INTERVJU - Nikola Kalinić: O ovome prvi put govorim...

"Deset odsto sreće, dvadeset odsto talenta, petnaest odsto koncentrisane snage volje. Pet odsto zadovoljstva, pedeset odsto bola i sto odsto želje da ti zapamte ime".

Baš kao i u strofi jedne od uticajnijih pesama našeg doba, tako može da se opiše karijera Nikole Kalinića. Momka koji je tokom poslednjih pet godina prošao put kakvim retko ko prolazi. Od trnja do zvezda. Na kraju svega izašao je kao veliki pobednik, šampion.

Prvak Evrope, prvak Turske, osvajač srebrnih medalja na Mundobasketu i Olimpijskim igrama. S tim da je njegova glad za uspehom tek sada postala još veća, još snažnija.

Kada ste u društvu Nikole Kalinića, odmah znate na čemu ste. Nema uvijanja, nema izmišljanja – sve se zna, jasno i glasno. To je odlika kakva se sve manje pronalazi u ovom, izvrnutom svetu.

Ta iskrenost ne sprečava Nikolu da bude ono što jeste – čovek koga Subotičani jako vole i poštuju. Putanju od terena kraj šetališta „Prozivka”, koji je obnovljen u društveno-odgovornoj akciji kompanije MOZZART „Sto terena za jednu igru” i koji je dobio ime baš u čast srpskog reprezentativca, do kafića 500 metara niz ulicu, gde smo konačno našli mir potreban za razgovor, popularni Kalina prelazio je mnogo duže nego što bi to obično bio slučaj. Ispoštovao je svakog sugrađanina kako bi dao autogram, fotografiju ili razmenio po koju reč, a onda i ekipu MOZZART Sporta, s kojom je uradio potpuno otvoren i iskren intervju u kome smo se dotakli mnogih bitnih tema.

O OVOME PRVI PUT GOVORIM...

Priču smo započeli najaktuelnijom stavkom – početkom priprema za Evrobasket (31. avgust – 17. septembar). Orlovi će se prvi put u ovom ciklusu okupiti u četvrtak od 12.30 u hotelu Kraun Plaza.
„Ne volim diplomatske odgovore, da se ograđujem sa 'daleko je'. Jeste daleko, ali počinjemo da se spremamo. Idemo na pripreme, da damo sve od sebe. Pokazali smo da smo se ustalili i to što je Sale pričao, da smo u stalnoj borbi za medalju. To je ono što i mi želimo, što nam je cilj – da budemo tu negde četvrtfinale, polufinale. Kada bismo tu došli, posle toga, videli smo i sami, da često može da se desi sreća, povrede, loš dan, videli smo protiv Litvanije kada smo izgubili. To su toliko dobre ekipe da o njima odlučuje inspiracija na taj dan. Samo bih želeo da dođem u situaciju da se opet borimo za medalju. Da dođemo do četvrtfinala, polufinala, a posle toga šta se desi. To bi bio uspeh, a sve preko toga bi bila, što bi rekli ovi, zaostavština. Borićemo se za istoriju, da prestignemo neke veće glave koje su ostavile traga. Trenutno smo drugi na svetu, drugi na Olimpijskim Igrama, četvrti u Evropi. Nije loše", kaže Kalinić kroz osmeh.

Da li te raduje što će se Boban Marjanović ponovo priključiti reprezentaciji?
„Raduje me, naravno. Prošle godine se opet stvorila neka galama i razna mišljenja. Prošle godine je bio u mnogo goroj situaciji gde je trebalo da potpiše ugovor. Sada je potpisao i, koliko ga znam, uvek je bio za reprezentaciju. Sigurno će nam značiti. Možda smo zaboravili kakav je Bobi igrač. Igrao sam godinu dana sa njim i znam da će se verovatno mnogi oduševiti ovog leta. Ljudi brzo zaboravljaju“, namiguje Kalinić.

A kako vidiš priču o svom imenjaku Nikoli Jokiću, koji je ovog leta odlučio da radi na ličnoj spremi i da propusti okupljanje reprezentacije?
„Imam neki svoj stav, ali u ovom trenutku nije za komentarisanje. Nisam rekao da ga osuđujem, nisam rekao da ga podržavam... Jednostavno, nemam komentar. Ne u ovom trenutku, možda neki drugi put. Za koju godinu. To je njegov izbor i to je to".

Da li je kod tebe nekad dolazilo u pitanje učešće u reprezentaciji?
„Razmišljao sam mnogo puta. Ne mogu ja da lažem. Svi razmišljamo o tome posle 80 utakmica u sezoni, posle ne znam koliko povreda. Ne osećaš leđa, kolena, zglobovi te bole, izvrćeš ih svaki dan na ulici zato što su labavi. Naravno da razmišljaš kao 'hajde batali, zašto da ja rizikujem zdravlje, a da ništa ne dobijem'. Ja ovo sada prvi put kažem javno – možete to slobodno da stavite, sada otvoreno pitam sve te koji kritikuju nas ili nekoga ko se ne odazove – ko bi došao i odvojio dva meseca svog života svake godine. To je maltene godinu dana za šest godina da radiš nešto za svoju državu, koja je OK, vratila ti je, dobijao si neke nagrade kada si osvojio što ti niko ne garantuje da ćeš osvojiti, a one su male u odnosu na neke nagrade koje dobijaju druge reprezentacije. Evo, pitam sada – koliko ljudi bi u Srbiji odvojilo dva meseca svog života da radi nešto za državu? Da ode da radi kao što je nekada bila radna akcija, da gradi puteve, zgradu, bilo šta, da spremi svoju ulicu. Koliko njih bi radilo dva meseca ni za šta? Pa onda mogu da nas shvate i još da shvate da u ta dva meseca može da se dogodi svako jutro ili svako veče povreda koja može da te osakati. Mnogi igrači su tako povređeni, čak i Stefan Marković, koga su neki osudili, koji je možda baš zbog toga što je toliko dugo bio u reprezentaciji i povredio leđa. Ima probleme sa tim ne znam koliko godina. Ti rizikuješ svoj posao, karijeru, zbog nečega... Naravno, ogromna je čast, ali samo da stanemo, čisto da ubacimo u neku drugu perspektivu i ugao iz kog treba da se gleda", iskren je Kalina.

I kako je kad to sve staviš na tas?
„Kad staviš sve na tas, naravno da je čast igrati za reprezentaciju, pogotovo što smo mi ponovo napravili i vratili ugled i kult reprezentacije. Stvarno ljudi žele, većina se odaziva, svi su shvatili koliko je lepo. U klubu je fenomenalno, ali sa reprezentacijom osećaš nešto posebno. Vratiš se u svoju zemlju, osetiš ljubav i naklonost i onda želiš da dođeš i sledeće leto".

A Univerzitetska reprezentacija i onih 26 otkaza?
„Ja sam iz Univerzitetske otišao u A selekciju, u neku ruku Univerzitetska mi je napravila život, karijeru, sve! Nemam šta da vam kažem, nego da mi nije jasno šta imaju pametnije da rade. Da li hoće da se odmaraju? Da treniraju po svojoj režiji? Ne znam šta im ne odgovara. Voleo bih da neko od tih momaka kaže negde. Ja stvarno to ne mogu da shvatim. OK je da se desi jedan ili dvojica, ali toliki broj, stvarno mi nije jasno. Ja sam 2013. iz Univerzitetske otišao u A reprezentaciju, onda zbog toga otišao u Radnički, posle u Zvezdu, posle toga čuda, ludila, tako sam napravio sebi život. Sad ako oni misle da je to glupo trošenje vremena, to je njihov izbor. Vreme će pokazati".

Pogotovo je sve ovo čudno zato što bi upravo ti momci mogli da zauzmu mesto u A reprezentaciji zbog čuvenih Fibinih prozora...
„Mene isto zanima šta oni misle. Zašto? Teško ti je da treniraš dva puta dnevno, profesionalac si. Sve su se sezone završile pre mesec i po dana. Meni to nije jasno i ne mogu da objasnim. Pogledaću na sajtu kod vas kada bude više o tome. I mene to isto zanima".

Jedni igrači će verovatno igrati kvalifikacije upravo zbog tih prozora, dok će oni drugi igrati na šampionatu. Kako to objasniti ovim prvim i reći im: „E, dobro ste igrali, sad će neko drugi da dođe da igra ono zašta ste se vi borili“?
„Zanima me kako će to da se organizuje, ako igrači iz NBA neće da igraju, zašto bi onda igrači iz Evrolige, a neće ih ni klubovi pustiti. Treba to da reše, daleko je to, ni meni nije jasno šta će se tu dešavati. To je taj konflikt na relaciji Fiba – Evroliga".

NISAM GLUPI KOŠARKAŠ!

Nikola, da li možemo da otvorimo „Pandorinu kutiju“ i bar malo zagrebemo površinu problema na koji si već ukazivao? Naravno, mislimo na sukob dve krovne organizacije, na to da si digao glas kako se košarkaši ne tretiraju na pravi način, o stvaranju sindikata igrača i svim detaljima koje ti vidiš kao stvari koje moraju da se menjaju... Odakle početi?
„Drago mi je da su ljudi shvatili o čemu sam pričao. Tada sam sve rekao u afektu i možda nisam najbolje izgovorio sve, odnosno nisam taksativno naveo sve probleme. Trebalo bi možda čak i da se sve stavi na papir... Ali vidim da su se mnogi igrači pronašli u onome što sam napisao. Možemo mnogo toga da promenimo. Čitam komentare ljudi u stilu: 'Odakle njima pravo da se žale, kada imaju milione, avione, kamione?!' U redu, sve je to lepo. Ali ne treba da se poredimo s najgorima i da kažemo da smo bolji od njih. Treba da se poredimo sa NBA, gde igrači imaju deset puta više tih miliona na računima, ali i pet puta bolje uslove. Treba da težimo tome i da se merimo s njima. Ali i tu mnogi pokušavaju da menjaju teze i da omalovaže našu borbu. Ja često govorim – nisam završio fakultet i dalje, ali nisam glup čovek, košarkaš ili sportista, kako to pojedini pokušavaju da nam nadenu etikete. Doduše, ne toliko mojim generacijama, jer se mi stvarno trudimo da budemo normalni ljudi i nas ne zanimaju mnoga današnja ludila i gluposti".

Šta je to što ti najviše „bode oči“?
"Pre svega, sukob Fibe i Evrolige, o čemu se toliko priča, a niko ne zna o čemu se radi. Zamislite vi da Kobiju Brajantu da svake sedmice dva puta menjate lopte (Fiba i Evroliga imaju lopte različitih proizvođača prim. aut.). Znate šta bi on uradio? On bi vas šutnuo iz te lige i više nikada ne bi razgovarao s vama. To je sada najmanji primer, ali imate i mnogo većih..."

Kao na primer?
„Kalendar. Stalno se potencira na tome kako mi igramo manje utakmica nego u NBA. Pa i nije baš tako. Mi smo prošle sezone odigrali 78 ili 79 utakmica. I tu smo još ispali iz nacionalnog kupa, četvrtfinale Evrolige smo dobili bez poraza, kao i plej-of turske lige. Dakle, tu smo mogli da imamo bar još šest ili sedam mečeva. Mnogi ne shvataju da je i ta sezona došla posle celog reprezentativnog ciklusa. Zato mi je ovo bila najteža sezona u karijeri, kao i ona 2013. godine, kada sam posle obaveza u univerzitetskoj reprezentaciji pozvan u A tim, pa na Evrobasket, pa u novu sezonu... Logično, posle toliko obaveza ti si emotivno, fizički i psihički ispražnjen. U redu, izađeš ti na teren i pokušaš da pružiš maksimum. Ali nije isto to i situacija kada ti u halu uđeš posle 30 dana odmora. Mnogo je lakše".

Video se umor na licima igrača još onog trenutka kada ste osvojili Evroligu, a onda vas je tek čekao posao u turskom prvenstvu...
„Tada se sve skupilo. Sve neke stvari iz prethodne dve godine. Nama je poraz od CSKA u finalu prošle godine jako teško pao. Željko nas je svaki dan podsećao da smo tu utakmicu izgubili zbog jednog skoka, jednog poseda lopte... Mi smo mu sada zahvalni na tome što je radio i znam da je on to bilo svesno i s namerom, ali tada nam je bilo mnogo teško. Jer neko te godinu dana podseća na možda i najteži poraz u karijeri i ti stalno proživljavaš tu scenu iznova i iznova. To nas je i nateralo da treniramo još više i radimo na tome da budemo još bolji, kako bismo došli tu gde jesmo. Skinuli smo veliki teret sa srca. Sada imamo obaveze sa reprezentacijom Srbije, a onda idemo da probamo da ponovimo uspeh".

A KO ĆE SUDIJE DA KONTROLIŠE?!

Što se tiče problematike o kojoj smo počeli da pričamo... Ima li rešenja?
„Dugo sam o tome pričao s Bogdanom, s obzirom da sam s njim provodio najviše vremena. Igramo zajedno, sličnih smo godina i interesovanja... I on je zaista bio 'zapaljen' za tu ideju o stvaranju sindikata igrača, ali jako je teško. Reći ću vam i zašto. Najveći problem je što mnogi igrači idu u NBA. Gledajte, mi i kada bismo napravili sindikat, posle godinu dana određeni broj igrača bi otišao u NBA, a ti tu onda gubiš ljude. Ili, evo, da je sindikat postojao već sada, gde su ti Bogdan Bogdanović i Miloš Teodosić bili glavna lica te unije... Oni odu u NBA i ti gubiš one koji su se borili za sve to, koji su pregovarali o svemu... Tu bi, takođe, morali da se donesu određeni akti, kao u državama, gde vi imate zakone, propise, odredbe, poreske obaveze... I to bi moralo da se donese tako da se svi akti usaglase na nivou Evrope", zastao je Kalinić i onda nastavio:
„Koliko sam ja shvatio teži se ka tome da se Evroliga 'zatvori' i napravi sistem sa 20 klubova. Tada bi bilo lakše da se govori o stvaranju sindikata igrača".

Sve to zazire u mnogo dublje pore?
"Ljudi ne shvataju kolika je potrošnja igrača u kontinuitetu. Na treninzima, utakmicama, putovanjima, muke s povredama... Eto, opet jedna sitnica – doping testovi. Ne kažem ja da su doping testovi loši, daleko od toga. Ali ja sam bio u situaciji da moji saigrači slave titulu šampiona Evrope u autobusu, a ja sedim u kancelariji i treba da radim doping test, a ne mogu. Ne mogu jer sam nervozan, srećan, uzbuđen zbog najvećeg uspeha u klupskoj karijeri. Mora da postoji rešenje i za to. Doktori su ti koji bolje znaju, ali sigurno ti testovi mogu da se prebace za dan posle utakmice... Ali, opet, to je problem koji je postojao pre mene, a postojaće i posle mene".

Nastavio je krilni košarkaš u istom ritmu.
"Da ne pričam o sudijama. Gledajte NBA ligu – to je liga košarkaša i oni 'kolo vode' i sve je to tamo napravljeno zbog njih. Pa ne dolaze ljudi da bi gledali sudije, već igrače. Zato i jeste tako popularna. Ja sam proglašen za nekog ko ima problem sa sudijama. U redu, ja sam toga svestan i stalno radim na tome da promenim", završio je as Fenera misao i dao primer sa kakvim se situacijama susretao:
„Uzeću primer iz utakmice protiv Efesa, kada sam dobio dva meča suspenzije zato što sam vikao na sudiju. Jasno je meni da nije manir da se tako igrač ponaša i da vičeš na sudiju. Jer to gledaju ljudi, deca, svi. Oni su mene tada uzeli 'na zub', jer sam se i ja ponašao tako kako sam se ponašao. I dobro, ja sam prihvatio suspenziju, priznao sam grešku, platio sam kaznu. Čak bih se i izvinio da sam osetio da to treba da uradim. Ali ko će meni da kompenzuje to što je taj sudija napravio grešku? Da li će i taj sudija da dobije neku kaznu ili suspenziju za to što mi nije svirao faul? A vraćao sam tu situaciju nekoliko puta, pa i ljudi u timu... Svi su videli da me je čovek vukao za ruku namerno i da ne dobijam faul. Gledajte, pošto je na kraju odlučivala koš-razlika o tome ko će imati prednost domaćeg terena, moglo je da se dogodi da baš ta dva poena presude. Shvatam ja da ne treba da se ponašam tako kako se ponašam ponekad. Ali opet i sudije mora neko da kontroliše. A ako nemaš uniju igrača, onda nema ko da vrši taj pritisak".

Kalinić je dao jedan zanimljiv predlog.
„To je više bila šala. Ali da se uvede sistem ocenjivanja. Da igrači koji su nastupali ocenjuju rad sudija, ali i da oni ocenjuju igrače. Eto, da vidimo kako bi to izgledalo. Moglo bi da se krene o mlađih kategorija, kao neki test, pa da se vidi da li to može da se sprovede dalje. Verujem da bi se tada obe strane ponašale bolje i kulturnije. Dogodi mi se mnogo puta da mi sudi arbitar iz Srbije ili Evrolige, koji mene lično ne voli. I ja to znam, jer se to vidi. Sude tako da ja dobijem dve lične greške odmah. Ja onda moram da igram i da se nosim s tim. Ali ja to ne mogu da promenim. E sad, ljudi mogu da kažu da sam ja paranoičan, ali ja to znam. Kada ti neko svira korake na pola terena, ne znam zbog čega, onda to ne može da bude slučajno. To sve vuče korene odranije, zbog nekih prigovora, svađa ili tako nekih situacija. Postoji tu mnogo toga, ali neću sada da imenujem nikog. Znam tačno ko su ti ljudi, jer se takve situacije ponavljaju kad se sretnemo. Ali meni je to dodatna motivacija. Ljudi mi kažu da sam lud, ali mene to motiviše. E sad ću da pobedim i sudije i protivnika i navijače... To mi daje još veću satisfakciju na kraju".

NAPRAVILA SE OGROMNA POMPA OKO MOG TRANSFERA U FENER, A NIJE TREBALO

Slušajući te sada, posebno kada si govorio o dodatnoj motivaciji i gladi za pobedom, vratili smo  se na trenutak kada si otišao iz Crvene zvezde i celu priču o tom transferu – od cene (milion evra prim. aut.), do pritiska koji je stavljen na tvoja leđa. Da li je sve to u tebi probudilo ovaj inat da svima pokažeš da si ti taj i da možeš?
„Jeste. Po meni je inat osobina koju čovek treba da ima, ali nije uvek baš najbolja. Bilo je teško. Cela ta priča koja se stvorila oko mog transfera, a koja nije morala da bude takva, gde se licitiralo sa sumama, klubovima, podizanjima i spuštanjima cena... Tada se dešavalo da me ljudi zovu i kažu: 'E znam da si potpisao!' A ja im kažem da nisam i da nema razloga da ih lažem. Pa prvi bih ja to objavio svima. Bilo je tu mnogo ubeđivanja s ljudima koji mi možda jesu verovali, a možda i nisu... Cela ta pompa je dovela do tog da se stvori nepotreban pritisak", zastao je na čas Kalinić, a onda podsetio na vrlo svež primer:
"Evo, pogledajte kako je bilo oko Gudurićevog transfera. Pisalo se i pričalo da će potpisati i sve je bilo gotovo za sedam dana. A moja priča se provlačila preko dvadeset dana, pa su još novinari to otezali. Ja sam u svemu tome samo pronalazio motivaciju, zainatio sam se i rekao: 'Sada ćete da vidite' i evo. Trudio sam se sve ove godine i došao do ovog nivoa".

Šta se desilo na Fajnal foru? Gledali smo novu, unapređenu verziju Nikole Kalinića...
„Pre svega ostvario sam bolju konekciju sa Željkom. Podigli smo odnos na viši nivo, jer je počeo da mi veruje i to mi je konačno dalo slobodu da imam ulogu kakvu sam imao u nekim prethodnim klubovima. Vera saigrača je jedna stvar, mnogo je važno i kada ti trener veruje. I to se desilo. Volim bitne utakmice, kada se 'lomi'. Volim da vidim protivnika kada je uplašen. Ne kažem je da su igrači Olimpijakosa bili uplašeni, ali kada su takve utakmice i kada uđete u svlačionicu i vidite da tenziju i nervozu možete da sečete nožem... E to mene dodatno 'loži'. Uvek čuvam nešto dodatno, nešto više za takve utakmice. Dodatni napor, skok, energiju, koš..."

Zbog toga si zaradio posebno mesto u srcima navijača i to se vidi.
„Posle osvajanja Evrolige ceo tim je našao posebno mesto u njihovim srcima. Drago mi je što su me navijači prihvatili i volim s njima da imam interakciju preko društvenih mreža. Volim da se šalimo, sve dok su u pitanju normalne šale. Takođe, ja znam koliko njima to znači. Mnogi pre svega ne znaju koliki je klub Fenerbahče zapravo, kolika je Turska kao država. Vi tu imate 80.000.000 stanovnika, od čega je 20.000.000 navijača Fenera. To kada poredite je kao tri ili četiri Srbije. A to je stvarno jako mnogo".

Svi imamo priliku da vidimo Željka Obradovića u jednom svetlu – na terenu. Ali kakav je on van parketa i hale, nađeš li način da se s njim našališ?
„Kada smo na terenu, tada nema šale, onda radimo svako svoj posao. On je trener, ja sam igrač i tu je jasan cilj. Tu možemo da pričamo samo o košarci, utakmicama i ostalim detaljima. Ali van terena on je čovek s kojim možeš da razgovaraš potpuno opušteno. O raznim temama. A i on je čovek koji voli druženja, prijatelje, voli da bude u krugu ljudi koje ceni i poštuje. Zbog toga često organizuje večere za ekipu, družimo se i pokušavamo da se zbližimo svi što više. I na taj način se trudi da održi normalan duh u timu, zdravu atmosferu koja svima prija. Da svi budemo zadovoljni, srećni, puni energije... I to daje rezultat, deveti put, što nije slučajno", nasmejao se Kalinić.

Pređimo sada na neke aktuelne teme. Otišao je Bogdan, stiže ti Marko Gudurić, kako se tebi to čini?
"Ljudi pogrešno gledaju celu tu situaciju. Gudura je sjajan dečko i igrač, ali on pre svega ne sme da napravi grešku i pokuša da bude novi Bogdan. Da proba da uđe u njegove cipele, jer to ne može u ovom trenutku. Marko je sjajan igrač, ali nisam pričao s njim. Kada ga budem video, to ću mu i reći. Potrebno je mnogo da radi. Setimo se svi koliko je Bogdan radio da bi bio tu gde jeste. Ne smeju ni ljudi da naprave tu grešku – da očekuju od njega da odmah zameni Bogdana i da radi ono što je Bogdan radio. Pa ni Bogdan nije odmah radio sve to što je radio, nego je mnogo radio na sebi i trenirao kako bi podigao svoj nivo igre. Zato treba da ide korak po korak. Ima neverovatnu šansu da napravi nešto veliko i mora to da iskoristi. Ja znam da je on vredan momak, radan i ako ostane takav, siguran sam da će uspeti".

Eto, sada je on došao u tvoju situaciju od pre samo nekoliko godina – postao je igrač od milion evra, od koga svi očekuju mnogo. Hoće li Marku sada biti lakše, kada ima tebe, koji si kroz sve to već prošao i uspeo?
„Naravno da hoće. Opet, sve zavisi od toga kako se on postavi i kako on prihvati celu situaciju. Trebalo bi da mu bude lakše, iz jednog ugla, a opet i teže iz drugog. Teže – jer dolazi u redove prvaka Evrope, u klub gde su stvari jasno postavljene i gde se zna ko šta radi, gde su očekivanja uvek velika, a to znači da opet budeš prvak, ili bar u finalu. S te strane je mnogo teže i to će i sam shvatiti s vremenom. Kada si šampion svi te napadaju sa 110 odsto snage. Opet, biće mu lakše, jer je Bogdan prvi sve to prošao, pa onda ja, sada on. A opet, ljudi su konačno shvatili da mi Srbi ipak znamo da igramo košarku i dalje. Da taj novac koji se izdvoje za nas, i ako zvuči mnogo, nije zapravo toliko velik. Jer neko ima takvu godišnju platu na godišnjem ili polugodišnjem nivou. To sve poprima novu dimenziju kada se u novinama prave senzacionalistički naslovi, kada se provlače te brojke i pravi od toga kao da je to velika stvar. Pa onda krenu s pričama šta je sve moglo da se uradi sa tih milion evra... Pa se tako prave zamene teza. I navedu ljude da pomisle loše. A onda kada se otkrije da tamo neki igrač taj novac dobije za nekoliko meseci, onda počnu da misle svojom glavom i shvate da to ipak nije mnogo. Pa još ako se sve to vrati osvajanjem Evrope, onda shvate da je to ipak novac koji vredi uložiti. A što se Marka tiče, samo da sluša Željka, da sluša mene, da se opusti. Od Bogdana sam napravio igrača, tako da napraviću i od Gudure, a-ha-ha”.

ZVEZDA? NE IZNENAĐUJE ME OVO ŠTO SE SADA DEŠAVA...

Kako vidiš ovo što se trenutno događa u Crvenoj zvezdi? Situacija sa odlaskom Dejana Radonjića, igrača…
„Svima je bilo jasno, nije iznenađenje. Mislio sam iskreno da će ovo da se dogodi mnogo ranije. Ne ranije tokom sezone, nego prošlo leto, ili ono tamo. Glupo je da sada pričam. Zato što je klub u kom sam napravio sebe i budućnost. Ali mnoge stvari su tu bile pogrešne, tako su se izdešavale. Ostavljaš momke ili trenera bez plate. Ne kažem da je to greška predsednika, ali opet takva je situacija u državi. Nije mene sramota da kažem, odnosno ne plašim se, možda će neko da me zamrzi ili omalovažava zbog toga. Ali ako je takva situacija – gasi se sport! Onda se ulaže u zdravstvo, u bolnice. Pomaže se bolesnoj deci. Ne mogu da pričam jer sam živeo od toga, ali dobijao sam manje od, prvenstveno stranaca, a potom i naših igrača. Ako nema para za sport, onda se gasi sport i prave se škole. To je katastrofa, ali ako je već došlo dotle ne treba na silu. A radi se na silu 15-20 godina. Da ne uzimam situaciju kakva je bila u Partizanu. Onda se lepo izađe pred medije kaže se takav je budžet. To je strašno, ali tako je".

Kakvu Zvezdu očekuješ sledeće sezone?
„Napraviće Zvezda respektabilan tim. Svi znaju da Zvezda igra Evroligu, da je primamljiva, znaju kakva je atmosfera u Pioniru, u Areni. Kao što je pre oko sedam, osam, deset godina bila čast igrati za Partizan, sada je tako igrati  za Zvezdu. To je takva atmosfera. Počelo je da se priča svuda po Evropi da kada se ide u Beograd, to je ono, ozbiljnija utakmica".

Vole li stranci da igraju protiv Zvezde i Partizana u gostima?
„Naravno da vole. Svi kažu da vole, ne bi bio košarkaš da kaše da ne voli. E sad, da li neko može da igra ili ne... Svi će u intervjuu reći da vole da igraju teške utakmice. 'Ja sam taj! Ja sam taj igrač ' i onda dođe utakmica i on nestane. Zbog toga mislim da Zvezda neće imati problema da napravi, mislim, daj bože da grešim, ali to neće biti tim na nivou od prošle godine. Sigurno će napraviti respektabilnu ekipu. Imaju mlade igrače, i stranci će doći da osete sve to, tako da mislim da će sve biti skroz u redu. Ne treba podizati očekivanja, ne treba ih ni napustiti, treba dati podršku i nek nastave da rade najbolje što mogu".

Finansijska situacija stvarno nije najbolja.
„Smisliće nešto. Zna i Čović sta radi, nije prvi put u ovakvim situacijama. Kao što sam negde čuo da je rekao da su bili u ovakvoj situaciji 2011, samo mnogo gore, bez tima, bez ičega, pa evo šest godina kasnije su tu gde jesu. Sad su u mnogo boljoj situaciji. Za šest godina ćemo pričati opet".

Kako se ti osećaš kad dođeš da igraš protiv Zvezde, protiv kluba u kom si doživeo potpunu afirmaciju?
„Osećam se čudno. Sad su prošle već dve godine, prva utakmica mi je bila zaista najteža. U Zvezdi sam bio samo godinu dana. Imao sam osećaj da sam bio mnogo, mnogo duže. Tako sam stekao neku konekciju i sa navijačima i saigračima i sa publikom. Pričao sam često sa Lukom Mitrović koliko je ona sezona (2014/15 prim. aut.) bila specijalna za sve nas. Toliko smo se družili, uživali u svakom meču i imali uspeha. Prvi put smo osvojili našu i Jadransku ligu, to su zaista drage scene kojih će se svi sećati ceo život.  Zato mi je bilo teško da se vratim i igram protiv Zvezde, glupo je da kažem, ali je to sve lakše i lakše vremenom što je i normalno".

Kako ti se čine odlasci igrača generalno iz Evrolige u NBA, Kinu?
„Sve je OK kada pričamo o privrženosti klubu... Ali ljudi moraju da shvate da smo mi profesionalci koji igraju za pare i imamo 10 godina kada smo na vrhuncu. Tada šta uzmeš - to ti je. Možeš ti da radiš posle u životu naravno, ali to je to. Tu se opet vraćamo o priči o uniji igrača – koliko se para daje u NBA, a koliko u Evropi. NBA je miljama ispred. Kad bi pogledao tržište, koliko ljudi ima u Evropi, sa svim ekipama i kada bi uporedio sa onim u Americi, ne bi to bila razlika u broju ljudi, ali potreban je neki vizionar koji bi sve to pokrenuo... U Evroligi je sve bolje i bolje, neću da grešim dušu i kažem da je sve loše. Ide na bolje, ali još nije dobro. Kada ti neko ponudi pet bombona i dve bombone, mislim, šta bi uzeo? Da se ne lažemo, a još da ne pričamo o uslovima života, treniranja, čarterima, trenerima, šta god... Nećemo ni da ulazimo u to. Ekpe Judo je to lepo uporedio – da su NCAA ekipe po uslovima bolje nego evroligaške ekipe".

Da li si zadovoljan novim ugovorom gde si potpisao sa Fenerom do 2020. godine?
„Jesam. Uradili smo nešto specijalno prošle sezone, prvi put smo doneli evropsku titulu u Tursku, ljudi su oduševljeni, zaista sam srećan što ću biti bar još tri godine u Feneru. I finansijski uslovi su bolji u odnosu na onaj ugovor koji sam imao kad sam došao iz Zvezde, jer je zbog obeštećenja bio osakaćen. Ali dobro, uložio sam u sebe. Evo sada se vratilo i nadam se u budućem periodu".

DA SE NE UVREDI JOKIĆ, TEO JE DUPLO BOLJI U TIM ŠOUMEN STVARIMA

Jesi li ispratio malo transfere po Evropi koji se događaju ovog leta?
„Jesam donekle. Malo sam želeo da se isključim sa društvenih mreža, košarke i svega. Teo i Bogdan su u NBA, mislim da je to sjajno. Teo će tamo da se snađe sa takvim talentom. Amerikanci to obožavaju. Videli smo sa Jokićem kako je on napravio pompu. Da se ne uvredi Jokić, Teo je duplo bolji u tim stvarima od njega. U tim pasovima i tako tim 'šoumen' stvarima. Biće zanimljivo stvarno i ako se potrefe neke kockice, Teo može tamo da napravi strašne stvari. Što se tiče Bogdana, znajući njega, kako god da mu krene, on će da se izbori za svoje mesto. Možda ne danas, sutra, ali tamo negde hoće. Zato su nam se i složili karakteri. Kad-tad će on nešto uraditi, samo je pitanje kada".

Otkad je Saša Đorđević došao na mesto trenera, oseća se dobra atmosfera, stvoreni su rezultati. Na okupljanju ćeš ponovo videti sve te momke sa kojima si se družio.
„Zbog toga i dolazimo. Kada vidiš da te neko poštuje, selektor i stručni štab, da ti je lepo da dođeš, kada te neko s uvažavanjem posmatra, tretira i verovatno s tim u vezi su svi raspoloženi i dobra je atmosfera. Ne kažem da mi idemo tamo da se šalimo i zezamo, ali mnogo lakše je sve to podneti, te treninge i trčanja, kada si u nekoj lepoj atmosferi. Kada su svi nasmejani. I još kada dođe uspeh na sve to..."

Kakav je odnos sa svim tim saigračima iz reprezentacije kada ih viđaš u protivničkom taboru u okviru Evrolige?
„U hotelu ako se sretnemo – u redu. Lično ne volim ta pozdravljanja pred zagrevanje. Ti se sad tu sa nekim pozdravljaš 'e kako si, šta ima'. Tu si, zovi me i otići ćemo na kafu, na limunadu, na večeru, da prošetamo, ispričaćemo se dva sata. Ali sada smo na utakmici, naravno da ćemo se pozdraviti, ali hajde da odigramo, pa posle toga možemo šta hoćemo".

Na ovom prvenstvu neće biti Nemanje Bjelice i Stefana Markovića. Koliko će vam nedostajati?
„Naravno da će biti čudno, pogotovo zbog Stefana koji je bio zamenik kapitena. Često je ispadao i kapiten, preuzimao je odgovornost, ne samo na terenu nego i u svlačionici. Kada je trebalo da se kaže nešto što niko nije smeo da kaže, da se uradi nešto što niko nije smeo da uradi. Da se podrži. Svaki put je ispadao korektan, biće teško da se nadoknadi, ali koga nema, bez njega se mora. Drugi momci će dobiti veću priliku za dokazivanje. Idemo, igramo dalje. Ja ga razumem potpuno, čovek ima problema sa leđima, hajde sad je verovatno zalečio, ima porodicu, treba mu taj odmor. Ko zna, možda će se sledećeg leta ili onog tamo, opet vratiti, ne treba mu zatvarati vrata – nikada".

Koga vidiš kao glavnog rivala za zlato? Da li je to Španija?
„Španija je povela tešku municiju, tešku konjicu, tešku artiljeriju. Oni imaju strašan kult reprezentacije. Svi se odazivaju. Iako se Pau Gasol tri puta nije odazivao u poslednjih 10 godina, naravno, ali on je uvek tu, za reprezentaciju svako drugo-treće leto. Sigurno i on hoće da se oprosti, pa želi da to bude sa stilom. Tu je i Litvanija, koja ima kult reprezentacije, Francuska, oni jesu malo podmladili ekipu, ali ne treba ih nikad otpisati. Grci su isto dobri, ali imaju i oni neke svoje boljke. Tu je i Turska uz publiku, euforiju da urade nešto. Hrvatsku sam izostavio, i oni su imali problema sa otkazima, ali talentovana su reprezentacija. Ima jedno pet-šest favorita za zlato".

Može li da se kaže da bi ovo EP moglo da bude jedno od jačih poslednjih godina, bar na papiru po kvalitetu ekipa?
„Sigurno da jeste. Zaista su strašna imena odazvala u svim reprezentacijama. Naravno, uvek ima povreda i otkaza, ali biće jedno od jačih i zato imamo dodatnu motivaciju. Zato i ne treba najvaljivati neka zlata, čuda. Zato treba ostati na zemlji kao i uvek do sada, korak po korak, utakmica po utakmica. S verom u sebe. Sigurno da će biti zanimljivo i da će prvenstvo biti košarkaški i navijački sjajno".

Konačno si uhvatio vreme da dođeš u svoju Suboticu na duži vremenski period. Da li si stigao da se odmoriš i skupiš energiju za ono što te čeka sa reprezentacijom jako brzo?
„Nije za pohvalu, ali moram da priznam da ne provodim mnogo vremena u Subotici. Čak i kada sam ovde, bliži sam Novom Sadu, jer su mi tamo brat i sestra. U Suboticu dođem zbog roditelja i prijatelja. Ostao sam u Subotici ovog leta, jer sam se mnogo uželeo svega – cele atmosfere, hrane, ljudi, novina, jezika... Evo, skoro mesec dana sam bio i mnogo mi je prijalo. Možda sam propustio neke egzotične plaže, ali biće vremena za to narednog leta".

Otvorio si teren koji će nositi tvoje ime. Imao si podršku prijatelja i sugrađana, koji su te pozdravili i od tebe na poklon dobili renoviran prostor za rekreaciju. Kakav je osećaj?
„Znači mi mnogo. To je sitnica koju sam mogao da uradim. U ovako ludom ritmu i svetu u kojem živimo nije bilo vremena da se ranije to izvede zbog brojnih reprezentativnih, ličnih i klupskih obaveza. Sada su se konačno kockice poklopile i zahvalan sam kompaniji MOZZART na celoj akciji. Nadam se da će neki novi klinci imati bolje uslove za rast i dalji razvoj i da će to povećati njihove šanse za uspeh u ovom svetu. Možda će biti košarkaši, možda će upoznati drugara za ceo život, možda će steći neke lepe naviku, ili ih koš odvuče od ulice i života 'sa druge strane'. To je ono najvažnije".

Kada si prvi put uzeo loptu u ruke, da li si razmišljao o tome da bi jednog dana neki teren mogao da dobije ime po tebi?
„Nisam. Ono što mogu da kažem da mi je malo neprijatno, jer smatram da neke mnogo veće veličine treba da imaju svoje parkove, ulice, terene... Ja još nisam stigao do tog nivoa. Najbitnije je da su ti koševi postavljeni i da će deca moći da se igraju tu. A to je samo početak, jer možemo još mnogo toga da uradimo. Počeli smo, aktivirali smo se mi u reprezentaciji. Svi smo shvatili da možemo mnogo toga dobrog da uradimo, da mogu i ljudi mnogo više, a ne samo da sede kod kuće, malerišu i razmišljaju o negativnim stvarima. Možemo da izađemo na ulicu i pokrenemo stvari, a u vreme društvenih mreža to je bar malo olakšano, da ljudi mogu lakše da čuju tvoj glas. Ovo je samo početak, jer za sledeću godinu imam već isplanirane neke akcije, a sa mnom i svi ostali".

Da li ti nedostaje basket, s obzirom na poseban osećaj koji budi u čoveku?
"Naravno! To je osećaj koji ne može da se opiše. Ima mnogo lepih mesta za igranje basketa, toliko dobrih terena i ljudi. Mnogi su bili košarkaši, neki su samo trenirali, a neki čak ni to nisu, pa igraju tako da zaslužuju svako poštovanje. Volim da odigram po jedan do dva basketa leti sa svojim ortacima, posebno na tartanu koji je bolji za kolena i mekša je podloga od parketa. To je moja strast i moja velika ljubav još od malih nogu", zaključio je Kalinić intervju.

PIŠU: Strahinja Klisarić i Nikola Stojković (nikolaS_sN)

(FOTO: Branko Starčević)