Intervju sa Duškom Savanovićem - verujemo da ćete plakati

Kada informacija ide od mozga ka jeziku, u toj nanosekundi, dešava se da kod mnogih „udari“ u prepreku koja sprečava da izađe iz usta govornika. Razlozi mogu biti razni, od straha do proračunatosti, ali stvarno malo ljudi može da kaže da na njega može da se primeni ona čuvena „Što na umu - to na drumu“. Kada tako govorite, živite i mislite, to može da vam pomogne, može da vam odmogne, ali onaj ko nema dlaku na jeziku i kaže sve što misli i želi - svakako zaslužuje veliiko poštovanje.

Jedan od onih u svetu sporta na koga može ovako nešto da se primeni je Duško Savanović. Ove godine je završio košarkašku karijeru, okačio je patike o klin, pa smo seli s njim u novogodišnjim danima da porazgovaramo o detaljima iz njegovog života, ali i karijere. Da se zajedno prisetimo svega.

U kakve je situacije upadao, gde je igrao, šta je video, šta čuo, sa kakvim ljudima je imao posla i šta je izvukao kao pouku iz životnog i košarkaškog puta.

Duško Savanović - bez dlake na jeziku, od "A" do "Š".

Priča počinje selidbom iz Zagreba u Beograd kada je imao osam godina.
„I to malo stvari što poznaješ ti napuštaš. Desilo se nešto što roditelji neće da objasne šta je, a ti sve ostavljaš i ideš grlom u jagode. Znaš šta je bilo meni šokantno, doselio sam se na Čukaričku Padinu, živeo sam u blokovima. Dete koje je govorilo ijekavicu, znao sam latinicu, a došao sam na grubu ćirilicu i ekavicu i na beton. Veliki je to jaz između dva podneblja, iako je slična kultura. Otac je moj bio policajac, pokojni. Službu je dobio i dobio je Zagreb. Pa hajde tamo, kakve veze ima. On je iz Bosne, iz Prijedora. I majka isto. I završismo zbog svega na kraju u beogradskim blokovima“, kaže nam Savanović na početku.

Kako je izgledao put do Srbije? Bio si dete.
„Da, ali se sećam detalja. Krenuli smo 91. u avgustu, najgori momenat kada je bio. Rat je već bio izbio svuda. E sada kako se svega sećam... Otac je našao neki kamion na trgu, kao sad da mi nađemo neki ispred u parku, kojim će prebaciti stvari u Beograd gde je dobio stan za premeštaj. Rat je počeo, okupirano je sve. Sad mi idemo, otac vozi, majka pored, ja i burazer iza, a otac ima otkočen pištolj na instrument tabli. Fijatov. Idemo iz Hrvatske u Bosnu, pa odatle u Srbiju. Nisi mogao direktno ući. Tu je svaki grad imao svoj punkt. Kao u Nadrealistima. Svi su imali maskirna odela. Mi smo ležali pod ćebetom na zadnjoj klupi.  Bili smo pokriveni. Kad bismo naišli na muslimane otac bi govorio „Ja sam iz Bosne“. Na Hrvate - „Radim u Zagrebu“, na Srbe „Ljudi, pustite me, bežim“.

A pištolj sve vreme otkočen.
„Kad te zaustave s automatom, kao u filmovima, u ´Sivi kamion crvene boje´. Cap, izađu trojica s automatima i to ti je to. Punkt. Gde ćete. A ti imaš ženu i dvoje dece.  Spreman si na sve. Da ubiješ. Sreća pa sam imao osam godina u to vreme. Neki stariji su otišli u drogu, u alkohol. Moj otac je kasnije umro od raka, od stresa. To je sve vrsta stresa koja te stigne kasnije. To su činjenice. Jedino sam Bogu zahvalan što sam imao zmaja od oca. Uspeo je sve da iznese. Eto, baš danas bi mu bio rođendan, da je tu, vidiš kako je to sve...“.

Kada čovek prođe takve stvari, čega on može i sme da se plaši?
„Ništa nije strašno. Sada upoređujem, imam dvoje dece. Ona udari palac, šta treba da kažem tata je razbijao glavu, pljačkali ga, uzimali mu  patike. Ne želiš da to tvoje dete prođe. Dobro je ako prođe jer očvrsne. Ali opet mu to ne želiš. Prošao sam bedu, živeli smo od Crvenog krsta, bili smo baš gladni. U životu nisi razmažen, znaš? Tako učim i svoju decu da poštuju moralna načela i da poštuju ono što dobiju, da je neko krvario zbog toga. Kada naučiš da živiš ne samo bez hrane nego i bez prijatelja, okoline. Iz svega se čovek iskopa“.

Kada iz takvih uslova dođeš do statusa profesionalnog košarkaša, kada ti novac dođe u džep... Kako je to? Da li ti je celo to iskustvo pomoglo da se nosiš sa izazovima koji su usledili?
„Ekstremno mi je pomoglo. Jer, vidi, svaki deo mog učešća u sportu se manifestovao kroz te životne procese kroz koje sam prošao. Vrlo sam trezveno gledao i sa 15 godina, i sa 16. Tada sam praktično izdržavao celu porodicu od stipendije  u FMP-u.  Pare nisam trošio onako kako bi  ih većina tinejdžera trošila. Ja sam tada zarađivao 300 maraka, a otac policajac 100, majka u Sudu 50 maraka. Duplo više sam imao od njih zajedno s mojih 15 godina. Svu tu lovu sam nosio starom,  plaćali smo šta smo imali, rešavali...“.

Nastavio je Duško u dahu.
„Znao sam za šta da se borim, šta da cenim. Znao sam šta je autoritet iz kuće, ali i van kuće. Nije  čovek  kao pas pa da imaš neograničen broj autoriteta pa da klimaš  glavom. Imaš ego, on te drži. Treba spoznati ko je autoritet van kuće.  Shvatio sam rano da je to trener za mene, da je to sport za mene. Znao sam da će mi pružiti elokvenciju, edukaciju, pogotovo kada se okružiš lošim ljudima“.

Kako je to sve izgledalo na početku košarkašog puta?
„Pa tebi na trening  dođe i čovek iz sela koji nikada nije imao televizor, dešavalo se i to, koji se ne kupa,  i doći će deca bogataša. Igrao sam sa decom sadašnjih ministara nekih, generala. Da ne imenujem. To je edukacija. I ti upijaš od svega toga ako si pametan. Kažu da i da pametan čovek može od budale da nauči. Da i budala uradi jednu stvar kako treba. Ti ako si pametan ti ćeš baš tu jednu pokupiti. Cela golgota koju prođeš ti isfiltriraš. Nisam alav, imao sam druga interesovanja osim košarke. Možda to nije dobro jer sam preskočio te tinejdžerske probleme. Nisam ih imao. Isplatilo mi se to jer sam se oformio kao ličnost kakva sam danas.  Verovatno zbog  toga mi i radimo ovaj intervju“.

Kako je izgledalo kada si prvi put morao da odeš preko, da igraš  u inostranstvu? Uniks  iz Kazanja je bio u pitanju, Rusija.
„Dugo se razvlačio moj odlazak. Ugovor, obeštećenje... Tada se Rusija otvorila kao tržište s velikim novcem. Meni je tamo bilo sjajno. Kazanj je kao stari mali grad s 1.500.000 stanovnika. „Mali“ grad. Ruralan je. Možeš pored zgrade koja je s neonkama i u staklu da vidiš ´karton siti´ gde Ciga sedi i vrši nuždu i gleda te ovako.  I pored njega opet staklena zgrada. To su te razlike. Tako je bilo pre 10 godina, sad treba pitati  Anđušića, ili ko je već tamo. Za mene je Rusija opet  prelepa zemlja i Kazanj prelep grad“.

Imao si sreću da prođeš kroz Španiju, Tursku, Nemačku. Prođi sada i rečima kroz njih. Čega se sećaš?
„Uvek  mi je bila želja da dođem do ACB lige  jer je to NBA u Evropi. Tada bio. Treba dotle dođi. Kada sam išao iz FMP-a želela me je i Pamesa i Tau Keramika. Nisam mogao da odem zbog novca. Išao  bih tamo da igram za džabe praktično. Zato sam otišao u Rusiju, malo da premostim. Da zaradim neku paricu, platim te dugove što sam dužan, nemam leba da jedem. Bio sam najmanje plaćen igrač u celoj Jadranskoj ligi. Pa sam živeo od malih zajmova prijatelja i drugara. Kratkoročno. Daj sto evrića da platim struju do prvog. Znaš, teško  je to... Najbolji igrač Jadranske lige, najbolji Jugosloven u Ulebu, a  zajmim novac.  Samo  na putovanja sam trošio platu od 500 evra. Morao sam da zaradim da vratim. Zato je bila Rusija, a ne Španija“.

Kasnije je došla i Španija.
„Duško Ivanović  me je zvao u Tau Keramiku, ali su meni trebali minuti. Zato sam odabrao Kahasol“.

Imaš li neke anegdote da nam prepirčaš?
„Kako nemam, nemaš ti memorije u telefonu koliko mogu da ti pričam. Popio sam koju, recimo, u Španiji. s Miletom Ilićem - pa sam obijao svoj stan ha-ha“.

Kako svoj stan?
„Odemo mi, a oni nam naseku pršute. I đelje ga on, onu veliku salamu, pa rekosmo ajmo mi vina. Popijemo po flašu vina, ne znamo ni da li je dan ili noć. Evo ti anegdota. Ja stižem u Sevilju. Kupi me tim menadžer, i ulazimo u zgradu. Imamo mnogo ulaza, svaki isti. Odem na šesti sprat i ostavim torbu. Čim sam ostavio silazim dole i čeka me Mile da me vodi na večeru. To je to veče o kome ti pričam. Vraćamo se mi, u tri ujutru, gledamo zgradu, onda 60 metara visoka, 600 široka. Koji od ovih ulaza je moj, svi su isti? Svi stanovi su isti. Nema prezime. To je španski fazon. Mora sve da bude isto. Uđemo mi na ulaz, šesti sprat, kad ono neće ključ. I neće i neće. Kad Mile dum, lupaj rukama, neće. Pita me on da li je ovo sigurno  moj stan? I tako 15 minuta. Posle odemo u drugi ulaz i shvatimo da nije. Sad sramota bežimo u onaj drugi, izaći će neko. Mi na drugi  ulaz, ključ - to je taj! Očajna situacija. Prvo iskustvo sa Seviljom“.

Kako je bilo u Turskoj?
„Sjajno! Para kupuje, to je taj luksuz koji  možeš da osetiš. Fenomenalna su nacija. Mi smo po psihološkom planu isti Turci. Da ne bude laži, Rusi, braća... Turcima! Gostopriljivi su, topli. U klubu  postoji osoba na svakog igrača koja radi sve što treba. Nije to razmaženost, nego to  rade momci kojima je čast koji su uz klub, ima neku  paricu, damo  im mi igrači neki dinar. On ti  doveze auto, kupi ti sve što treba u prodavnici. To je dobro. U Istanbulu ne možeš da živiš nego tako. Ne mogu da kažem državu da mi je bilo loše, eventualno Nemačka. Zbog  vremenskih uslova. Homeopata sam, ne podnosim sivilo i kišu, to je ubistvo.  Mislio sam da ću moći, ali hožeš vraga. Svaki dan jaknu onu, svak dan! I u julu ima 12 stepeni. Svi  su takvi, samo rade. Nema socijalnog života“.

Jesi išao na Oktobar fest?
„Jesam. Klasičan vašar ciganski, samo mečka fali. Razlika između našeg i njihovog  vašara je što je tamo pivo  15 evra.  I njima je betonirano dole, a kod nas je zemlja. Vašarčina. Kobasicu i pivo jedeš, ej. I onda me pitaju Šafarcik ili Jagla jel ti se sviđa točak, ringišpil, znaš mi to imamo? Pa imam to zemljače u svakom gradu. Nisam ja došao iz...“.

Kako je izlgedao tvoj odnos sa Svetislavom Pešićem? Ti si zbog njega i došao, na kraju i otišao, možeš li da nam pojasniš.
“Katastrofalno. Sad ću da ti ispričam. Mislio sam da ću produžiti ugovor s Efesom, a nisam. Žena mi je bila u sedmom mesecu trudnoće. Ima dva meseca da se porodi, a ja nemam ugovor. Moram da nađem klub ekspresno da bi ona mogla da leti, jer u 9. mesecu nije dozvoljeno trudnicama da lete, doktori ne daju. Ako ona ostane u Beogradu, ja mogu da idem, ali ona ostaje u Srbiji. Onda moram da molim trenera da idem da vidim dete. Za..i! Idem sa njom“.

Šta si imao od ponuda?
”Otvara mi se Unikaha i Kubanj. Čujem se s trenerom Plazom, mojim dobrim prijateljem. On mi kaže  da mogu da dobijem godinu dana ugovor jer i on ima toliko. Eventualno 1+1. A ja bih najmanje dve godine, rađa mi se dete. U košarci godina ugovora znači osam meseci.  S Lokomotivom isto tako. Zove me menadžer i kaže da treba da se čujem s Pešićem. I Pešić me zove. Pita da li bih došao. Kažem  mu da ne bih jer me je iznenadio, pregovaram sa ovima, on mi je zadnja opcija, ne kao on Pešić, već grad Minhen. I Pešić nešto izvede pa mi ponude dve godine ugovor i to je to. Potpišem ugovor. A onda sam preživeo Golgotu sa njim“.

Šta se dešavalo?
“Doveo me je sa idejom da budem nosilac, a to sam i radio, ali je vršio veliki pritisak. On se ponaša prema ljudima kao prema stoci. Kako to prođe? Zbog vakuuma  u sistemu jer mu je sin Marko generalni menadžer kluba. On je odgovoran za njega. On to dalje ne pušta direktoru. Probali igrači i sa mejlom ka vrhu, ali ne mogu mu  ništa. Sin mu je odličan, ali on…“

Onda je usledila kulminacija svega.
“Igramo finale s Bambergom 2015. godine. U utorak 15. juna pred drugu utakmicu, dan pre toga meni umre tata od raka. Kažem Pešiću: ´Ja da pomognem ocu  ne mogu, umro je, sahrana će biti po planovima u petak. Ostaću da igram. Umro mi je otac - ja igram!´. Igramo, dobijemo.  Četvrtak odem, u petak sahranim oca. Kupio kartu da se vratim, ko dobije peti meč prvak je. U nedelju odemo, izgubimo, ja dam nula poena. Prvi put u karijeri da sam dao nula poena, možda drugi, ali mislim prvi. Što - ne znam. Bio sam ja prisutan na toj utakmici, ali samo fizički. Oca sam sahranio dan pre. Pešić ode u javnost i nahrani me go..ma. Što sam dao nula poena i izneverio ekipu? Na početku priprema za sledeću sezonu držimo sastanak, gledamo kasete, on se okreće ka meni i kaže: ‘Ti se Duško meni nisi izvinio za prošlu godinu’. I tu se mi... Ja da mu se izvinim što sam dao nula poena, meni tata umro?! Mi sve na srpskom, igrači ne razumeju o čemu se radi… Tri puta mi je to prebacivao kasnije. Treći put smo se i rastali. Provukli su u javnosti da je sve bilo zbog povređenog prsta, a nije bilo zbog toga. Tad kad sam bio povređen mi je prebacio taj treći put.  A ja držim loptu.  Ja ga trznem, cimnem loptom... Spustim loptu. Da se teraš ti... I više se nisam vratio. Više ga nisam video, niti sreo, niti želim da ga vidim“.

Koliko ti je ta tvoja otvorenost  i neposredna komunikacija došla glave u životu, a koliko ti je lepog donela?
„Nije mi se obila o glavu. Nisam iznosio tračeve i trovao. Bilo je kako bilo. Dobro  sam prolazio. Tebi više prija ako pričamo kao  prijatelji. Išlo mi je u korist“.

Kako gledaš celu karijeru u globalu sada kada pogledaš unazad?
„Presećan sam, fenomenalno! Moglo je da se desi da me sa 18 udari auto, pukne noga i da budem na ulici, da životarim. Presećan sam. Naučio sam se zadovoljavati malim stvarima. Raduje me i da šetam. Nije mi finansijska slika ta koja ocenjuje stanje stvari nego mentalna. Ako sam srećan što sam ovde sam, zdravi smo, pa šta ću više“.

Jednom si rekao da si svoju igru video kao ružnu. Kako si ti zapravo igrao?
„Znaš kad se Ameri hvale brz sam, eksplozivan, kad potpišu za novi klub. Ili ovaj što je rekao pre 20 dana da kad ubaci prvu trojku postane opasan, agresivan. Mene pitaju u Minhenu za moju igru i tako sam im rekao, da igram ružno. Rodio sam se s nekom žicom za to. Volim šah, smatram da je košarka moderan šah. Nadmudrivanje. Svaki sport je takav. Ne možemo igrati ništa ako se ja tebi ne nasmejem i ne rugam ti se kad te pobedim ili ti mene. Kada igramo karte, pa ćutiš. Ne možeš da ćutiš. Moraš malo da ga čačneš. To je za mene košarka. Nadmudriti. Treneri mi kažu ´fauliraj ga, otkini  mu ruku´. Ma nemoj majke ti, baš si stručnjak, Fil Džekson. Tako mogu da zaustavim Mesija. Uklizam  mu, izbacim meniskus iz kolena i kao zaustavio sam ga. Polovina trenera kaže - nabij ga glavom, zarati, pobij se. Nije to sport zemljače“.

Gde si ti sve učio?
„To sve stekneš na basketu. U blokovima sam rastao, ´kriminalac´. Gde smeš  da diraš starijeg na basketu, može da te ubije.  To je bilo nađi načina da ga nadmudriš. Nema više ulice u sportu, sad se profesionalizam iznosi na ulice. Slika sportiste su zatamnjena kola i pištolj. Treba da bude obrnuto. Budi elokventan, unosi etiku, ono što si naučio,  nadmudri protivnika. A ne da zaradiš pa juriš satove i koke“.

Kako ti se čini današnja košarka?
„Komercijalizacija svega. Para je ušla svuda. I ona je prelomni momenat. Utakmica ima sve više da bi narod sve zabavniji bio. Dajte hleba i igara. Cirkus je to i to moraš da prihvatiš. Šou-biznis. Ja igram utakmicu 25. ili 31. decembra ili 7. januara da bi normalni ljudi sedeli kući i to gledali i uživali. Znači ja sam šou-program za druge ljude, normalno. Zato sam masno plaćen. Ako nećeš ima ih 100.000 koji čekaju, nema problema“.

Treba se nositi sa pritiskom u takvom životu.
„Shvatiš da li si za to, da li imaš želudac. Neko pukne u 25, neko voli pa igra do 45“.

Kada si video da neželiš više da igraš?
„Sa 18 ha-ha. Hteo sam da se maknem kada sam video da više nemam dominaciju. Činjenica je da sam mogao da uzmem još para i ugovora, da lažem - iskustvo, ja tu, finta, a, publika...Platili bi me svi. Ali - neću! Hoću da me se i ti setiš kada sednemo i kažeš da sam dobro igrao. A ne ´e jesi onu godinu  otaljao, što si to radio´. Zaradio sam bre. Bio sam go, bedan. Imam da živim lepo, ne smem da budem alav, para nikad dosta. Gde sam bio pre 10 godina gde sam sada, da se ne lažemo. Lepo mi je. Ne trošim preterano, skroman sam, trošim na decu, poješću nešto dobro i to je to“.

Posebno mu je jedna stvar smetala pri kraju karijere.
„Zatupljenosti i needukacija igrača oko mene. Vidiš koliko malo znaju, a uzimaju dobre pare. E to je taj šou-biznis. Tako nije bilo pre 20 godina. Turčin ima pasoš i košta 2.000.000 dolara! Ej! A on ne može da igra sad da se skupimo nas dvojica u parku ovde sa nama. A zarađuje tolike pare. Jer zakon Turske kaže mora šest Turaka u ekipi. Zašto Željko ima Turke? Zato što mora! Platiće ga 3.000.000 a on ne vredi 3.000 evra, ne može KLS da igra. To mi smeta, počelo mnogo  da me žulja. Moram da igram sa njim. Ne može da bude na mom nivou. Dam mu pas - pogodi ga u čelo. Dođe trener kaže ´On to ne razume´. Pa što igra sa mnom? Kao ja da igram fudbal s Ronaldom. Uzdigni ga ili ga makni. Kao da ja igram s Lebronom. On mi baci alej up. Ja mu kažem - ne mogu ja to da uhvatim Lebrone, spusti se na moj nivo. Ma izađi iz ekipe rođače ako nisi sposoban“.

Razgovaramo već dugo a nismo se dotakli reprezentacije. Igrao si 2010. godine u Turskoj i naredne godine u Litvaniji. Nekako si upao u taj džep bez medalja naše reprezentacije.
„Drago mi je što sam radio s Ivkovićem, ali žao mi je što se nije ništa desilo osim što smo izrodili dva igrača Tea i Bjelicu. Kasnije je došao Bogdan. Fenomenalni igrači. Bio sam bukvalno na korak iza linije do medalje, kada je Tunčeri nagazio. Žal velika, kako nije bre. Mogao si, a nisi. Ipak, to su tvari koje se tebe ne dotiču. Kaže poslovica - problem koji ne možeš da rešiš nije tvoj problem. To je tačno“.

Da li si možda mogao da se nađeš u Španiji 2014. godine kod Saše Đorđevića?
„Kada je izabran za selektora čuli smo se. Pričali smo dugo o tome. Pitao me je da li želim da igram, ja sam rekao da hoću naravno. On mi se zahvalio i rekao da mu je bitno da samo igramo ja i Krle, a za mlađe će da vidi. Sve ok, vidimo se, čujemo se. I ja saznam iz Žurnala da me nama na hokejaškom spisku od 37 igrača. Bio sam kod Zoke Planinića na pet dana na odmoru u Makarskoj, kapiram da moram da se vratim zbog reprezentacije. I saznam iz novina da me nema“.

Kako sada gledaš na to?
„Isto kao i tada. Zameram samo što sam tako saznao. Valjda je ljudski da mi pusti bar poruku sekretarica iz Saveza. Da sam ružan ovakav ili onakav, glup ko noć. Samo mi reci. Da ne saznajem iz novina, valjda sam toliko zaslužio. Čekao sam dete, da isplaniram. A da me ne pozove, to je njegovo apsolutno  pravo. Ispostavilo se fenomenalno što me nije pozvao. Osvojili su sve, daleko od toga, ima čovek žicu, smisla, kapa dole za sve“.

Kada je tvoja reprezentativna karijera u pitanju, mnogi se sećaju kako si izvozao Garbahosu u Turskoj.
„E to sam želeo da se meni ne desi. Da dođe neko da me osramoti. Vaćario sam mnoge na tu fintu. Rejesa kukavca u Španiji. Sjajni smo drugari, ali kada smo igrali, uvek sam imao rekorde protiv njega, majke mi.  Ima  falinku, sporu lateralnu kretnju, bočnu, tu je groblje. Može on da se tuče, ali ovo prijatelju ne može. Ja ga pomerim, finta i odoh. Tako sam osetio Garbahosu. Prošlo je lepo. Dobro je ispalo. Imao sam i bolje, tehnički jače poteze kroz karijeru“.

Da li žališ za nečim kada pogledaš iza sebe?
„Naravno da žalim, glupo je reći da ne žalim. Ali sam vukao poteze za koje sam mislio da su dobri. Nikada nisam bio prznica, vukao naprasno poteze. Čak i kada sam donosio pogrešne odluke, razmišljao sam o njima“.

Sada imaš vremena za razmišljanje i da kažemo normalan život.

Kako ti je u penziji?
„Super, da sam znao da je ovako batalio bih pre 10 godina ha-ha. Dobro mi je. Aktivan sam čovek, idem po slavama. Uživam u hrani. Imam svoje voće, pečem svoju rakiju. Imam dvoje dece, ženu. Skaut sam Sasarija, ali to nisu previše opterećujuće relacije, pošaljem im mejl, šta mislim o određenom igraču“.

Da li je istina da si odličan u radu sa strujom?
„Znam da popravljam, razumem se u struju. Vraćam se na ono, sirotinjsko sam dete, majstor kod nas nikada nije bio u kući, tata je radio sve, a ja učio uz njega. Po kući sve znam, da razvlačim, trofaznu na monofaznu. Možda ne bih mogao da prebacim agregat na solarni panel, to ne znam. Ali znam i struju, i moleraj i gletovanje. To je normalno. Nije mi bilo crkne bojler - zovi majstora. Kakav majstor, kupaj se ladnom vodom pod jedan, a pod dva popravi ga. Isto i sa automobilima“.

Omiljeni automobil ti je buba, koliko nam  je poznato.
„Imam i dalje belu bubu, fenomenalna je, verovatno najbolja u gradu.  Kad su se deca ložila na to ja nisam imao. Imao sam dve bube. Ovu sam uzeo davno, ima osam godina, kao dukat je, radi taka-taka-taka. Nisam je dugo vozio, ali je sada sređujem“.

Voziš i električni bicikl?
„To mi je za lokal. Mašu mi ljudi, kažu ´vidi ga onaj, eej´. Ha-ha. Da taj sam. Imam jaču sajlu, čuvam ga. Uzbrdo nema znoja“.

Ispričaj mi anegdotu vezanu za Jašara  Ahmedovskog.
„Ej, igramo protiv Keluža Sintre. Pazi, Portugalija, zemlja košarke, nikad čuo. Dok sam bio u FMP-u, to je 2004, kakav mobilni, tad bila Nokija 3310. I provalimo sa nama Jašar, kreč beo i velike naočare, crne. Verovatno negde ide. Probudimo ga mi. Svi stidljivi, a ja odem da se slikam sa njim. Ja sa Brankom Cvetkovićem, kod Jašara velika šnala na kaišu, ovolika. On najljubaznije pristane da se slika. Nije bilo selfija, a imam i dalje tu sliku. Da se ne lažemo, Jašar je fenomenalan glas. Na veseljima volim da slušam tu muziku. Sad što se mi ložimo na druge stvari to je već nešto drugo“.

Sa muzike na kraju stidosmo i do filma. Po ovome što si rekao može jedan da se snimi bez problema.
„Pa ima tu materijala još ihahaj”.

 Jednom si rekao da bi voleo da te glumi Bred Pit.
“Pit i ja smo bar a bar, jedan uz drugoga, ne treba tu mnogo objašnjavati, haha. Čak sam i učestvovao na filmu o Savi Savanoviću, prvi srpski vampir, imao sam ulogu. Stariji malo više znaju o njemu, mlađi ne toliko. Specifično je prezime, prepoznaju me ljudi. Nema mnogo Savanovića u sportu generalno. Recimo Đoković, pojavi se tu i tamo neki novi Đoković u drugom sprotu, kao košarkaš iz Borca recimo. A Savanovića nemaš. Jedan je Savanović”.

(FOTO: Branko Starčević)