Jedini pravi izazivač Entonija Džošue: Zbog bolesne ćerke prvi put u ring sa 20 godina, nek Fjuri vidi kako je prošla tortilja (VIDEO)

Entoni Džošua protiv Deontea Vajldera. To je ono što bokserska planeta čeka. Ali dok se ne desi moraće da se zadovoljava manjim borbama. Najveća među tim manjim zakazana je za 1. decembar u Los Anđelesu kada će Vajlder ukrstiti rukavice sa Tajsonom Fjurijem, čiji ugled je trpeo posle svih životnih peripetija, borbe sa depresijom, drugom i alkoholom… A Vajlder je spreman. Pitajte samo tortilju koju je nokautirao u emisiji španske verzije I-Es-Pi-Ena.
“Čoveče, ljudi su poludeli zbog tog burita”, uzdiše Vajlder u intervjuu za Dejli Mejl.

Kako i ne bi? Bizarna je to scena. Bokser koji je 39 od 40 mečeva rešio nokautom biva izazvan od strane čoveka u kostimu tortilje. Reklamni štos naravnio. Problem je što su producenti precenili debljinu kostima, a potcenili snagu Vajlderovog udarca. Nokaut! I slomljena vilica nesrećnika koji je za verovatno ne tako visoku dnevnicu primio direkt od koga zaziru i profesionalci borci.
“U jednom trenutku dajem intervju, u drugom je ispred mene burito, čeka me. Nikad pre nisam udario maskotu, ali u tom trenutku sam pomislio: ‘OK, hajde nek se i to desi’. Još sam mu i rekao: ‘Ja jurim glavu, nokautiraću te’. A ja sam jedan od najžešćih udarača na svetu i zaista sam mislio da će tu biti nekih jastučića ili čega god… Kažu da sam ga pogodio u bradu”, priseća se Vajlder.

Bronzani bombarder nije navikao na tako nešto. Obično udara rukavicom. Ovog puta – pesnica. Samo nekoliko nedelja ranije u restoranu Nando u Belfastu Fjurijev prijatelj Bili Džo Saunders napao je Vajldera. Piletinom?!
“Zbog toga jedva čekam da izudaram Tajsona Fjurija. Bili Džo je previše sitan za mene. Ali je dolio ulje na vatru”, komentariše Vajlder.

Ima Fjuri zbog čega da bude zabrinut. Bermejne Stivern, jedini bokser koji je izdržao 12 rundi protiv Vajldera, u revanšu je patosiran u prvoj. I sve to iako je Vajlder počeo da boksuje tek sa 20 godina kada je saznao da mu je ćerkica obolela od spine bifide, rascepa kičmenog stuba. Novac mu je bio potreban hitno. I već 2008, tri godine nakon što je ušao u ring, bronzana medalja na Olimpijskim igrama u Pekingu.
“Nokautirao bih te momke bez mnogo truda”.

Čak i oni koji su odrastali sa Deonteom bili su pomalo iznenađeni.
“Kad sam bio mlađi bio sam mršav, ne baš najveći momak u društvu, ali najjači, najbrži, najtvrđi”.

Ima i do vaspitanja. Vajlder je sin pastora, mada uvek ističe baku kada govori o detinjstvu. Evelin Logins je uvek bila obučena u belo.
“Nije dala roditeljima da me tuku, ne pred njom. Uvek je govorila da me je Bog dotakao, da imam svoju svrhu. Ona je celim srcem verovalo u sebe i tako sada i ja verujem u sebe. Čak i kada bih bio kažnjen u školi, ona me nije dodatno kažnjavala. Nije me udarala. Uvek je pričala sa mnom. Učila me. ‘Bog ima plan za tebe. Jednog dana. Moraš da budeš spreman’. Nisam naravno imao pojma o čemu priča. Bio sam dete”.

Veruje da je tek sada shvatio. Boks vidi kao blagoslov. Punim svojim bićem je u tome.
“Na Olimpijskim igrama smo imali nutricionistkinju koja nas je uvela i u principe vizuelizacije i meditacije. Ja sam to shvatio prilično ozbiljno i zahvalan sam na tome, jer i dan danas koristim te metode. Moćna stvar. Sve dolazi iz mozga. Ako imaš moćan um niko ne može da te kontroliše”.

Meč sa Fjurijem već je zamišljao.
“Jedno 50 puta smo se već borili. I svaki put sam video njega na patosu”.

Navikao je tako da razmišlja. Kad je bio 19-godišnjak, 2005. svet mu se obrnuo naglavačke. Saznao je da je ćerkica Najeja teško bolesna. Mnogi od te bolesti ne mogu da prohodaju. Još dok je majka bila trudna doktori su predlagali abortus. Otac je imao drugačije planove.
“To je bila opcija, ne i mogućnost. Znao sam odmah šta treba da radim, jer sam osećao da život zaslužuje da se živi. Jednostavno sam osetio da tako treba. Dok sam sedeo u ordinaciji, prigušena svetla, doctor nam objašnjava situaciju, šta sve treba detetu sa spinom bifidom… To je najbolja stvar koju sam uradio u životu. Ako postupiš pravedno i svet će biti pravedan prema tebi”.

Bilo je naravno problema. Morao je Deonte da napusti univerzitet i san da će profesionalno igrati američki fudbal. Prvo je radio kao konobar, pa vozač kamiona. I onda je ušao u svet boksa.
“Samo sam pokušavao da zaradim neki novac za ćerku. Nije me bilo briga. Stavi me u ring da dobijem  batine – svejedno. Znao sam samo da imam volju. A uvek sam i bio kralj tuča”.

Obećao je ćerci, sada joj je 13 godina, da će biti svetski šampion. Ona je sama istrpela brojne operacije. Sada trči i bavi se gimnastikom. Vajlder brine o sedmoro dece, računajući tu i jedno od njegove verenice.
“Volim velike porodice. Želim još jedno. Treba bi osmoro! Uvek sam želeo da igram košarku sa tri sina”, šali se.

Nije uvek bio tako raspoložen. Kao dečak nije imao mnogo drugova. Usamljenik. Takve su često pikirali.
“Sećam se da sam jednom, bilo mi je 12 ili 13 godina, strašno prebio jednog tipa, na kraju sam mu seo na leđa i vukao vrat unazad kao da ću da mu ga otkinem od kičme. Čuo sam ga kako vrišti. ‘Kaži mama pomozi mi’, rekao sam mu. I rekao je”.

Ali nije se samo taj mučenik uplašio. Ni Vajlderu se nije dopalo to što je uradio.
“Umorio sam se. Umorio sam se stalnih tuča. Sećam se da sam pogledao u nebo i rekao Bogu: ‘Umoran sam od tuča’. Suze su mi se slivale sa lica”.

Ring je nešto sasvim drugo. Tu se Vajlder kontroliše. I da, trebalo bi Fjuri da bude zabrinut. A onda da konačno vidimo ko je najbolji: Vajlder ili Džošua.

(FOTO: Action Images)