Poslednja opomena

Crvena zvezda je izgubila trku za četvrtfinale. Trku u koju je možda nerado i ušla, bez pravih šansi pored bogatijih i takmaca više klase. Poraz od Barselone ostavio je crveno-bele na tri pobede zaostatka za osmoplasiranim Makabijem, što je pet kola pre kraja praktično Game Over situacija.

Kako do kraja ostaju utakmice protiv Valensije, Fenerbahčea i Real Madrida kod kuće, odnosno Panatinaikosa i CSKA Moskve u gostima - jasno je da je Crvenoj zvezdi pobegao i poslednji voz za plej-of. I nije to uopšte toliko važna stvar, pošto četvrtfinale nijednog trenutka nije ni postavljeno kao cilj, iako je Zvezda s pravom mogla donekle da se nada uspehu koji bi bio u ravni s prvorazrednim čudom. Toliko puta dosad pisalo se i pričalo da je od samog početka sezone bitka za jadranski tron postavljena kao najvažnija. Ona jedina donosi to zadovoljstvo da se i naredne sezone u beogradskom hramu košarke i najvećoj dvorani na Balkanu ponovo začuje himna Evrolige.

I sve je to u redu i Crvenoj zvezdi verovatno nijedan realan navijač neće zameriti što će četvrtfinale ostati san. Ono što verovatno hoće i mora jeste igra prikazana protiv Barselone, koja s pravom može da zabrine zvezdašku javnost.

Nije direktno u fokusu to što je Zvezda ubacila najmanje koševa u Evroligi ove sezone (do sinoć najmanje protiv Fenera - 56 poena), ni to što je u istom periodu doživela najteži poraz (do sinoć od Olimpijakosa i CSKA - po 26 poena), već to kako su izabranici Dušana Alimpijevića izgledali na parketu dvorane Blaugrana. Inferiorno, bezidejno, izgubljeno. Na kraju svega - bezvoljno u situaciji kada je minus od 26 poena s početka trećeg kvartala umanjen na pristojnih 13 koševa. Sa svega jednim pogođenim slobodnim bacanjem Ognjena Dobrića u sedam i po minuta poslednje četvrtine i tek pet koševa za istu! Kao jedini logični rasplet videli smo Barselonu kako sa pola gasa u poslenjih deset minuta utakmice prednost uvećava na bolnih 36 poena (88:52). Nedopustivo!

Ako je Evroliga ove sezone trebalo da bude poligon za uigravanje onih što se sa istom prvi put susreću (Davidovac, Lesor, Enis, Janković, Jovanović - nije u timu neko vreme), a za igrače nakrcane iskustvom prilika da pokažu svoju ozbiljnost i kvalitet, onda utakmica s Barselonom ne sme nikako da se dogodi. Ne iz aspekta rezultata, jer porazi dođu i prođu, nekada budu tesni, nekada teški, već iz ugla zalaganja i ponašanja. Sinoć su igrači Crvene zvezde pali test. 

Svetislav Pešić je taktički nadigrao svog mladog kolegu i čoveka za čiji se dolazak na Mali Kalemegdan založio letos. To je velika škola i Kari je iskoristio svoje znanje u službu rezultata. Možda nije želeo da svom klubu nanese ovako težak poraz, ali situacija na terenu je skrojila takav scenario. 

Može se reći da su crveno-beli u Barseloni imali loše veče, ali nije samo to problem. Izgubili su voljni momenat, konture ekipe iz prvog dela sezone. Počeli su previše da se oslanjaju na šutersku sreću, a ne na snagu tima i ostali su bez taktičkih rešenja kada „šajba“ otkaže. Što je, zapravo, kolateralna šteta usled pada koji je počeo i pre Kupa u Nišu, a nastavljen je u Čairu. Eho dešavanja u gradu na Nišavi viđen je u Bambergu. Sve je počelo od pada Zvezdinih glavnih igrača - prvo Milka Bjelice, te Džejmsa Feldina i nakratko Tejlora Ročestija. Duža povreda Pera Antića takođe je imala svoj uticaj. 

U Barseloni taj sunovrat poprimio je novi oblik. Branko Lazić, Milko Bjelica i Matijas Lesor utakmicu su završili BEZ poena. Bili su potpuno indisponirani, toliko da se njihov učinak nije značajno osetio ni u segmentima igre bez lopte u rukama. Ukupno četiri skoka, asistencija, dve ukradene i tri izgubljene lopte zajedno. Dilan Enis je do jedinog koša stigao u poslednjem sekundu utakmice, kada je pretrčao ceo teren kako bi se svetio Filu Presiju što je šutnuo trojku napad ranije. Džejms Feldin je susret počeo s pet vezanih poena, kada se na trenutak učinilo da je ostavio loše dane iza sebe. Umesto toga - kasnije se izgubio u nizu loših odluka i premalo poteza vrednih pažnje. Na kraju je imao osam poena, uz razorne procente šuta (1/6 za dva, 2/5 za tri), a u kolikoj se krizi nalazi momak iz Dominikanske Republike pokazuju oni šutevi iz nerezonskih situacija, sa preko osam metara ili prodori ka košu koji su završavani bacanjem lopte u aut. Čemu je, istini za volju, pribegavao i Dilan Enis. Onda kada su loptu imali u rukama i nisu je „prodavali“ rivalu (obojica po tri izgubljene lopte). 

Tejlor Ročesti se bezuspešno trudio da razmrda ekipu, pa je bio prinuđen da samostalno kroji poene, dok je Ognjen Dobrić zaista jedini zaslužio pohvale. On je u Blaugrani bio jedini igrač sa srcem, energijom. Jedini koga nije zahvatio „virus“. Ostali bi trebalo da se ugledaju na njegovu snagu volje i shvatanje utakmice kao celine gde se boriš 40 minuta, ne parcijalno ili na momente. 

Da rezimiramo i vratimo malo film unazad - porazi od CSKA i Olimpijakosa sredinom novembra bili su posledica istinske razlike u kvalitetu, isto je bilo i protiv Fenera u Istanbulu. Utakmica u Blaugrani, protiv rivala bez takmičarskih ambicija, ali sa željom da se bori za obraz, došla je kao poslednja opomena za Dušana Alimpijevića, a posebno njegov tim pred jadranske dvoboje koji titulu znače. 

Piše: Nikola STOJKOVIĆ
Foto: Star Sport, MN Press