se slikaju. Oni ’Vamos Argentina’, naši ’Napred Srbija’. Opraštamo se od Zorana i ekipe uz konstataciju da ćemo se sigurno negde opet sresti.

I dolazimo do jednog dela u kojem može da se vidi po koja grupica pravih navijača. Tu su Meksikanci, Marokanci, momci iz Gane...

Sa nekima smo stali da popričamo.

„Uf, mnogo je vruće ovde“, žali nam se momak iz Gane.

Afrikanac kuka na vrućinu?! E svašta...

„Kod nas nisu ovakve temperature. Ovo je baš teško za disanje“.

A šta vi očekujete na Mundijalu?

„Da prođemo grupu i da pobedimo Kristijana Ronalda. Kad ste mogli vi Srbi, što ne možemo i mi? Imamo dobre igrače, a selektor Oto Ado je legenda. Svi mu maksimalno veruju. Posle dugo vremena imamo poštenog selektora. Imali smo i Srbe za selektore. Rajevac nas je odveo do četvrtfinala, ostao je legenda. Stevanović nije bio dobar trener. Ali vašim trenerima su otvorena vrata fudbala u Gani“.

Osman Bukari? Igra kod nas u Srbiji...

„Dobar je. Brz. Mogao bi da dobije šansu da zaigra. Ljudi ga vole“.

Sa Marokancima se već ulazi u ozbiljnu fudbalsku diskusiju. Ljudi baš prate fudbal...

„Srbija? Strašan tim imate! Vreme je da nešto uradite. Nije mi jasno šta onaj Milinković Savić radi ovako dugo u Laciju. Igrač je za Real Madrid. Inače, nikada mi neće biti jasno kako Miloš Krasić nije napravio veću karijeru. Baš mi se sviđao kao igrač. Stvarno verujem da Srbija može daleko. Svima govorim da je najveći kandidat za iznenađenje Mundijala“.

A Maroko? Niste ni vi loši?

„Nismo ali... Mentalitet. Ne verujem da ćemo nešto uraditi. Inače, drago nam je što je smenjen Vahid Halilhodžić. Jeste da je imao rezultat, ali baš je težak čovek. Izbacio je Ziješa, a on je kod nas zvezda. On očekuje da ga tako i tretiraju. Ne može on da bude isti kao neki iz marokanske lige. Uzdamo se u Hamdalu koji je rasan strelac i poznat igrač u arapskom svetu, a zapamtite ime Jahija Žabran. On može da bude iznenađenje iako nije mlad“.

Vrvi sve od ljudi na najvećem šetalištu, ali više podseća na Budvu nego na Mundijal. Za sada. Kako li će biti kada svi dođu, ostaje da vidimo. Sigurno će biti bolja i zanimljivija atmosfera. Nedostatak ljudi, alkohola i navijačke pesme čini da se osećate kao da ste na vašaru, a ne na Svetskom prvenstvu.

Ono u čemu se lokalci u Dohi slažu - pobednik je, za sada, Dubai! Navodno je trenutno tamo više navijača nego u Dohi.

Ako je Katar naneo bolan udarac Emiratima i Saudijcima kada je dobio organizaciju Mundijala kao „komšija mali“ za kojeg su bili ubeđeni da nema šanse pored njih dvoje, onda su oni spremili osvetu sada. Konkretno, Emiraćani i Dubai. Gomila stranaca će biti smeštena u „najvećoj praonici para na svetu“. Žurke, alkohol, lake žene, pevaljke... Sve će da grmi u biseru Emirata. A i jeftinije je. Pogotovo za one sa plićim džepom. Kažu i duplo u odnosu na Dohu. Smeštaj u Dohi je trenutno oko 600-700 evra noć. Neki običan. Luks varijanta je ista u oba grada. Ko želi najbolje hotele, restorane i ostalo, isto će da plati i u Dohi i u Dubaiju. Ali u Emiratima će biti veća sloboda i raskalašnost.

Katarci se i dalje nadaju da će se situacija popraviti. Da su iznenađeni govori to što su nedavno dozvolili da se bez Haja kartice može ući u državu nakon grupne faze. Sada se nadaju navali navijača sa svih strana sveta. Postoje indikatori da cene smeštaja padaju posle grupe...

Doduše, ima jedna bitna stvar. Doha neće biti poluprazna jer oko 800.000 karata od ukupnih 2.700.000 za Mundijal kupili su Katarci, Emiraćani i Saudijci. Komšije će svakako doći. Oni su redovni gosti. Nadao se Katar – i još se nada – da će njegovu raskoš i bogatstvo videti veći broj onih koji su prvi put u arapskom svetu i koji će otići puni utisaka o njihovoj moći. To je od starta i bila glavna ideja. Pokazati Katar kao malu i moćnu imperiju.