Uloga porodice fudbalera – roditelji spremni na sve

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Žestoke i histerične reakcije članova najuže pordice Kristijana Ronalda na odluku da ovogodišnja Zlatna lopta ne bude dodeljena Portugalcu, kao i javno prozivanje Lučana Spaletija od strane oca Lautara Martineza što mu sin ne igra više i češće u dresu Intera, otvorili su u Italiji priču o ulozi roditelja i bliže rodbine u karijerama fudbalera.

Zahvaljujući internetu, pikantni i gnevni komentari roditelja, supružnika, braće i sestara, izašli su iz kruga familije i četiri zida porodičnih kuća. Pre mesec dana otac defanzivca Juventusa Danielea Ruganija je preko društvenih mreža poručio da je isteklo vreme strpljenja i da je vreme džentlmen koji će pokazati sve. Stariji Rugani iznerviran stagnacijom svog sina, malom minutažom i tretmanom u Juveu osuo je paljbu po treneru Bjankonera Maksu Alegriju.

Nisu samo, uslovno rečeno, anonimni roditelji ustali u “odbranu” svojih sinova. U Firenci su prošli pakao sa Georgijem Hadžijem. Najbolji rumunskih fudbaler svih vremena se u glavnom gradu Toskane ponašao kao šerif: mešao se u sve i svađao sa svima u Fjorentini, a od trenera Piolija je tražio da njegov sin Janis bude starter, štaviše, pretendovao je da igra svih 90 minuta. U Fjorentini su bili u prvom momentu zatečeni jer i Čolito Simeone ima slavnog i uspešnog, a i tata Federika Kjeze, Enriko, ostavio je dubok trag, pa nisu sebi nikada dozvolili da se mešaju ili dovode u pitanje odluke kluba i Piolija.

Pored očeva, ni braća ne prezaju da “rešetaju” preko društvenih mreža trenere, selektore, predsednike klubova. Brat Gonzala Iguaina, Nikolas, godinama vodi verbalni rat sa predsednikom Napolija Aurelijom De Laurentisom. U Italiji se veruje da ono što Nikolas govori javno, Gonzalo misli intimno. Slična situacija je i sa bratom Paula Dibale čiji je glavni zadatak da “preslišava” po društvenim mrežama argentinske selektore što ne tretiraju adekvatno Joju: bilo kad ga ne pozivaju pod nacionalnu zastavu, bilo kad ga ostave na klupi, bilo da mu daju malu minutažu ili mu namene ulogu na terenu koja mu ne odgovara.

U poslednje vreme su i supruge fudbalera pokazale ambiciju da izađu iz stereotipa lepih lutaka koje svojim prisustvom ukrašavaju ambijente počasnih loža na stadionima. Totijeva žena Ilari Blazi je podigla veliku prašinu nazvavši Lučana Spaletija “malim čovekom” aludirajući na njegov, navodno, licemeran stav prema kapitenu Rome tokom poslednje dve igračke sezone.

Vanda Nara je konstruisala čitavu svoju karijeru preko Maura Ikardija. Osim što ga je zavela, rodila mu dvoje dece, postala je i njegova menadžerka, a od ove godine je i stalni gost-komentator jedne od najgledanijih sportskih emisija na italijanskom televizijskom nebu. Kod Nare se nikad ne zna da li pravi gafove namerno, da bi povećala platu svom mužu-klijentu, ili iz neznanja i površnosti.

Međutim, uloga najuže familije u karijerama vrhunskih fudbalera je samo vrh ledenog brega kada se priča proširi na armiju mladih fudbalera koji maštaju da jednog dana zaigraju u Seriji A. U italijanskim školama fudbala i podmlatku vladaju zakoni “divljeg zapada” a preko svega je prekrivena “omerta” mafijaških razmera.

S jedne strane imamo roditelje koji prete, maltretiraju, ucenjuju trenere da njihova deca moraju da igraju, a s druge one koji se zadužuju, podižu kredite da bi mogli da obezbede uslove i “podmažu” karijeru svojih sinova. Zabeleženi su čak i slučajevi prostitucije, gde su majke pristale čak i na “nepristojne ponude” trenera, menadžera ili rukovodilaca klubova kako bi njihovi sinovi mogli da igraju ili pređu u bolje klubove.

Pre par meseci je izazvala buru priča o treneru petlića jednog kluba iz Areca koga je prebio otac dečaka koji nije bio uvršten u tim za jedan turnir, kao i otvoreno pismo  trenera mlađih kategorija jedne fudbalske škole iz Rima koji je podneo ostavku jer nije mogao da izdrži pritisak roditelja.

Ipak, nisu treneri uvek žrtve. Sve češće su “dželati” italijanskog fudbala, zajedno sa drugim opskurnim likovima koji kruže oko škola fudbala. Oni su jedan od razloga što Italija danas nema naslednika Totija, Pirla, Del Pjera, Vijerija. Naime, po brojnim svedočanstvima, roditelji moraju da plate da bi njihova deca igrala. Nije bitno da li su njihova deca talentovana ili ne, da li imaju štofa za veliku karijeru ili ne: ako oni nemaju para da plate kome treba, njihovo dete neće igrati.

Godišnja članarina u školama fudbala košta od 300 do 900 evra. Toj cifri treba dodati letnje kampove koji koštaju i po 500 evra nedeljno, kao i dovoženje i odvoženje mališana na treninge, pošto su tereni često daleko od mesta stanovanja, kao i troškove odlaženja na utakmice. Oni nisu nimalo zanemarljivi imajući u vidu razdaljine koje se prelaze u Italiji, i uključuju, osim benzina, obroke, a nekad i noćenja.

Indikativno je da sve novinarske priče i istrage u Italiji protiv fudbalskih mešetara koji zloupotrebljavaju svoj položaj da bi ostvarili materijalnu ili nematerijalnu dobit, udare u zid ćutanja ili omerte. Voda se uzburka par dana i posle se sve nastavi po starom. Izuzetak je bio ispadanje Italije u baražu za Mundijal u Rusiji kada se par nedelja istraživalo šta se događa sa Kalčom. Žrtveni jarac je pronađen u velikom broju stranaca koji igraju za italijanske klubove. Nema iznenanđenja, i Mateo Salvini je došao na vlast i postao najpopularniji političar na Čizmi jašući na priči protiv stranaca.

Fudbal je postao veliki biznis i često jedini tzv. socijlani lift za penjanje u više slojeve društva. Jedan ugovor sa timom u Seriji A može da obezbedi, ne samo doživotnu egzistenciju mladog čoveka, već i čitave njegove porodice i potomaka. Prema statističkim podacima od 5.000 mališana koji treniraju fudbal i sanjaju  Seriju A, samo jedan na kraju uspe da zaista stigne do dresa prvoligaškog kluba. Zato ne čudi što neki od njih imaju roditelje koji su spremni na sve, bukvalno na sve.

Piše: Željko PANTELIĆ