Jedini trener iz Srbije za ski skokove: Za ovaj sport se ne opredeljuju ljudi koji nemaju herca

Suncobrani su ove godine imali nešto duže radno vreme, na redu je zimska oprema, a od ovog vikenda ćebe će biti glavni rekvizit gledalaca ispred TV ekrana, jer u Poljskoj startuje novo izdanje Svetskog kupa u skijaškim skokovima. Naš “insajder”, Nenad Stevanović, prvi trener u ovom sportu iz Srbije, prenosi nam utiske iz nama malo poznatog sveta.

Nenade, otkud neko iz Srbije među trenerima u sportu koji kod nas ima status “malih”?
“Hah, egzotičnost sporta čiji razvoj traje 170 godina svakako nije bio razlog zbog koga sam se kao sportista, trener, odlučio za ozbiljno zanimanje, koje je počelo kroz profesionalno novinarstvo, preko amaterskog bavljenja trenerskim poslom , a sad je već mnogo viši nivo u pitanju . Želja da i na ovom polju naša zemlja ima svoje predstavnike, verovatno nije bila samo moja a sigurno nije privilegija, jer iza toga mora da stoji ogroman trud, odricanje i poduhvat za koji mi kao ćudljiv narod često nismo spremni da izdvojimo vreme izgovarajući se uslovima u kojima svakodnevno živimo”.

Osim što ste jedini licencirani trener iz naše zemlje, vi ste otac i učitelj petnaestogodišnjeg Nikole Stevanovića, vlasnika nezvaničnog skakačkog rekorda Srbije (60 metara). Kako se postaje dobar skakač, koje su specifičnosti treninga, sličnosti i razlike u odnosu na ostale sportove?
“Da, Nikola je za sada naš jedini predstavnik u skijaškim skokovima koji jesu težak ali i atraktivan sport, kombinacija atletske I skijaške veštine. Nedavno je (početkom oktobra) na Planici, mestu na kom se postižu lični, nacionalni i svetski rekordi, ostvario svoj najbolji rezultat ove godine, skokom od 60 metara na skakaonici veličine HS 80. To je učinjeno na treningu u seriji odličnih skokova u toku našeg jesenjeg ciklusa priprema i takmičenja. Skakač, a naročito dobar takmičar, naposletku vrhunski, postaje se samo uz jaku ličnu želju, upornost i posvećen rad, nema prečica ni kratkoročnih uspeha koji se postižu preko noći, a povremeno se dešavaju. Ukratko, postoje tri tipa treninga, osnovni trening tehnike, bazični, atletsko-gimnastički i naravno skakački na samoj skakaonici. Kombinacijom ta tri tipa treninga kroz godine aktivnog treniranja, postaje se skijaš skakač. Skokovi su izrazito lep i fascinantan sport i za razliku od ostalih sportova, na primer fudbala ili košarke, ne dopuštaju improvizaciju. Za izlazak na skakaonicu se ne može opredeliti svaki slučajni posmatrač tog dešavanja. Druga objektivna prepreka je nedostatak entuzijazma, jer ne postoje objekti na kojima bi se ovaj sport aktivno upražnjavao u našoj zemlji”.

Jedna od prvih asocijacija na pomen skijaških skokova je opasnost. Koliko je zaista opasno vinuti se na skijama u oblake?
“Pa zaista je opasno, ja ne mogu da tvrdim suprotno od nečeg što je očigledno i vidljivo. Doživljaj opasnosti svakako je prisutan u manjoj ili većoj meri kroz strah ili pak kroz odlučnost da se na izazov odgovori, dakle prisustvo hrabrosti kod skakača. S druge strane, skokovi nisu nebezbedan sport, vrlo mali broj padova završi s ozbiljnim posledicama bez obzira na njihovu spektakularnost, a za sigurnost skakača zaduženi su svi, od organizatora, trenera do samog skakača. Ako mene lično pitate, smatram da su skokovi bezbedan sport, da obučenost skakača i tipovi skakaonica nisu u toj meri rizični kao nekada, pa ipak, za ovaj sport se ne opredeljuju oni koji nemaju herca da se vinu nad ambisom od 150 ili više metara”.

Svog naslednika trenirate u Sloveniji, koja je poznata po odličnim takmičarima u ovom sportu. Da li ste zadovoljni Nikolinim napretkom, uspeva li da prati konkurenciju?
“Naravno da sam zadovoljan. Nismo gajili prevelika očekivanja, niti želimo na sav glas da govorimo o nečemu što nas tek očekuje i gde ćemo morati da se nosimo sa kudikamo razvijenijim I spremnijim nacijama I takmičarima. Slovenija je zemlja koja je u ovom sportu gigant još iz doba SFR Jugoslavije, čuva nasleđe i ima svoj sistem rada, trenere, takmičenja, škole, jednostavno je nemoguće zaobići ozbiljnost koju pridaju tradicionalnom nordijskom skijaškom sportu. Što se Nikoline konkurencije tiče, ne možemo reći da je Nikola čudo, niti bismo želeli da se o nama stvara takav utisak , ali slobodno se može reći da nije ni bitno slabiji od vršnjaka. Jednostavno, nama je dragoceno to što možemo da se učimo, usavršavamo i ravnopravno treniramo sa generacijama trenera i skakača kojima je ovaj sport sasvim prirodna stvar”.

Planovi i ambicije u skorijoj budućnosti?
“Od ove jeseni smo u kontinuiranim treninzima, ovde u Sloveniji, što je bio ogroman preduslov za Nikolin napredak. Mogu reći da smo prebrodili upravo najveći jaz u dosadašnjim godinama, a to je bio nedostatak redovnih treninga tokom jednogodišnjeg ciklusa. Prvi rezultati ove jeseni ohrabruju I mi smo u razgovorima da se već ove zime Nikola kao petnaestogodišnjak uključi u omladinska evropska takmičenja kroz Alpen kup i zvanično zabeležimo prve rezultate pod zastavom naše zemlje. Naravno, rezultati nisu obavezujući i ne smatramo ih isključivim razlogom starta, već pre svega početkom s kojim ćemo moći da upoređujemo kasnije Nikoline rezultate i napredak. Iskreno se nadam da ćemo uspešno startovati u međunarodnim takmičenjima, a sanjamo učešće u Svetskom kupu i na Olimpijskim igrama, da će ovaj sport i u Srbiji dobiti status domaćeg, da ćemo začeti nove generacije budućih mladih takmičara i time se uključiti u ovaj svetski priznat tradicionalni zimski sport, popularan kod nas, za sada, uglavnom tokom Novogodišnje turneje”.

Smederevci grade čvrste bedeme, prolivajući rudarsku znoj. Nekako normalno za ljude iz grada despota Đurađa Brankovića.

Piše: Dragan STOJIĆ