Zašto je treća utakmica najvažnija i gde je tu Ročesti?

Ako je suditi po svemu što smo videli u hramu košarke u ulici Čarlija Čaplina tokom dve utakmice, regionalno takmičenje konačno je dobilo finale po meri. Da budemo jasni, ne mislimo tu na istoriju Jadranske lige od njenog nastanka, gde je viđeno nebrojano kvalitetnih utakmica za titulu - setimo se samo Zagreba 2010. - već isključivo otkako je Liga doživela veliku transformaciju posle 2014. i šokantne pobede Cibone usred Beogradske Arene, posle čega je i uvedeno pravilo takmičenja u serijama. Ne treba podsećati kako su prošla finala protiv Cedevite (dva puta) i Mege tokom prethodne tri sezone i koliko je Crvena zvezda bila nadmoćna.

Branilac titule se tokom uvodnih dana ove sedmice suočio s problemom kakav ranijih godina nije postojao. Hodao je po ivici provalije i posle ravno 22 minuta druge utakmice i trojke Nemanje Gordića za vođstvo Budućnosti rezultatom 39:31 bio nadomak strmoglavog pada u istu. Ali, sve se brzo okrenulo. Tajm-aut Dušana Alimpijevića, koji je možda samo na trenutak izgledao kao potez očajnika, pretvorio se u njegov taktički udarac za protivnika i jednominutni razgovor koji je kasnije dobio utakmicu.

Nije bilo jakih emocija. Bila je to samo priča koja je razbudila uspavanog šampiona, aktivirala vijuge i navela ga da krene u pobednički juriš.
„Bilo je dosta uspona i padova, ali kada smo tražili tajm-aut potrudili smo se da damo jedni drugima što više motivacije, da igramo kao tim. Prošli smo mnogo toga ove sezone i ostali smo sigurni u sebe. Navijači su nam mnogo pomogli, vratili smo se i pobedili“, priznao je Tejlor Ročesti i pojasnio:
„To je razlog zašto je košarka toliko zabavna igra. U prvoj utakmici utakmici mi smo imali vođstvo u trećoj četvrtini. U drugoj nam se vratilo. Možda je ključ u tome da gubiš u trećoj četvrtini i onda dobiješ utakmicu“.

Istina, Crvena zvezda nije ispunila zacrtani cilj, pošto je Beograd umalo pao pod totalnu „crnogorsku vlast“.
„Hteli smo da dobijemo obe utakmice kod kuće, ali nismo odradili posao kako je trebalo. Opet, nismo hteli da odemo u Podgoricu bez pobede u džepu. Druga utakmica je za nas bila mnogo bitna, posebno jer su oni igrali mnogo opušteno i dobro. Nisu imali šta da izgube, uzeli su jedan brejk“, ukazao je američki plejmejker na vrlo bitan detalj.

Da crveno-beli nisu onako reagovali posle navedenog tajm-auta i stvarno odlučili da igraju kao pravi evroligaš, teško da bi realno bilo da se u Morači sanjaju veliki snovi. Ovako, treća utakmica u seriji, odnosno prva u Crnoj Gori, postala je ključna za celo finale.
„Izanalizirali smo sve što smo uradili u prve dve utakmice, imamo dosta prostora za napredak i dalje kako bismo bili najbolji. Naš glavni cilj je da igramo najbolje što možemo, oni nas još nisu videli u takvom izdanju i to moramo da iznesemo u trećoj utakmici“, kaže čovek koji Zvezdinu igru drži na svojim leđima praktično cele sezone.

Mada statistika kaže da je više uradio u prvoj (13p, 10as), nego u drugoj utakmici (11p, 5as), Amerikanac sa crnogorskim pasošem bio je u većoj zoni komfora u susretu koji se završio trijumfom crveno-belih.

Zašto? Osetio je veće rasterećenje zahvaljujući tome što su se njegovi saigrači kvalitetnije razigrali. Da, jeste Crvena zvezda imala četvoricu dvocifrenih košarkaša u ponedeljak, ali je u utorak na teren iznela više konkretnijih stvari. Počev od želje, energije, ozbiljnosti, do rotacija u napadu i možda presudne odluke da ne ulazi u šutersku trku sa protivnikom. Trener Alimpijević je od svojih igrača tražio više lopti u reketu, kojim je zagospodario Alen Omić i po prvi put u sezoni iz petorke izbacio Matijasa Lesora. Koji, opet, nije bio nije bio tako loš u drugom meču. Jednostavno, pogađali su one važnije šuteve i to se na kraju računalo. Sa njima su kasnije proigrali Ognjen Dobrić i Džejms Feldin, pa i Stefan Janković kao džoker.

Tu je, između ostalog, Ročesti osetio da teret s njegovih leđa pada. Nije sve zavisilo od njegovih hitaca sa distance ili prepoznatljivog naskoka sa poludistance posle driblinga u stranu. Ne. Odgovornost su preuzeli drugi, pa je i Ročesti imao priliku da igra košarku kako treba, ne kako mora. U ponedeljak to nije bio slučaj. Jer, njegova možda i sebična raspucavanja u želji da pomogne i primetna nervoza kao posledica istih doveli su dobrim delom do toga da se Crvena zvezda oseća inferiornije u napadu, iako je statistički više ubacila nego u utorak.

Aleksandar Džikić je, sklapajući defanzivnu taktiku, rešio da udari Crvenu zvezdu tamo odakle sve polazi - od Ročestija. Mladi Petar Popović je u minutima provedenim na parketu bio zadužen da se kao flaster „zalepi“ za Ročestija i ne dozvoli mu da diše. Isti posao donekle je imao i Nikola Ivanović, samo na oba kraja terena, pošto je i u napadu koristio fizičku snagu da nekoliko puta odigra leđnom tehnikom i poentira.

Gotovo je bilo nemoguće videti Ročestija samog, zbog čega je lopta manje bila u njegovim rukama. U prvom meču je pokušao taj manjak da nadoknadi brzim i možda ishitrenim pokušajima, ali kada je shvatio da to ne ide, odlučio je da promeni taktiku za drugu utakmicu. Bilo da su na parketu bili Davidovac, Dobrić, Feldin ili Enis, lopta je nešto veći deo vremena bila kod njih na počecima napada, kako bi prvi plejmejker našao svoje mesto. Naravno, i dalje je mahom svaka akcija prolazila kroz njegove prste, ali sada mnogo pametnije.

Nepisano je pravilo ove sezone da Crvena zvezda pobeđuje ako Tejlor Ročesti igra na vrhunskom nivou. Setimo se pobeda nad Barselonom (22), Makabijem (22), Real Madridom (18), Žalgirisom (16), Unikahom (21), Valensijom (17)... Shvatate šablon. A i kada nije igrao kako je zamislio, gotovo uvek bi ga odmenio Feldin, kao protiv Efesa ili Reala... Tako je bilo i u utorak. Jer, da nije bilo Feldinovog kasnog, ali opet bitnog uzdizanja u finišu treće i početkom završne četvrtine, ispraćeno s Dobrićeve dve trojke, teško da bi Crvena zvezda sada bila u nešto povoljnijoj poziciji nego što je to bio slučaj nakon prve utakmice.

Kao veliki strelac kakav i jeste, osvajač nagrade za najboljeg strelca Evrolige i igrač s renomeom, Tejlor Ročesti je Crvenoj zvezdi u Podgorici potreban baš u punom sjaju. Ali, za to će mu opet biti potrebna dobra komunikacija sa saigračima i više prostora za igru. Da li tako što bi, na primer, Dilan Enis u pojedinim segmentima mogao da zaigra sa Ročestijem u petorci - baš kao što je to bio slučaj nakratko u utorak - gledano da su obojica polivalentni igrači (šuteri i organizatori igre), ili tako što bi lopta ponovi nešto više vremena provodila u rukama Davidovca, Feldina, Dobrića... Važno je samo da se oseća sigurno i stabilno.

Kako je Budućnost pročitala taktiku s guranjem lopte pod koš, Zvezdi će u vulkanu zvanom Morača biti potreban i element smirenosti u pogađanju dalekometnih hitaca. Svega deset pogodaka na trideset i šest pokušaja nije brojka vredna pohvale. Ali, posle dva dana odmora i nekoliko slabijih pucačkih izdanja, možda je došlo vreme da baš u najvažnijoj utakmici ove serije proradi Zvezdina šuterska klinika.
„Mnogo nam znače ovi dani odmora. Kada smestite potencijalnih pet utakmica u sedam dana - to je stvarno ludo. Navijači zaslužuju najbolje od nas, a i mi to želimo. Najvažnije je da oba tima igraju istu igru, u istim uslovima. Dakle, nije nama ništa drugačije nego njima“, kaže Ročesti i nastavlja:

„Znam kako je u Morači. Tamo sam igrao s reprezentacijom Crne Gore i znam da će biti dobra atmosfera. Ali, mi u svaku utakmicu ulazimo sa željom da pobedimo, to želimo da uradimo i sada. Nebitno je da li je Evroliga ili ABA - mi hoćemo pobedu“.

Treći meč ne rešava ništa, ali će finale najviše usmeriti ka jednom od dva puta - Beogradu ili šampionskom postolju na kojem će se onda verovatnije naći Budućnost.

(FOTO: Star sport)