INTERVJU – Mihailo Jovičić: Igrači kao Luka Dončić više se ne rađaju

Kako i ne bi kada je u školi madridskog Reala imao priliku da igra rame uz rame s jednim od trenutno najboljih košarkaša na planeti Lukom Dončićem, te brojnim drugim talentima, kako iz Španije, a tako i s područja Balkana. Sve to nadogradio je kroz juniorske i kadetske selekcije Mege, a talenat pokazuje igrajući za Klonfere u Košarkaškoj ligi Srbije. Nakon nešto klimavijeg starta, ovaj klub polako počinje da staje na noge, pa opstanak više uopšte ne deluje tako daleko.

Uostalom, sve se najbolje ilustruje kroz priču, a Mihailo je mnogo toga imao da kaže u intervjuu upravo za Mozzart Sport. Od početnih koraka u Foki iz Kragujevca, a potom i u Realu, pa sve do igrača u kakvog je izrastao danas.

Logično, za početak se postavlja pitanje, odakle odjednom interesovanje iz Španije?
„Prvo sam išao na probu 2013. godine u Kaha Laboral u Vitoriju, gde sam odradio nekoliko treninga s njima. Do tada nikada nisam imao nikakav kontakt s ljudima iz Reala. Sve se dešavalo u decembru te, pa i januaru naredne godine. U Vitoriji su mi rekli da sačekamo da se završi sezona, da se napravi presek igrača, pa da počnemo da pričamo o daljim koracima. Međutim, već je prolazio februar, kada sam dobio informaciju od agenta s kojim sam tada radio u Španiji da mi Real nudi ugovor. Nisam do tada išao ni na kakve probe sa njima, ni na kakve turnire, samo su mi rekli odjednom da me žele“, počinje priču naš sagovornik.

Trebalo je napraviti ključni korak i preseći. Da li je zaista vredno preći u Kraljevski klub?
„U junu ili julu 2014. godine sam otišao s roditeljima u Španiju gde smo odradili neke testove, video sam gde ću živeti, kako ću regulisati školovanje i ostale 'klasične' stvari. Nakon svega, kada sam se upoznao sa čitavom situacijom, roditelji i ja smo mislili da je to najbolja opcija, posebno zbog toga što sam tada imao samo 15-16 godina. Oni su nudili nerealne uslove za život, nešto što ja inače nikada ne bih ni uspeo da priuštim, kao što je privatna škola koja je na visokom akademskom nivou, uslovi za trening koji su fantastični. Sve je to bilo nerealno. Na kraju krajeva, ko je još u životu odbio Real.“

U Realu kaže da je sve bilo kao i kod kuće. Jer tamo su već bile neke poznate face, poput Luke Dončića, Dina Radončića i Domagoja Prolete, sve talentovanih košarkaša sa naših prostora.
„Otišao sam 2014. godine u avgustu, odlično sam se prilagodio, svi su me mnogo dobro prihvatili. Ali mislim da je to najviše zbog toga što je tamo već bilo dosta 'naših' igrača, sa prostora bivše Jugoslavije. Sa mnom su bili Dino Radončić, Luka Dončić, Domagoj Proleta... Sa njima sam se osećao kao da nikada nisam ni otišao od kuće. Španski mi nije predstavljao problem, a košarka je ista. Svi uživaju u njoj.“

Ističe da mu je bila velika čast što je imao priliku da sarađuje sa jednim od najboljih košarkaša trenutno u NBA ligi, Lukom Dončićem.
„Posebno mi je drago što sam živeo u sobi do Luke Dončića i što sam mogao da vidim čoveka koji će najverovatnije biti jedan od najboljih evropskih igrača koji će igrati košarku, ako ne možda i najbolji ikada. Mogu da kažem da se ljudi kao što je on više nikada ne rađaju, možda jednom u hiljadu godina.“

Slovenački košarkaš, kaže, dominirao je i u brojnim drugim aktivnostima van košarkaškog terena.
„Potpuno je neverovatan, ne samo kada je košarka u pitanju. Sećam se da smo jednom igrali fudbal za vreme pauze u školi, fascinantno je kakav osećaj za sve to. Čak je odličan i u igranju igrica na soniju. Bukvalno u svemu, u šta god da uključi svoju glavu i fokus. Drago mi je da sam sa njim ostvario to prijateljstvo.“

Sav tav osećaj familijarnosti Mihailu je mnogo pomogao da prebrodi prvu godinu van svog doma u Kragujevcu.
„Svi smo nekako bili tu zajedno, izlazili smo kada smo imali slobodnog vremena, što je naravno mnogo značilo. Mogu da zamislim koliko bi bilo teško detetu od 15-16 godina da ode 2.000-3.000 kilometara daleko od kuće i da ne može da priča na srpskom ni sa kim. Prva godina je prošla bez ikakvih problema.“

Već druga godina bila je jedan mali iskorak napred. U klubu kakav je Real Madrid, to je svakako predstavljalo veliku stvar.
„U drugoj godini sam igrao s juniorima, ali za godinu dana stariju generaciju. Tada je sve bilo dosta drugačije, dobio sam drugu ulogu. Tu rolu sam dobro prihvatio i odradio, jer kad si u takvom klubu kao što je Real, moraš da se ponašaš kao vojnik, radiš šta ti kažu i nema tu neke dalje priče i filozofiranja. Jedino što mi je žao tada jeste što nismo ušli u finale Evrolige za juniore. Mi smo Barselonu koja je osvojila trofej pobedili na kvalifikacionom turniru, a Zvezda je tada išla dalje iz naše grupe.“

Usledili su i prvi koraci u seniorskoj košarci, te tamošnjoj EBA ligi.
„Tada sam prvi put u životu igrao i seniorsku košarku. Četvrta španska liga je bila u pitanju, čuvena EBA liga. To je bio B tim Reala, gde čelnici uzimaju juniore, nekoliko iskusnijih igrača i sastave tim koji tu igra. Koliko god zvučalo smešno na pomen četvrte španske lige, ipak je to bilo prvi put da igraš sa seniorima. Izuzetno iskustvo.“

Bilo je tu prilika da se baci pogled i na to kako rade seniori Reala. Neki od njih su bili i u konstantnom kontaktu sa Mihailom i njegovim tadašnjim saigračima.
„Imali smo prilike da budemo u kontaktu i sa seniorskim timom Reala. Učili smo radne etike od Serhija Rodrigeza. Uvek smo trenirali posle njih, a on je posle svakog treninga ostajao nekih sat vremena da šutira sa pomoćnim trenerom. Ubacivao je po 150-200 puta posle svakog treninga. Radio je kao mašina, pogađao je i po deset u nizu pre promašaja. Generalno je jako pozitivan bio i Serhio Ljulj, koji je često dolazio u našu svlačionicu da se druži. Voleo je da nas zove po imenu jer je očigledno bio svestan koliko je nama sve to značilo. Nije svejedno kada ti „neki tamo“ Serhio Ljulj koji igra Evroligu i koji jedan od najboljih igrača tamo, uđe u svlačionicu i krene da se šali sa tobom kao da ti je vršnjak. Sve igrače sam viđao, prolazili smo pored njih u hodnicima, susretali se u hali.“

Naravno, nakon svog provedenog vremena, Mihailo je ostao u kontaktu sa svojim „kolegama“ sa terena. S Radončićem, kaže, čuo se prilično skoro, dok je od poslednjeg razgovora sa Lukom ipak prošlo nekoliko meseci.
„Sa Dinom sam ostao u kontaktu, čak sam se skoro i čuo, kada je išao u Ameriku da odradi treninge pred Draft. A s Lukom se nisam nešto duže čuo, otprilike od Evrolige koja se igrala ovde u Beogradu prošle godine. Nisam ni ja hteo mnogo njemu da dosađujem, jer je previše zauzet svim dešavanjima. Njemu je sve 'eksplodiralo'. Čujem se i sa svim ostalim momcima, a i pratim šta rade u ligama širom Evrope. Ako im se desi neka dobra utakmica, uvek se javim da ih pohvalim.“

Put u Realu se polako primicao kraju, a na vrh svega, kao šlag na tortu došao je poziv da se vrati u Srbiju i zaigra za ekipu Mege.
„Nakon toga je došla ponuda od Mege, koja je po mom mišljenju bila najbolja opcija. I dan-danas mislim da je to najbolja stvar za jednog mladog igrača.“

Kaže da je rad s juniorskim i kadetskim selekcijama u Srbiji mnogo kvalitetniji i bolji nego što je to slučaj u Španiji. U našoj zemlji se radi dosta intenzivnije, što daje daleko bolje rezultate na međunarodnom planu.
„Razlikuje se mnogo sistem rada u Španiji i Srbiji. Mi mnogo više treniramo, intenzivnije, a i mogu reći da se ovde kvalitetnije radi. Ne mogu baš da tvrdim za seniorski nivo, ali za juniorski i kadetski mogu da kažem. Ja sam imao sreću da posle moje druge godine u Realu, kada sam došao u Megu, da mi je trener bio Vlada Vukoičić. To je bio jedan od mnogih razloga, zbog kojih je to bila definitivno najbolja opcija za mene. Ja sam imao osećaj kao da sam skočio dva stepenika iznad. Prošao sam kroz njegove ruke, radio sam sa Dejanom Milojevićem, dok sam nastupao za prvi tim Mege, sada radim sa Brankom Zekom Milisavljevićem u OKK Beogradu, koji je bio trener juniora Mege prošle godine. Mnogo se sve razlikuje, ali to nije čudno. Vidi se gde smo mi po Fibinim takmičenjima, ali nije slučajno što se Srbija nalazi tu gde se nalazi.“

Poređenja radi, u Španiji se radilo dosta drugačije, uz dva slobodna dana u toku nedelje. Nekim igračima je to više odgovaralo, poput Luke Dončića.
„Malo mi je bilo čudno kada sam otišao. Klupski treninzi u Foki, gde sam ja trenirao u Kragujevcu, su bili stvarno odlični. Ali pored toga ja sam imao dosta individualnih treninga. Prešao sam s režima gde sam imao dva treninga nedeljno na četiri, koliko sam imao tokom prve godine u Španiji. Radili smo ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i petkom, a sreda i nedelja su bili slobodni dani. Subotom su bile utakmice. Ali onda skapiraš da je Luka Dončić došao baš iz tog sistema gde je sve uređeno tako kako jeste. To nekim igračima odgovara, ja sam programiran da moram da treniram više od drugih.“

U Megi, Mihailo je prešao na potpuno drugačiji način rada, po prvi put u svojoj karijeri. Ispostavilo se da mu je to dosta prijalo, kao i njegovim saigračima, koji su u toj sezoni došli do finala juniorske Evrolige.
„Mnogo je bilo bolje kada sam došao u tim kod Vlade Vukoičića, gotovo da je bilo idealno. Trenirali smo kao seniori ujutru dva sata i uveče sat i po. Ništa nije slučajno u životu, pa tako ni naš plasman u finale Evrolige za juniore te godine. Titula nam je promakla, imali smo je, ali opet kažem, sve je to odlično iskustvo. Da nisam prihvatio Real, čitavog života bih se pitao, kako je tamo, šta sam propustio. Isto važi i za Megu.“

I nakon odlaska iz Reala, Mihailo voli da s vremena na vreme baci pogled na utakmice Kraljevskog kluba. No, ističe da mu svaki meč koristi da isprati igrače na njegovoj poziciji, te tako razvije svoje košarkaško umeće.
„Pratim Real, gledao sam ih nekoliko puta u Endesi, ali u Evroligi se trudim da ih češće ispratim. Kada god gledam utakmice, pokušavam da pratim igrače na mojoj poziciji i gledam da li mogu da naučim nešto od njih. Oni su posebna priča, pošto su tu Lulj i Kampaco, i mogu da kažem da je to klasika, jer se ostvarilo otprilike sve što sam pretpostavio da će i biti. Najverovatnije će ponovo izboriti Fajnal for, a tamo ćemo videti šta će se desiti.“

Između ostalog, Mihailo se trudi da od svakoga nauči ponešto, pa tako sa uživanjem prati Vasu Micića, Miloša Teodosića, te Filipa Čovića i Žan-Mark Šiška...
„Nemam iskreno nijednog idola trenutno. Imao sam ih pre kada sam bio mlađi. Volim najviše da gledam Efes zbog Vase i Larkina, potom Virtus zbog Stefana Markovića i Miloša Teodosića. A u ovom prethodnom delu sezone mi se dopadala i Primorska, zbog Šiška. Ono što on je radio je neverovatno. A mogu da kažem da sam prošle sezone dosta često gledao i Zvezdu zbog Čovića. Koliko god ljudi njega kritikovali i iako možda slabije igra ove godine, ono što je on uradio u plej-ofu ABA lige, po mišljenju je „doktorski“. Izborio se s ogromnim pritiskom navijača i javnosti u Srbiji, a opet je igrao na način na koji je igrao, što nije nimalo lako. Koliko god mi pričali. Sviđa mi se i Gordić u Partizanu, i sada se uglavnom trudim da pratim igrače iz ABA lige, kao i u KLS-u, upoređujem ko dominira na mojoj poziciji. Tu su recimo Radulović, Musić... Šta god može meni košarkaški da pomogne, naravno da znači.“

Mnogo znači i kada na terenu pored sebe imate saigrača koji će vam pomoći u svakom trenutku. Takav je slučaj ove, a i prethodne sezone sa Mihailom Jovičićem i Novakom Musićem, koji definitivno predstavljaju jedan od najtalentovanijih tandema bekova u domaćem šampionatu.
„Istaći ću Musketa (Novaka Musića, prim. aut) kao nekoga sa kim uživam da igram. On i ja smo se prethodne sezone fenomenalno slagali, a nije počeo ovu godinu sa nama, pošto je bio u Megi. Kada sam čuo da će on preći u OKK Beograd, ja sam bio najsrećniji čovek na svetu, jer sam znao koliko će on meni pomoći, iako igramo na istoj poziciji. Mi smo tako uklopljeni i tako igramo da bolje delujemo zajedno, nego odvojeno. Agresivni smo dosta u odbrani, tako da pretpostavljam da je teško igrati protiv dva takva beka. Uživanje mi je sa njim da igram, i mogu da kažem da je poslednjih šest kola prošle takmičarske godine kada je on otišao u Igokeu, bilo dosta teže. Sa njim mi je mnogo lakše, i pravo je uživanje imati takvog saigrača.“

Ove sezone, OKK Beograd je prilično loše startovao u domaćem šampionatu, nakon sjajne prethodne sezone u kojoj je klub izborio plasman u Superligu. Ipak, čini se da nakon pobeda protiv Zlatibora i Napretka iz Aleksinca na domaćem terenu, polako počinje da se vidi svetlost na kraju tunela.
„Svi smo mladi, tu smo negde po godištu. Imamo Maleševića i Miljenovića, kao malo iskusnije. Oni su se odlično uklopili sa nama, pa je i atmosfera van terena odlična. Rezultat je takav kakav jeste, mada po mom mišljenju nismo zaslužili da bude baš takav, zbog načina na koji treniramo, igramo i kako smo izgubili neke utakmice. Ali nema veze, vratiće se to sve na kraju. Ne bi atmosfera ni mogla da bude drugačija, jer je tu Zeka (Branko Milisavljević, prim. aut) koji to nikako ne bi dozvolio. Bitno je da se mi svuda slažemo, da budemo drugari, jer ćemo sve to preneti kasnije na teren.“

Ističe da je uživanje raditi sa aktuelnim trenerom Klonfera i rođenim Užičaninom, Brankom Milisavljevićem, za kog ističe da bi još sada mogao ponovo da istrči na teren.
„Morao bih da pohvalim još jednom našeg trenera Zeku. Skoro smo imali trening gde smo zajedno ostali posle jednog laganijeg treninga da šutiramo, i mogu da kažem da sam se pomalo i iznenadio tim u kakvoj je on trenutno formi. Mogu da kažem da je on možda još uvek i korak ispred svih nas, a znam kuda je sve igrao. Kao da nije ništa zaboravio, da se juče penzionisao, i da bi ponovo mogao da istrči na teren, obuče dres i pomogne nam za sledeće kolo.“

O planovima za narednu sezonu još uvek ne razmišlja, pošto je trenutno na umu samo kako završiti tekuću na što bolji način.
„Iskreno, trenutno nemam nikakve planove za narednu sezonu i u glavi mi je samo ova sezona. Da je završimo što je bolje moguće, da se ne lažemo, trenutno smo u malom problemu iz kojeg moramo da se izvučemo. Dok se to ne desi, nema daljeg razmišljanja. Kada se završi sve, videćemo o daljim koracima.“

Sa sobom, Mihailo je uvek nosio broj 12, koji za njega ima posebnu simboliku.
„Kada sam počeo da treniram košarku, uzeo sam broj 12, pošto je moj otac koji je igrao neki srednjoškolski nivo nosio taj broj. Baš zbog njega sam uzeo taj broj od malena i do danas ga nosim. On nije nikada profesionalno trenirao.“

Između ostalog, Mihailo je ovog leta imao priliku da igra za mladu reprezentaciju Srbije. Kaže da je nošenje nacionalnog dresa potpuno drugačija stvar od igranja za klub.
„Igranje za reprezentaciju i igranje za klub su u mojoj glavi dve različite stvari. Kada si u reprezentaciji moraš da ugasiš svoj ego, svoje ja do maksimuma. Ako si dobio ulogu da u odbrani juriš nekog igrača, da ne pipneš loptu 40 minuta, moraš da prihvatiš kao najsrećniji čovek na svetu, jer je to nacionalni tim. Na šta bi ličila naša reprezentacija da svi igraju individualno kako igraju u klubovima. Svi naši seniorski igrači su najbolji u svojim ekipama, tako da neko u reprezentaciji mora da bude i deseti, jedanaesti, sedmi... Neko mora da bude izmena. To mora da se prihvati.“

Sticajem nesrećnih okolnosti, te poraza u razigravanju za opstanak, reprezentacija Srbije do 20 godina starosti prethodnog leta doživela je eliminaciju u Diviziju B.
„U klubu može da se istoleriše taj ego, zbog razvoja igrača, ali samo ponekad. Ovo što se nama desilo ovog leta je delimično plod i nesrećnih okolnosti. Mi smo prvu utakmicu igrali protiv Izreala, s kojima smo odigrali fenomenalno, a oni su kasnije osvojili i Evropsko prvenstvo. Posle smo ušli u neku blagu paniku kada smo izgubili od Velike Britanije u osmini finala. To nas je malo poremetilo jer smo kasnije dobili da u razigravanju za opstanak igramo protiv Grčke, koja je imala nenormalno jaku ekipu, koja je trebala da bude u borbu za medalju, a onda i protiv Italije, koja je isto morala da bude u završnici. Zapale su nam dve ekipe, koje su slučajno ispale.“

No, Mihailo ističe da loši rezultati nikako nisu bili plod nekakvih neslaganja unutar ekipe i da su se svi zaista odlično slagali, te da se ovo može posmatrati kao velika škola za sve.
„Odnosi između igrača, sa stručnim štabom letos je bilo fenomenalno. Neki ljudi su pisali po forumima da smo se svađali, ali to definitivno nije bilo tako. Desilo se to što se desilo, i to je to. Opet je sve neka velika lekcija za nas. Naučili smo dosta iz ovoga, i da moramo da radimo dosta na sebi. Ja se nadam da će nova generacija, koja će igrati Diviziju B, obezbediti povratak ove sezone. Iskreno mi je žao što će morati da se tu takmiče, ali ovo je škola da jednostavno ne smeš nikada da se opustiš, jer svi ostali konstantno rade, napreduju.“

Mihailo kaže da će i u ovoj generaciji biti dosta igrača koji će u narednom periodu igrati na ozbiljnom nivou, te eventualno obući seniorski dres. Ističe Nikolu Miškovića, Marka Pecarskog i Aleksu Uskokovića.
„Ima tu materijala za seniorsku reprezentaciju. Upao sam u generaciju  u kojoj sam mogao da sarađujem sa Nikolom Miškovićem, za kojeg ne sumnjam da će igrati Evroligu, a ako ga posluži sreća, da će otići i u NBA. Zatim je tu Marko Pecarski koji je neverovatan talenat, onda Aleksa Uskoković koji je ove sezone fenomenalan u FMP-u, koji se bori za plej-of. Svi će igrati neki ozbiljan nivo košarke, tako da mi je drago što sam dva meseca ovog leta proveo sa tako kvalitetnim momcima i pre svega dobrim ljudima.“

Košarkaš OKK Beograda ne bi voleo da dođe do određenog raskola u ABA ligi, jer bi to uticalo na kvalitet nadmetanja u regionu, ali ističe da je svestan da Evroliga polako počinje da funkcioniše kao jedan "zatvoren" biznis.
„Oko ABA lige me jedino brinu određena saznanja oko toga da će regionalno takmičenje izgubiti direktno mesto u Evroligi. Mislim da je to jako loša stvar, jer je to signal da se Evroliga zatvara i da postaje „biznis“ liga. Mora da postoji neki sportski žar u svemu tome. Razumem da bi oni mnogo više voleli da u svojoj ligi imaju ekipu iz Pariza ili Londona, nego iz Srbije ili Podgorice. Regionalna liga bi onda izgubila smisao, trenutno se timovi tu takmiče samo za plasman u Evroligu, kao i Evrokup. Ne bih voleo da se iz tog razloga ABA liga raspadne.“

No, ukoliko se to desi, uvek preostaje povratak domaćoj Košarkaškoj ligi Srbije, za koju Mihailo tvrdi da poseduje odličan potencijal.
„Ako se to desi, onda bi KLS bio na mnogo višem nivou, i tu bi se video veliki napredak. Što se tiče nje, mogu da kažem da je, koliko god ljudi pričali drugačije, sve na prilično ozbiljnom i nivou i da su u svakom timu tu po dva-tri veoma kvalitetna igrača. Bilo da je to reč o nekim mlađim košarkašima, kao što su to u Borcu Nikola Kočović ili Raša Đoković, ili su to neki stariji igrači, kao što su u Vojvodini Radulović, ili u Kolubari Simić... U Dinamiku je tu Pašajlić, koji je preozbiljan plejmejker, koji je protiv nas imao 16 asistencija. Dosta je kvalitetna liga, teška za igranje i dobra za mlade igrače za sticanje iskustva. Posebno je teško kad igraš na strani, kad nisi kući i ne igraš na svom terenu. Najviše iskustva sam tako stekao na gostovanjima u Novom Pazaru, Čačku, Užicu, na Zlatiboru... Tu je teško za igranje. Kada tu možeš da igraš, onda će ti biti mnogo lakše kada budeš otišao negde dalje, u neki viši rang takmičenja“, zaključio je Mihailo Jovičić.

Piše: Srđan TODOROVIĆ
Foto: Facebook / Twitter (Mihailo Jovičić), OKK Beograd (Ivica Veselinov / Dragana Stjepanović), FIBA European Championship U20 - Israel